|
Mogu li se porediti Pjer de Kuberten, osnivač modernih olimpijskih igara, i Pele, "fudbaler veka"? Zvanično glasilo Međunarodnog olimpijskog komiteta "Olimpijska revija" krajem 1999. godine proglasila je Pelea i Kubertena za "ličnosti veka" iako Pele, na primer, nikada nije igrao fudbal na olimpijskim igrama. Uz sve ostalo, odluka "Olimpijske revije" može da se tumači kao još jedan korak ka demokratizaciji olimpijskog pokreta, jer duh olimpizma, sa svim onim što sobom nosi, povlači se kroz ceo sport, kao jedno od dostignuća civilizacije.
O životu i sudbinama olimpijaca bilo je reči u prethodnim redovima a u ovom času se kao nezaobilazno nameće njihovo poređenje sa životom i sudbinom Pjera de Kubertena, osnivača modernih olimpijskih igara. Jer odista je i Kuberten, poput mnogih velikih sportista, živeo slavu i doživeo bedu, uz nesporazume neretko i tragično, od ličnih i porodičnih nevolja do načina čitanja i tumačenja njegovog obimnog dela. Iza njega je ostalo čak 60 000 napisanih stranica - ali tok vremena pokazaće i nedovoljno pročitanih i nedobronamerno tumačenih. To ogromno delo od gotovo 120 knjiga sa po 500 stranica, najpre obimnošću a onda i teškom čitljivošću pruža mogućnost svakome da u njemu nađe ono što traži i tako potkrepi sopstvene prethodno čvrsto utemeljene zablude a onda time otvori sebi prostor za napade na ovog autora.
Nedovoljno dobro pročitani Kuberten najveći je Kubertenov neprijatelj.
"Kubertenu njegova deca neće pružiti sve one radosti koje je od njih očekivao. Deca tako velikog čoveka, koji je osećao da treba da ispuni jedan tako uzvišen zadatak, bila su, u najmanju ruku, socijalno neprilagođene osobe; njegov sin Žak umreće u duševnoj bolnici, dok će ćerka Rene, osećajna i darovita devojka, naći utočište u šizofreniji, iz koje je izranjala u retkim trenucima uravnoteženosti, i koje će je tek smrt osloboditi... Kuberten je bio svestan tih drama i zbog njih je patio, ali taj čovek, čije je srce krvarilo zbog zle kobi koja ga je progonila, nikada se javno nije požalio na svoju nesreću."
Ovo je o Pjeru de Kubertenu, ne krijući naklonost, napisao Iv Pjer Bulonj u knjizi "Olimpijski duh Pjera de Kubertena", navodeći, čini se, najpribližnije, suštinu Kubertenovog duha u sledećim redovima:
"Moderni sport biće nosilac modernizovanog vaspitanja u onoj meri u kojoj se bude držao smera u kojem se istorija razvija, a iz savremene istorije vidi se da su demokratija i kosmopolitizam odneli konačnu pobedu. Ako se sport bude stavio u službu demokratije i internacionalizma, vaspitanje će iz temelja biti izmenjeno; kada ponovo budu iskrsle iz drevnih vremena, olimpijske igre moći će da imaju samo jednu ulogu; da oduševe omladinu i javno mnjenje za svetu stvar vaspitanja, stvar od koje, na kraju krajeva, zavisi opstanak civilizacije."
Tako je Kubertena razumeo i hteo da pravda Bulonj, a u razaranju olimpijskog duha najdalje su odmakli Manfred Blendorn i Ulike Prokop, jedan Britanac i jedna Nemica, nalazeći u Kubertenovom delu samo prevare i laž, podstičući istraživače, neke i iz ove zemlje, na pravu antikubertenovsku kampanju.
Treba li izvesni otpor, pa i netrpeljivost prema Kubertenu i njegovom delu tražiti naročito u njegovom stavu da sport ne trpi osrednjost? Možda. Međutim, ovom prilikom treba imati u vidu najnovija istraživanja, s kraja dvadesetog stoleća, dakle stotinu godina po obnavljanju Igara, koja potvrđuju upravo tu, Kubertenovu, u času kad je izrečena, ipak marginalnu tezu. Hteli mi to ili ne, vrhunski sport pripada eliti, sportskoj, ali ipak eliti, uvek i samo eliti. Za osrednje u vrhunskom sportu nema mesta, na žalost ili na sreću, jer minornima i osrednjima ostaju masovna takmičenja, nikako evropska, svetska ili olimpijska nadmetanja, namenjena samo najboljima.
