Sporni nisu bili zahtevi radikala, kojima se sa stanovišta socijalista moglo udovoljiti. Sporan je bio metod, sporno je bilo to kakvi su Milošević i Šešelj pokeraši, i ko od njih dvojice ima bolje živce

      Nešto je trulo u vladajućoj koaliciji, nešto što se ne da objasniti latentnom ideološkom tenzijom koja postoji između radikalske desnice i julovske levice. Izbilo je na videlo prošlog petka u Skupštini Jugoslavije, kada je zbog protivljenja radikala propalo usvajanje bučno najavljivanog zakona protiv terorizma. Spasavajući što se spasiti da, savezna vlada je u liku potpredsednika Vladana Kutlešića, sa maksimumom dostojanstva, na početku sednice koja je počela s neobjašnjenim jednoiposatnim zakašnjenjem, ne spominjući čak ni naziv spornih zakonskih akata, iz dnevnog reda povukla "tačke jedan i dva" (donošenje zakona protiv terorizma automatski bi za sobom povuklo odgovarajuće izmene Krivičnog zakona SRJ).
       Predstavnici levice su zatim po skupštinskim kuloarima objašnjavali svakom ko je hteo da ih sluša da je reč o tome da se zakon protiv terorizma "u izvesnoj meri poboljša" i da će se, tako poboljšan, u zakonsku proceduru vratiti "već za koji dan". Izgledalo je kao da im nije neprijatno što ne znaju da kažu koje članove zakona treba doterati, i na osnovu čijih primedaba, budući da se primedbe nisu čule u redovnoj skupštinskoj proceduri. Kao zmija noge krili su radikalski bojkot zakona, u čemu im je i protiv svoje volje u izvesnoj meri pomogla nezavisna štampa koja i sama bojkotuje Srpsku radikalnu stranku. Prethodnog su dana u dvomilionskoj jugoslovenskoj prestonici samo slušaoci Radio Indeksa na frekvenciji 99.8 FM bili u prilici da čuju detaljan izveštaj sa radikalske konferencije za novinare na kojoj je Vojislav Šešelj nedvosmisleno rekao da radikali neće glasati za novi zakon protiv terorizma, i da bi oni voleli da se, umesto toga, na njihov predlog usvoji nekoliko zakona u Skupštini Srbije. Radio Indeks se, naime, ne pridržava bojkota radikala koji su još pre nekoliko meseci, posle grubih pretnji što ih je na račun novinara izrekao Vojislav Šešelj, proglasili nezavisni mediji u Srbiji. (Još je veća ironija, valjda, što je jednu rečenicu o pravim radikalskim namerama preneo i "zarobljeni" Studio B. U izveštaju Drugog dnevnika Radio-televizije Srbije nije o tome, dabome, bilo ni jedne jedine reči. Ekipa RTS "opredelila se" za onaj deo konferencije za novinare u kojem je Šešelj napao Mila Đukanovića.)
      
       Zavera
       U manjku pouzdanih informacija, Beogradom su već sutradan počele da kolaju najrazličitije teorije zavere, od kojih prvo treba odbaciti onu da je Slobodan Milošević odlučio da učini ustupak Zapadu i odlaganjem donošenja spornog zakona nagovesti svoju spremnost na neku vrstu nagodbe u zamenu za amnestiju od Haga, a zatim onu da se Šešelj uplašio da zakon protiv terorizma jednog dana ne bude primenjen i protiv njega.
       Oni koji razumeju unutrašnju prirodu ovog režima razumeli su da je sednica saveznog parlamenta prošlog petka neslavno propala bez obzira na uglađeno držanje Vladana Kutlešića. Slobodan Milošević tu blamažu nije sam sebi planski priredio, a za poruke Zapadu on ima i pogodnije kanale od avetinjski poluprazne Savezne skupštine u kojoj se već dve godine gotovo ništa ne dešava (prošle je godine održana svega jedna sesija saveznog parlamenta, a ove godine tri, ali je jedna od te tri bila ona svečana što je upriličena samo za Lija Penga).
       Već to što je sednica zakazana znači da su socijalisti i JUL imali ozbiljne namere da usvoje zakon. Prema informacijama iz vrha vlasti do kojih je NIN došao, posredi je bila igra nerava između Miloševića i Šešelja. Oni koji gledaju beogradsku Televiziju Palma znaju da je Šešelj još 22. maja, u dvosatnom intervjuu uživo najavio da će se usprotiviti donošenju zakona protiv terorizma (to je nepotrebno, imamo dosta propisa, Krivični zakon je dovoljan za borbu protiv terorizma, čije postojanje Šešelj ne osporava, naprotiv). U međuvremenu je menjao mišljenje, a predlagač zakona je formalno Petar Jojić, savezni ministar pravde i član Srpske radikalne stranke, koji je o zakonu javno mislio i govorio sve najlepše. Prema tome, Šešelj se proteklih meseci po svoj prilici furiozno cenkao tražeći ustupke u zamenu za radikalske glasove u korist zakona, procenivši da je kucnuo čas da svoje bivstvovanje u saveznoj i republičkoj vladi politički isplativije unovči.
      
