Bilo bi, posle dugogodišnjeg iskustva, glupo gajiti uverenje da je Evropska unija s "belim listama" konačno smislila nešto pametno i da će za promenu, neka evropska mera biti više od stavljanja soli na Miloševićev rep

      Bilo bi zaista naivno poverovati da se na "beloj listi" srpskih preduzeća koja neometano mogu da posluju s Evropskom unijom ne nalazi bar četiri do pet "poćerki" velikih državnih firmi. U to bi se danas mogli kladiti i desetogodišnjaci koji su stasali pod sankcijama. U stvari, nejasno je zašto (s primesom male pakosti) preduzetnici državne orijentacije nisu prosto zasuli evropsku administraciju gomilama molbi da se njihove tek stvorene, ili davno registrovane ali "neupotrebljavane" firme nađu na "beloj listi". Bila bi to lepa osveta Evropejcima - prekovremeni rad u leto - kad su već odlučili da se administrativno i mešajući politiku tamo gde ne bi trebalo, ponovo tako žalosno upetljaju u srpsku ekonomiju.
       Bilo bi pomalo smešno ne poverovati da se evropske firme, kad već mogu, ne bi potrudile da prema svom ukusu proberu srpske kompanije koje žele u svom dvorištu. One koje smetaju, i koje su do sada optuživale da im dampinškim cenama stvaraju nelojalnu konkurenciju, trebalo je samo malo "pogurnuti" prema crnoj listi. One s kojima bi htele da rade, ali i da im obore cenu (na konto povećanog rizika), trebalo je samo malo "preporučiti". Divne kerefeke koje će nesumnjivo pomalo doprineti i razvoju turizma u Segedinu i Budimpešti, gde se srpsko-evropski ugovori sada najčešće sklapaju.
       Bilo bi, posle dugogodišnjeg iskustva, glupo gajiti uverenje da je Evropska unija s "belim listama" konačno smislila nešto pametno i da će za promenu, neka evropska mera biti više od stavljanja soli na Miloševićev rep. Teško je zamisliti da se neko u srpskoj vlasti, pošto je dugo očekivana lista objavljena, nije od srca nasmejao. Među jedva napabirčenih 190 imena, najmanje polovina su strana predstavništva koja ni pod kojim okolnostima ne bi trebalo da imaju problema u poslovanju sa Evropskom unijom. Izuzev što jadikuju nad tužnom srpskom sudbinom, liderima opozicionih stranaka trebalo bi da upadne u oči da se malo ko od privrednika drznuo da javno izrazi neposlušnost Miloševiću. Ko je glas podigao, već je diskretno opomenut.
       Bilo bi zaista neozbiljno ne uvažiti "belu listu" kao znak Miloševićeve demonstracije moći. Između redova, na njoj je jasno upisano ko drži kontrolu nad privredom, ko ima moć nad novcem, i ko je lokalni gospodar ekonomskih uspona i padova. Jadna je to moć, ali zbog toga nije manje snažna. Ta lista je idealna da, kao i ona ranije (nepoželjna lica) učvrsti ovde već dobro uvežban način vladanja. Na crnoj listi našlo se toliko mnogo preduzeća iz Srbije da je sasvim jasno da je kazna (kao i sve dosadašnje kazne EU) sveobuhvatna, linearna i samim tim nepravedna. Zakamuflirana preduzeća bliska vlasti naći će načina da nastave da posluju s Evropom, a ona koja nisu dovoljno "bliska" moraće da nađu zaobilazne puteve koji će prilično koštati. Sve će, dakle, ostati isto, samo će, globalno gledano, Srbija (protiv koje, navodno, EU nema loših primisli) osiromašiti. U anketama dva ekonomska instituta u Beogradu, privrednici gotovo da nisu izrazili nikakvu zabrinutost zbog novih sankcija. Jedni ni ranije nisu nameravali da izvoze, a drugi očekuju čak povećanje izvoza, valjda verujući da su "naši" uvek mangupi. Baš kao i u slučaju viza: državni funkcioneri putuju li putuju, a običan svet skapava u redovima pred stranim ambasadama.
      
       Bilo bi nepravedno prećutati da je, dakle, ponovo sve baš divno udešeno prema nakaradnom redu koji su utvrdile srpske koalicione snage i koji već evo godinama funkcioniše. Krivi su pravi i pametni, a ovi drugi naivni, glupi i nasamareni. Pa ko se ne bi onda držao Miloševića (sve dok je iole pri vlasti), pa makar bio svestan da ta kola već odavno jure niza stranu. Dok se ne slupaju, proći će još neko vreme. Koliko? Toliko da nijednom srpskom preduzeću ne bi palo na pamet da sledi genijalnu ideju evropske administracije i novac od izvoza sklanja na strane račune koji će biti odmrznuti kad Milošević padne.
       Bilo bi teško oteti se sarkazmu: nije li baš svet taj koji jednoj vlasti, koja je objektivno (ekonomski) na izdisaju, svojim sankcijama neprestano daje krila i vraća veru u moć. Jer kako bi Srbija danas bila ovako sapeta, sagnuta i mutava da i spolja i iznutra nije vešto uvođena u red, rad i disciplinu u korist nekoliko ovdašnjih džepova i tamošnjih hirova.
       A bilo bi baš divno da su nas bar ovaj put iznenadili. Evropejci naravno. O našima već sve znamo mada nam i to malo vredi.