Kubertenove stavove protiv osrednjosti tumačili su svakojakim zlim namerama, čak i fašizmom, ali je zanimljivo da savremenim ocenjivačima, po kojima su vrhunski sportski rezultati i rekordi delo izvrsno pripremljenih ali darovitih mladih ljudi, takvu optužbu niko ne podmeće.
Nisu li najžešći kritičari Kubertenovog dela upravo pripadnici osrednjosti uopšte?
Bulonj o Kubertenu: "U sedamdesetoj godini i dalje veruje da će dobiti neki državni posao pa i katedru Univerzitata u Lozani. Na Zimskim olimpijskim igrama u Garmišpartenkirhenu, na inicijativu dr Meserlija, nacionalni olimpijski komiteti skupljaju priloge za ostarelog Kubertena, barona i osnivača modernih olimpijskih igara. Prikupljena svota je pristojna - 50.000 švajcarskih franaka. Lozana ga, posle toga, 23. juna 1937. godine proglašava počasnim građaninom, a pola godine docnije, 8. decembra, jednog hladnog dana, on ne završava svoju penzionersku šetnju u parku Lagranž, u Ženevi... Pada pogođen srčanim udarom."
Gotovo celo, zamašno - prezamašno Kubertenovo delo može se shvatiti i kao očajnički pokušaj da se u vreme liberalnog kapitalizma očuvaju neke antičke iluzije. Ko je sve doskora smeo da dirne u onu zlaćanu olimpijsku čaroliju pa da kaže kako se zbog olimpijskih igara u blizu dvadeset i osam stoleća dugoj istoriji olimpijskog pokreta, ratovi nisu prekidali već su trajali, i onda, kao što, na nesreću, traju i danas?
Kuberten, razume se, ne može da bude "kriv za sve". Uz ostalo i zato što još niko nije iščitao onih njegovih 60.000 stranica o vaspitanju, sportu, olimpizmu, pa i kulturnim osnovama sporta. Jedan od njegovih naslednika na čelu Međunarodnog olimpijskog komiteta Everi Brendidž, često se ponašao kao "veći katolik od pape". Lord Majl Kilanin pak, a naročito Huan Antonio Samaran, osavremenili su olimpijsku ideju. Srušili su, najzad, i zablude o amaterizmu, ali su očuvali olimpijski duh, duh takmičenja. Taj olimpijski duh ne može da izbegne kritike, posebno one koje se odnose na "gigantizam" i inferiornost u odnosu na moćni medij kakav je televizija. Međutim, nije li traganje za apsolutnom čistotom u stvari ono prikriveno nastojanje da se Igre ponovo načine "božanskim"?
Kritičar olimpizma, kao i osporivači Kubertena i njegovog dela hoće, očigledno nepromišljeno, da po svaku cenu dokažu kako je sve olimpijsko nečisto a zaboravljaju da se upitaju koliko je sam svet u kome živimo "čist". Iluzija je, razume se, pomišljati kako su olimpijske igre jedina svetlost u mraku života i sveta, ali valja reći da je ipak svetlost, iako ne jedina.
VIŠE OD IGRE: DŽon Pius Boland doputovao je u proleće 1896. godine u Atinu da poseti druga iz studentskih dana u Londonu. Tu je saznao za održavanje sportskih takmičenja pod nazivom Olimpijske igre, prijavio se za učešće u tenisu i - pobedio. Na teniskom terenu upoznao je Nemca Trauma i začas je sklopljen dogovor: zaigrao je s njim u dublu i takođe pobedio.