       Trgovina
       Kampanja za donošenje zakona protiv terorizma vođena je po uzoru na velike političke mobe iz bivšeg režima, kada su se radnici i seljaci, privrednici i intelektualci, po narudžbi oduševljavali sufliranim idejama vlasti. Taj stepen revnosti dao je Šešelju idealnu priliku da koalicione partnere ucenjuje zbog nečeg do čega je njima jako stalo. To što Jugoslavija danas još nema zakon protiv terorizma znači samo to da je potcenio koalicionog partnera, ili je ovaj potcenio njega. Sednica Skupštine SRJ je zakazana zato što su socijalisti i JUL navedeni da misle kako će se Šešelj prikloniti i glasati za zakon (Jojić je hvalio zakon, radikali glasali "za" na Zakonodavno-pravnoj sednici Skupštine SRJ).
       Šešelj je povisio ulog posle zakazivanja, no kako NIN saznaje iz izvora kojima veruje, Slobodan Milošević je na to reagovao tako što je u taj čas, nekoliko dana uoči sednice, zabranio svaki nastavak pregovora sa Šešeljem koji se, izgleda, baš tih dana nadao glavnoj ponudi, onoj pravoj, koja je izostala. Jedini zvaničan kontakt bio je kad je predsednik Saveznog veća Milomir Minić konsultovao poslaničke grupe.
       Štaviše, prema izvorima NIN-a, Šešeljeva lista želja - 17 funkcija dekana fakulteta po Srbiji za radikalske kadrove, mesto državnog tužioca, direktorske funkcije u nekoliko ključnih javnih preduzeća - nije ni stigla do Miloševića. Sporni nisu bili njegovi zahtevi, kojima se sa stanovišta socijalista moglo udovoljiti bez brige po režim. Sporan je bio metod, sporno je bilo to kakvi su Milošević i Šešelj pokeraši, i ko od njih dvojice ima bolje živce. Ako se malo prisetimo, Slobodan Milošević se, pre nekoliko godina, između Šešelja i Vuka Draškovića u poslednji čas opredelio da u koaliciju uzme Šešelja - Vuk je pokušao da ga u poslednji čas, uoči sednice parlamenta, uceni novim zahtevima. Ljudi iz Miloševićeve blizine koji mu povremeno pristupe sa predlogom da odbaci Šešelja i ponovo se nagodi sa Vukom kažu da on odmahne rukom i podseti ih da ga nervira Vukovo "prevrtljivo", "ucenjivačko" ponašanje.
      
       Izbori
       Sednica parlamenta je, dakle, propala, Slobodan i Vojislav su se preigrali i obojica su ostala kratkih rukava, no treba se čuvati preveć dramatičnih interpretacija ovog događaja. Sve je to, ipak, samo bura u koalicionoj čaši vode, ništa nepopravljivo. Idu izbori, tako da Šešeljev ostanak ili odlazak u vladi ima tek relativan značaj. Savezni izbori biće na jesen, a šest meseci uoči izbora više nije bitno da li vlada opstaje ili pada budući da vlada u tom razdoblju i ovako i onako ostaje da vlada do izbora.
       To je prvi razlog zašto sukob nije tako ozbiljan. Drugi razlog što ni Milošević ni Šešelj ne moraju da strahuju od razlaza uoči izbora jeste taj što i jedan i drugi zna da bi taj razlaz zapravo bio probitačan za njihove izborne šanse. Postoje jaki politički razlozi zašto bi vladajućoj koaliciji verovatno bilo bolje da ne izlazi zajedno na izbore. Ideološke tenzije između levice i desnice možda ne postoje na sednicama vlade, ali postoje u glavama birača, i šta god čovek mislio o iskrenosti i čistoti ideoloških ubeđenja jednih i drugih, prosečan svet ima političke skrupule, makar ih vođe i nemale. Uostalom, izborni rezultati iz lokalnih izbora 1996. godine i predsedničkih iz 1997. godine kazuju da su radikali u drugom krugu lokalnih izbora, protivno Šešeljevim instrukcijama, glasali za opoziciju, kao i da su Vukovi glasači bitno doprineli Šešeljevoj pobedi nad Zoranom Lilićem. Socijalistima se pomalo gade radikali, a ovi potonji su u duši ipak opozicionari i žele da vide kraj vladavini preimenovanih komunista. No u odsustvu skrupula, nema razloga zašto se desnica i levica ne bi opet našle zajedno na vlasti, posle izbora, ako dobiju broj glasova zgodan za sabiranje.
       No nešto se neželjeno i neplanirano ipak desilo prošlog petka, a već narednog dana je stigla "kazna" - izručenje Vladimira Jovanovića Japanca crnogorskoj policiji, koja ga sumnjiči za atentat na Vuka Draškovića. Ovo se može shvatiti kao znak blagonaklonosti režima prema Draškoviću, a time i pretnja za raskid partnerstva sa Šešeljem čiji je celokupni politički nastup poslednjih šest meseci pre svega uperen protiv Vuka Draškovića. "Radikalski talasi" neumorno vrte snimke iz beogradske sudnice u kojoj se Šešelj ruga Draškoviću kao narkomanu, a u drugim televizijskim nastupima Šešelj kao da nanovo gradi imidž opozicionara. Ako ga čovek sluša, stekne utisak da je njegov najveći problem to što nema uticaja na vlast. Najviše od svega gadi mu se korupcija, naročito korupcija u gradskoj vladi Beograda, i njegove glavne razmirice sa koalicionim partnerima potiču otuda što oni nisu tako odlučni u borbi protiv korupcije kao što bi on voleo da bude. On sam stanuje u Batajnici, skroman je i nije se obogatio; gadi se "ministarskih" i onih drugih sinova, a njegov najstariji sin nije dobro učio pa će biti fizički radnik, kao što skromnom stanovniku Batajnice i dolikuje... Šešelj, koji je već nekoliko puta bio u zatvoru, uključujući i u Miloševićevom zatvoru, nema razloga da posebno strahuje od zakona protiv terorizma. On sam valjda najbolje zna koliko je tačna njegova opaska od 22. maja ove godine, da sve već piše u Krivičnom zakonu.
       Tim pre što se Jugoslavija, koja je ostala bez Kosova, možda po prvi put od Drugog svetskog rata zaista ne suočava sa opasnošću od klasičnog terorizma. Hrvatska se otcepila pa ustaše sa nama više nemaju nekog velikog posla, četnici malo ulaze, malo izlaze iz vlade, a albanski teroristi, sa kojima smo muku mučili poslednjih godina, kada režim nije spominjao potrebu za posebnim zakonom, danas su na Kosovu, daleko izvan domašaja jugoslovenskog zakonodavstva, i čvrsto na vlasti.
      
