Kao njegov imenjak Šerlok, Ričard Holms je boemski detektiv. NJega privlače neobični, slobodni mislioci, kršenje konvencija kojima se odbacuju sve društvene norme. On nastoji da svojim likovima pronikne u dušu

      Bila je godina 1967. kada je Holms, tek završivši Kembridž, počeo da se bori kako bi kao slobodan pisac preživeo. Usamljen i depresivan, izgledalo je da se prihvatio Tomasa Čaterlstona kao nekog ko je još siromašniji od njega. Pitomac škole za siromahe i službenik kod provincijskog advokata, Čaterton je aprila 1770. godine napustio rodni Bristol, nadajući se da će kao oluja ući u literarne krugove Londona. Četiri meseca kasnije našli su ga mrtvog, otrovanog arsenikom, na tavanu. Nije imao ni osamnaest godina i bilo je očigledno da danima nije jeo.
       Dva veka se pretpostavljalo da je sam sebi oduzeo život. Čuvene slike Henrija Vejlisa prikazuju ga kako leži na krevetu pokrivenim draperijom u izvezenoj beloj košulji, ružičastim svilenim pantalonama, sa praznom flašicom otrova pored ukočene ruke. Ali, Holmsov detektivski instinkt nije mogao da prihvati ništa od toga. Čaterton je, po njegovom mišljenju, bolovao od polne bolesti, a kao lek je bilo uobičajno da se prepiše arsenik u malim dozama. NJegova smrt bi trebalo da se posmatra kao medicinska greška, a ne kao samoubistvo. Saosećajući i identifikujući se donekle sa Čatertonom, možda je moglo da baci senku na Holmsov sud, ali opredeljenje da se čvrsto drži činjenica jedan je od njegovih najjačih kvaliteta kao biografa. Sukob sa pomodnim mišljenjem delimično je pokrenut u Holmsovoj knjizi "Koraci" (1985), toj biografiji koja je u većoj meri subjektivna, praktično ekvivalentna autobiografiji.
       Holmsova vlastita boemska lutanja odvela su ga dva puta u Pariz, grad u kome je boemski život i izmišljen. Boravio je duže vreme kako bi istražio generaciju francuskih romantičara, koji su odrasli u vreme posledica Napoleonove politike. Rezultat Holmsovog prvog boravka, sedamdesetih godina, zadivljujući je esej o pesniku i novinaru Teofilu Gotjeu, Bodlerovom pulenu, i radio drama o Žeraru de Nevalu, starom Gotjeovom drugu iz školskih dana.
       Ali, delo o Nevalu je redak Holmsov promašaj, koji nas samo podseća kako je ludilo dosadno. Međutim, Holms se iskupio tako što je vaskrsnuo dva fascinantna Nevalova savremenika. Pionira fotografije Feliksa Nadara, koji je na svojim koloidnim staklenim pločama sačuvao celokupnu panoramu francuskog literarnog života sredinom prošlog veka i glumca Žana Gaspara Debiroa boema, sina dezertera Napoleonove vojske, koji je proveo detinjstvo nastupajući sa grupom putujućih akrobata. Debirovo veliko umetničko dostignuće bilo je stvaranje Pijera, tužnog klovna s belim licem, izvedenog iz Komedije del arte, koji je bio otelotvorenje večitog boema, odnosno mešavina umetnika, ljubavnika i gubitnika.
       Početkom devedesetih godina Holms je zajedno sa svojom suprugom Rouz Tremejn ponovo boravio u Parizu. Bio je to njihov "produženi, tajni medeni mesec" u starinskom apartmanu u ulici Vošington, koji je nekada bio vlasništvo Gotjeove ćerke Judite. Ti trenuci sreće naveli su ga da razmišlja o braku i istinskim vrednostima - kreativnom slaganju muškog i ženskog principa gde ljubav i učenje, postelja i sto dopunjuju jedno drugo. Tako je nastao esej o Volterovoj ljubavnoj vezi sa madam de Šatel, umiljatoj zelenookoj, obrazovanoj ženi koju su najviše interesovale, sudeći po Andreu Morisu, knjige, dijamanti, algebra, astronomija i veš. U svemu tome Holms je zapazio da je i Volterov entuzijazam imao svog udela.
       Istom temom bavi se i priča o intelektualnoj romansi DŽona Stjuarta Mila sa Harijetom Tejlor koja se pretvorila u petnaestogodišnju maratonsku frustraciju. Jer, na insistiranje Harijetinog muža Mil se pojavljivao u društvu Tejlorovih sve dok nije prihvaćen kao prijatelj porodice, što je Harijetu sprečilo da ima seksualnu vezu sa bilo kojim muškarcem. Milovo remek delo "O slobodi i pravima žena" prirodna je posledica ovog teškog iskušenja. Skot Ficdžerald i Zelda pojavljuju se u Holmsovom delu kao lažni boemi, zapravo kao razmaženi bogati rasipnici koji besciljno tumaraju Parizom, sve dok Zelda ne doživi nervni slom.
       Ali, najlepše od Holmsovih romantičnih dela je ono koje govori o braku Vilijema Gadvina i Meri Volstonkraft, autora knjige "Prava žena" (1792). Strastan spoj feminističkog žara i filozofskog leda završio se užasno - 1797. godine Meri umire na porođaju. Saznanje da je njegova žena imala ljubavnike, da je nekoliko puta pokušala da se ubije, kao i detalji njene smrti potpuno su slomili Gadvinovo srce. Svetina ga je optužila da je "svukao svoju ženu do gole kože". Ali, to je za Holmsa bila neka vrsta boemskog manifesta, biografija koja konačno otvoreno govori o ljudskim odnosima.
       Šta nas motiviše? Šta formira i utiče na naš karakter? To su pitanja koja pokreću Holmsova višestruka biografska traganja. NJega su interesovali, pre svega, tajni životi pisaca. Zašto je prečasni Ričard Haris Berham, autor Ingolds bdž Legends i poštovalac strogog kanona svetog Pavla toliko kukao nad neprirodnošću nasilja komadajući "sočne skaradnosti"? Zašto je benigni neženja, posvećen nauci i prorektor Itona, M. R. DŽems pisao krvave priče o duhovima?
       Jedna od DŽemsovih najstrašnijih utvara bila je, čini se, žena - vlažna, teška, drečeća stvar koja stavlja ruke preko naratorovih ramena u "Blagu Abota Tomasa". Da li nam to pruža uvid u "oklevetano zverstvo naučnikovog srca"? Možda. Ali ovakva pitanja uvek su zasnovana na spekulaciji i verovatnije je da kada bismo mogli da uđemo u srce naučnika, tu ne bismo našli ništa značajnije od genetskog zapisa koji se razvijao kroz neverovatan lavirint prirode, obrazovanja i ličnih odnosa pre nego što je postao deo ljudskog identiteta.
       Kada je kožna torba iz rejdžens perioda, nekada vlasništvo Bajronovog prijatelja, pronađena u trezorima Pal mal banke, Holms, književni detektiv, iznenada je pozvan da učestvuje u istrazi i snimanju sadržine torbe - par belih večernjih rukavica od jareće kože, pozivnica od lejdi Holand i vojvode od Velingtona, svežanj ljubavnih pisama, od kojih se u jednom nalazio sačuvan i sjajan pramen kose i rukopisi dva do tada nepoznata Šelijeva soneta. To je poslužilo Holmsu kao osnova za priču o avanturama vlasnika torbe. To je malo remek-delo u kome se prepliću strasti, inteligencija i sudbina.
      
       (The Sunday Times)