Više od stotinu godina prepričava se ova anegdota o prvom dvostrukom olimpijskom pobedniku. U sličnom položaju naći će se skoro četiri decenije kasnije na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1932. i dvojica Jugoslovena. Veljko Narandžić i Vili Mesner, putujući o svom trošku u Ameriku, uspeli su da se "ubace" preko reda na Igre, takmičili se, Narandžić je uspeo da osvoji 17. mesto u bacanju diska. Bilo je to vreme velike svetske ekonomske krize i nije samo Jugoslavija bila prinuđena da usled finansijskih teškoća ne podrži svoje olimpijce. Brazilska vlada, na primer, za 69 svojih sportista obezbedila je brod i 50.000 tona kafe, koju su olimpijski kandidati prodavali po usputnim lukama da bi pokrili troškove. U Los Anđeles je stiglo dvostruko manje sportista - od 69 samo 32 - jer ostali su bili zauzeti prodajom kafe i nisu uspeli da doputuju na Igre.
Istorija olimpijskih iga- ra prepuna je sličnih anegdota, ali uz sve uspone i padove, sve učesnike u poslednjih stotinu i više godina grejala je olimpijska vatra, kao simbol okupljanja, druženja i takmičenja. Na samitu učesnika olimpijskih igara, održanom 8. decembra 1999. u Lozani, koji je okupio 65 predstavnika nacionalnih asocijacija olimpijaca, odlučeno je da olimpijci "postaju četvrti stub Olimpijskog pokreta". Uz MOK, međunarodne sportske federacije i nacionalne olimpijske komitete. Naš predstavnik na ovom istorijskom skupu Đorđe Perišić, generalni sekretar Jugoslovenskog olimpijskog komiteta, ali i učesnik na tri Olimpijade u dva sporta (u Rimu 1960. u plivanju, u Meksiku 1968. i Minhenu 1972. u vaterpolu, što je odista redak primer) naglasio je da su sportisti protiv svake diskriminacije u sportu, a posebno protiv zabrane učešća njihovim kolegama iz bilo koje zemlje, da učestvuju na međunarodnim takmičenjima, Olimpijskim igrama i takmičenjima za koje su se već kvalifikovali.
Olimpijska baklja, kao simbol vatre koja okuplja mlađe ljude širom sveta i "uspostavlja harmoniju sporta, takmičenja, Olimpijskih igara, kulture, obrazovanja, umetnosti, prijateljstva, poštovanja, fer pleja, etike, mira i slobode" (Perišić) prvi put je upaljena 1936. u Olimpiji, po kopiji antičke baklje. Nošena je, uz mnogo muka, do Berlina, praćena protestima zbog nacizma u Nemačkoj, a neko je dobro uočio da je "plamen obezbeđivalo magnezijumsko punjenje". Od 1956. za punjenje se koriste "pilule" od naftalina i heksamina, od Minhena 1972. kao gorivo služi tečni gas, a montrealska (1976) vatra je bila ekološka, činilo ju je maslinovo ulje pripremljeno po "tajnom postupku". Vetar je istrgao baklju jednom biciklisti i do Atlante 1996 - na putu do Olimpije dugom 24.000 kilometara - stigla je "rezervna"...
Kad posle više od jednog stoleća duge tradicije održavanja modernih olimpijskih igara pokušaju da se izvlače zaključci, jedan od najdominantnijih jeste onaj koji govori da su uspesi sportista uvek "pokrivali" krize olimpijskog pokreta. A bilo ih je više, jer Igre nisu mogle da se organizuju i održavaju "izvan i mimo sveta", a svet dvadesetog veka bio je prepun kriza i nepodopština svih vrsta - od ratova, rasizma, bojkota do dopinga i najnovijeg problema - tzv. gigantizma.
Srećna je okolnost što je prisustvo ljudi sa ovog područja i iz ovog podneblja kontinuirano - od same olimpijske ideje, zatim takmičenja naših ljudi već od prvih modernih Igara u Atini, najzad i do srpske zastave na olimpijskom stadionu 1896. jednoj od ukupno 13 zastava, u čast posete kralja Aleksandra Obrenovića Grčkoj, čoveka inače koji nije previše mario za sport.