       LjILjANA SMAJLOVIĆ
      
      

Promene Ustava SRJ? POSLEDNjA VEST               Dok budete čitali ovaj broj NIN-a, Ustav Jugoslavije će, možda, već biti izmenjen.        U sredu po podne poslanici Skupštine Jugoslavije dobili su poziv za sednicu po hitnom postupku. Na dnevnom redu je predlog za promenu Ustava SRJ, a poslanici su obavešteni da će tekst predloga dobiti na sednici.        Pouzdani izvori i neke novinske agencije pretpostavljaju da će se menjati odluke o izboru predsednika SRJ, vlade i poslanika u Veću republika Savezne skupštine. Predsednika SRJ bi birali građani neposrednim glasanjem i imao bi pravo da bude biran dva puta uzastopno.        Kada je saznala za ovu vest, Skupština Crne Gore je prekinula sednicu i najavila nastavak za 11. jul, kada će se izjasniti o eventualnim promenama Ustava SRJ. Poslanici Socijalističke narodne partije Crne Gore nisu želeli da svoje kolege obaveste o kakvim promenama Ustava je reč.        Za promenu Ustava SRJ potrebna je dvotrećinska većina u oba veća Skupštine Jugoslavije.

      
      

Otpor kao IRA Sa stanovišta prosečnog jugoslovenskog građanina koji politički misli drugačije od režima na vlasti, donošenje posebnog zakona protiv terorizma je izuzetno neprijatna činjenica, bez obzira na to da li je tom našem građaninu ikad na pamet palo da politički učini bilo šta drugo sem da izađe na izbore ili poseti kakav opozicioni miting. Filip Ležen, koji je u maju 1998.godine u Americi doktorirao sa zapaženom tezom "Antiteroristički propisi: pravne, etičke i političke perspektive", kaže da je glavni razlog za kodifikaciju novih krivičnih dela uvek jedan te isti: da se na sudu lakše osude oni članovi terorističkih grupa kojima vlast ne može direktno da dokaže nikakvu vezu sa konkretnim krivičnim delima ubistva ili uništenja imovine. Cilj im je takođe da zaplaše one građane koji nisu članovi, ali imaju simpatije i pomažu u logistici i propagandi. Izvrstan primer su opet Britanci, koji su 1974. godine propisali da je krivično delo biti član IRA ili pokazivati bilo kakve javne simpatije za IRA. Na osnovu tog propisa, britanske vlasti masovno su hapsile hiljade ljudi protiv kojih posle nisu dizane nikakve optužnice, što dosta liči na zastrašivanje. Kao što je poznato, malo ko među irskim katolicima ne gaji određen vid simpatije prema IRA, koja je u međuvremenu postala garant mirovnog procesa. Ako ćemo praviti analogiju, u Beogradu, na primer, veliki broj savršeno nedužnih ljudi, koji nisu počinili nikakav zločin, gaji određene simpatije prema klincima iz "Otpora". Svi oni sutra mogu postati sumnjivci u očima vlasti.