NOVI POČETAK U ATINI: Ovo podneblje na prvim modernim Olimpijskim igrama u Atini bilo je zastupljeno s jednim takmičarom - Momčilom Tapavicom, jednim funkcionerom - Ferencom Kamenjijem i jednim počasnim gostom - kraljem Aleksandrom Obrenovićem. Zahvaljujući prisustvu srpskog suverena, na počasnom jarbolu vijorila se srpska zastava i svirana je srpska himna. Istoričari će zabeležiti da je u pratnji kralja Aleksandra u svojstvu ađutanta bio i major Živojin Mišić, budući vojvoda iz oslobodilačkih ratova Srbije (1912-1918. godine).
Za izveštaj iz Atine, koji je, kako se pretpostavlja, napisao kraljev lični sekretar dr Milan Đak Milićević, istoričari sporta proceniće da je to "prvi izveštaj sa Olimpijskih igara". Pod naslovom "Pismo iz Atine" objavile su ga Srpske novine od 3. aprila 1896. godine. Kralj Aleksandar prisustvovao je biciklističkom takmičenju "jer je i sam vozio velosiped", upoznao je barona Pjera de Kubertena, u to vreme sekretara Međunarodnog olimpijskog komiteta, najzad, našao se na Pantenejskom stadionu gde je, zajedno sa 80 000 razdraganih gledalaca, pozdravio dolazak na cilj Grka Spiridona Luisa, prvog u nizu velikana pobednika i danas atraktivne maratonske trke.
Učesnik i funkcioner, Momčilo Tapavica i Ferend Kemenji, bili su zemljaci. Tapavica je rođen u Nadalju, kraj Novog Sada, Kemenji u Zrenjaninu. Ne samo po "zemljačkoj liniji, Kemenji je, kao član MOK i generalni sekretar Olimpijskog komiteta Mađarske (Zrenjanin i Novi Sad u to vreme pripadali su Austrougarskoj monarhiji) bio istovremeno i predsednik Komisije kandidata za Igre u Atini.
U svojim memoarima ovako je opisao Tapavicu:
"Ovaj kršni momak, na čijim su prsima pucala dugmad i šavovi gardijske uniforme pod pritiskom nabujalih mišića, bio je veliki drug, ali i veliki strah za drugove u kasarni. Znao je da nosi pod miškom po dva pitomca i sa njima da optrči dva-tri kruga oko poligona za gađanje. Niko mu nije bio ravan u rvanju, a još manje u dizanju tereta i bacanju kamena s ramena. Bavio se raznim granama sporta i bio je umno i fizički iznad svojih vršnjaka, a kao diplomirani arhitekt nadvisio je intelektualno neškolovane u gardi. Zatim, kao najistaknutiji član Saveza za telesno vaspitanje, postao je pojam u očima vojnika. Imao je samo jednu manu: precenio je svoju snagu i to mu se osvetilo na Olimpijskim igrama u Atini. Momčilo je bio upisan u tri discipline: dizanju tegova jednom i sa obe ruke, a zatim u rvanju grčko-rimskim stilom. Sve je želeo da reši na brzinu, pa je jednom rukom želeo da digne teg opterećen za dizanje sa dve ruke. U trenutku izbačaja, pukao mu je mišić u ramenu. Popodne je trebalo da diže teg sa dve ruke. Svi su ga nagovarali da ne izađe na megdan sa teškom povredom. Stao je u stroj dizača i osvojio peto mesto koristeći praktično samo desnu ruku i podigavši 80 kilograma. Dva dana kasnije, stao je na strunjaču s čvrsto zamotanim desnim ramenom i u rvanju se plasirao na četvrto mesto. Da se nije igrao svojom snagom, Tapavica bi sigurno doneo bar dve zlatne medalje Mađarskoj."
Dr Ferenc Kemenji (1860-1944) bio je veoma obrazovan čovek, u Parizu se upoznao sa Kubertenom, član Međunarodnog olimpijskog komiteta bio je od osnivačkog Kongresa 1894. do 1907. godine. Jedno vreme obavljao je dužnost generalnog sekretara MOK-a. U Karađorđevom parku u Zrenjaninu, 1972. godine, u Aleji velikana, njegovo poprsje nalazi se pored bronzaih bista Uroša Predića, Toše Jovanovića, Aleksandra Sandića i drugih velikana grada pored Begeja.
Dvanaest godina mlađi, Momčilo Tapavica (1872-1949) između dva rata projektovao je više zgrada, a 1996. postavljena mu je spomen bista u Herceg-Novom kao "prvom olimpijskom putniku iz Jugoslavije". Tako se ovaj grad odužio našem olimpijcu, osim ostalog i zato što je projektovao čuveni hotel "Boka", stradao u zemljotresu 1979. godine, zatim svoju porodičnu kuću, letnjikovac u Bijeloj, koja je dugo služila kao Dom za nezbrinutu decu. Kralj Nikola ga je 1909. pozvao na Cetinje. Tamo je Tapavica podigao zgradu Nemačke ambasade i Državne banke Crne Gore.
Porodica Momčila Tapavice je u Herceg-Novom ostavila i lepe sportske tragove. NJegov sin Mirko bio je golman vaterpolo kluba "Jadran", a ćerka Jasna jedna od prvih teniserki u ovom lepom gradiću. Zanimljivo je da se Mirko Tapavica, kasnije, iselio u Argentinu, ali se nije odrekao ni sporta ni svog rodnog grada. Postao je poznati jedriličar a na jarbolu je vijorio zastavu svog nekadašnjeg kluba - Jadrana.
PARIZ, SENT LUIS: "Olimpijska vatra" pretila je da se ugasi, jer naredne Igre, one u Parizu 1900. i Sent Luisu 1904, protekle su u senci svetske izložbe, ali i u traženju pravog identiteta Igara. O tome će docnije biti više reči, zato nastavljamo traganje za olimpijcima našeg porekla, pre prijema Srbije u MOK (1912) i Jugoslavije, odnosno Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1919) u olimpijsku porodicu.
Na Igrama u Parizu 1900. učestvuje u mačevanju Milan Neralić (1875-1918) i osvaja treće mesto u takmičenju sabljom, dakle Neralić je "prvi Jugosloven koji je osvojio olimpijsku medalju" i to u grupi profesionalnih učitelja mačevanja. Neralić je rođen u Slunju, veći deo života proveo je u Beču pa formulacija iz Enciklopedije fizičke kulture o "prvom Jugoslovenu" može da bude sporna, jer Jugoslavije tada nije bilo. Sporna može da bude i kvalifikacija o njegovom profesionalizmu, jer u to vreme i mnogo godina i decenija docnije profesionalcima nije bilo mesta na olimpijskim igrama, što su skupo platili - diskvalifikacijom - i osvajači medalja i velikani sporta poput DŽimija Torpa i Pava Nurmija. Ali, kako je već rečeno, bilo je to vreme lutanja. Igre u Parizu i Sent Luisu neki su nazvali čak i "vašarom". Možda prestroga ocena iz današnjeg ugla gledanja, ali ostaje činjenica da za razliku od Atine 1896, kad je maratonac Spiridon Luis ušao u istoriju, Igre u Parizu i Sent Luisu nije obeležio ni sa sportske strane nijedan velikan... Jedva se neko setio američkog sprintera Elvina Kranclajna (osvajača četiri zlatne medalje) ili DŽejmsa Lajtbodija, 19-godišnjeg Amerikanca koji je takođe osvojio četiri medalje.
U Sent Luisu, koliko je poznato, nije bilo nijednog takmičara jugoslovenskog porekla (ili preciznije: sa prostora prve i druge Jugoslavije), ali zato u Londonu 1908. godine na scenu stupa Pavo Radmilović, plivač i vaterpolista, čije poreklo treba tražiti u Boki Kotorskoj, najverovatnije u Herceg-Novom. Radmilović (1886-1968) osvojio je zlatnu medalju kao član štafete 4 puta 200 metara u plivanju, ali - za Veliku Britaniju.
Pod naslovom "Velšanin sa Jadrana" o njemu je Aleksandar Konstantinović, istraživač našeg sporta, napisao lepu priču koju objavljujemo u celosti.
"Barba Luka i njegova verna supruga Marica, živeli su na obali Jadrana, na pola puta između Dubrovnika i Kotora. Progonjeni nemaštinom, rešili su da se presele sa sinom u Kardif, kod jednog rođaka poreklom iz Kotora. Sreća ih je poslužila, a sin se lepo snašao u 'belom svetu'. Otvorio je najpre piljarnicu, a zatim bakalnicu, oženio se Velšankom i osnovao lep dom, a sin jedinac Pavo postao je glavna ličnost porodice.
Pavo je već u osnovnoj školi bio dobar plivač a kada je dospeo u koledž, došao je do punog izražaja. Između 1902. i 1931. godine osvojio je 16 puta prvenstvo Velsa i 9 puta prvenstvo Velike Britanije u plivanju slobodnim stilom, pa je pozvan u reprezentaciju. Prvo je startovao na međuigrama u Atini 1906. godine i zauzeo četvrto mesto na 100 metara i peto mesto na 400 metara slobodno. Zatim učestvuje na pet olimpijada zaredom kao plivač i član veterpolo reprezentacije! "Solo" medalju nije osvojio, ali je u štafeti 4 puta 200 slobodno i kao stalni član vaterpolo ekipe, stekao četiri zlatne medalje. Na osnovu rezultata i učešća na olimpijadama od 1906. do 1928. godine, izabran je za počasnog člana međunarodnog plivačkog kluba "Fame" u SAD, a to je rezervisano samo za velikane sporta."
Prijemom Srbije u Međunarodni olimpijski komitet počinje prava istorija olimpizma u našoj zemlji. Naši sportisti učestvovaće na svim budućim Igrama i obeležiti pripadnost velikoj olimpijskoj porodici sportskim dostignućima, besprekornim ponašanjem i aktivnim učešćem u članstvu MOK-a, od vremena Svetomira Đukića do Bore Stankovića. Jugoslavija će dobiti organizaciju Zimskih olimpijskih igara, a od 1936. godine biće više puta jedan od kandidata za organizaciju i letnjih, "pravih" Olimpijskih igara, kojima i posvećujemo ove redove.
UČEŠĆE JUŽNIH SLOVENA: Naši sportisti prvi put su zvanično učestvovali na Olimpijskim igrama u Stokholmu 1912. godine, kada je mlada država Kraljevina Srbija (zvanično priznata na Berlinskom kongresu 1878. godine) primljena u Međunarodni olimpijski komitet. Sportisti iz naših krajeva takmičili su se na Igrama već od Atine 1896. godine, ali "pod tuđim zastavama", austrougarskom, britanskom, itd.
Radivoje Marković, svakako jedan od naših najboljih (i najupornijih) istraživača olimpijskog pokreta na prostorima nekadašnje Jugoslavije, objavio je više tekstova, a ovaj put pažnju poklanjamo redovima koje je posvetio olimpizmu u krajevima koji su tada pripadali Austrougarskoj monarhiji.
"Sportski radnici iz Hrvatske, koja je bila pod okupacijom Austro-Ugarske, od samog početka modernog olimpizma pokušali su da se učlane u olimpijski pokret. Međuigrama u Atini 1906. godine prisustvovali su nastavnici fizičkog vaspitanja iz Zagreba i dr Franje Bučar, Josip Prikril i Ivan Trstenjak, koji su preduzimali korake da obezbede učešće hrvatskih sportista na Olimpijskim igrama u Londonu 1908. godine. U tim nastojanjima najuporniji je bio dr Bučar koji je 1908. u Parizu učestvovao na proslavi 50-godišnjice Francuskog gimnastičkog saveza i to pitanje pokrenuo u razgovoru sa osnivačem modernih Olimpijskih igra Pjerom de Kubertenom. Kuberten je preporučio dr Bučaru da se pismeno obrati Međunarodnom olimpijskom komitetu, ali je ovaj odbio zahtev hrvatskih sportskih radnika s obrazloženjem da članovi MOK-a mogu biti samo nezavisne zemlje. Međutim, iako je isti državno-pravni položaj u Austrougarskoj imala i Češka, ona je stekla pravo da se na Olimpijskim igrama bori pod svojom zastavom. Protiv davanja takvih prava Hrvatskoj naročito su ustrajali predstavnici Mađarske, koji su 1912. godine bili i protiv učlanjenja Olimpijskog komiteta Srbije, u čemu nisu uspeli. Konačno, hrvatski sportski radnici pokušali su za to da se izbore i u vreme Olimpijskih igara u Stokholmu 1912, kojima su iz Zagreba prisustvovali dr Bučar, Ferdo Krizmanić, Ivan Trstenjak i Josip Prikril.
Zbog toga su neki hrvatski sportisti odbili da nastupaju za olimpijsku ekipu Mađarske. Najčešće se ističe primer bicikliste Franje Gregija, koji je na kvalifikacionoj trci za učešće na Olimpijskim igrama u Stokholmu, na stazi od 260 kilometara, pobedio nadmoćno sve mađarske vozače i na cilj stigao za čitav sat preimućstva. Ali, u znak protesta što ne može da nastupa pod svojim nacionalnim bojama, odbio je da krene na put."
Crna Gora priznata je kao suverena država na Berlinskom kongresu 1878, ali njeni takmičari - ukoliko se o takmičarima u klasičnom smislu uopšte i može govoriti - ne samo da nisu učestvovali ni na jednim Igrama, nego nisu ni pokušali. To, međutim, ne znači da se u Crnoj Gori o tome nije razmišljalo.
Godinu dana posle osnivanja Međunarodnog olimpijskog komiteta, književni list "Luča" u junskom broju 1895. opširno piše o osnivanju modernih Olimpijskih igara i postavlja pitanja učešća sportista Crne Gore.
"Dakle, Crna Gora koja s pravom uživa svjetski glas za svoje junaštvo, Crna Gora koja je srodna Grčkoj po krvi, po vjeri, po naravi, po običajima, po klimatu, po temperamentu, po patirotizmu, po junaštvu. Bi li bilo pravo da ostane neutralna u toj izvanrednoj svečanosti koje se s najvećim zanosom primaju i nude Amerikanci i cio ostali svijet? Crna Gora - nova Sparta - bi li bilo pravo da ne sudjeluje na toj svečanosti koja će biti na zemljištu stare Sparte? Nije li Fundina i Vučji do za Crnu Goru što i Maratonsko polje i Plateja za Grčku? Nije li crnogorski guslar, grčki Omir? Crnogorci - novi Spartanci - bi li bilo pravo da se pokažu indiferentnim prema svečanosti potomaka starih Spartanaca? Ne, doista.
Nije li Crnogorcima najmilija igra: bacanje kamena s ramena, hrvanje, skakanje, trčanje, narodno horo i tako dalje? Nije li sve to bila najmilija igra starih Grka?"
(Nastaviće se)
U amfiteatru Sorbone u Parizu 1894. dogovoreno je održavanje modernih olimpijskih igara. Pjer de Kuberten je otac te svetske sportske zabave, koja je ime i ideju posudila od takmičenja što su se u Olimpiji, u staroj Grčkoj, održavala od 776. godine p.n.e. do 394. godine n.e.
Prve moderne igre održane su u Atini od 5. do 14. aprila 1896. Nastupilo je 285 takmičara (od 484 učesnika) pod geslom: Citius, Altius, Fortius (brže, više, snažnije). Žene se takmiče od 1900. godine. Zimske igre uvedene su 1924. Početno skromni sabor sportista dosegao je razmere planetarnog biznis-spektakla, a često (posebno od Berlina 1936) i moćnog političkog oružja; rezultate amatera u drugoj polovini XX veka "pregazili" su, do zastrašujućih razmera utrenirani, superšampioni.
Koliko god da su se Igre uozbiljavale, njih odvajkada prate legende o učesnicima. Pred čitaocima NIN-a je upravo takav tekst: kako su naši i svetski poznati olimpijski heroji "preko trnja stizali do zvezda" i kako su mnogi završavali - neslavno. Mi smo dobro zapamtili da "revolucije jedu svoju decu", ali, izgleda, da to važi i za - olimpijade. NIN-ov feljton je zasnovan na novoj knjizi poznatog sportskog novinara i publiciste Slave Stojkovića "Olimpijska vatra" ("Vesmark", Beograd, 2000).
|
|
