Godine nedostojnog življenja učinile su nas životinjski imunim na emocije

      Sve mi, osim pisanja, brzo dosadi", kaže Stevan Koprivica čija je već uveliko glasovita drama "Bokeški d-mol" proletos premijerno izvedena a nedavno je i u Beogradu izazvala oduševljenje publike i kritike. I nije ta tvrdnja bez osnova: Stevan Koprivica (rođen 29. novembra 1959. u Kotoru) bio je i televizijski urednik, i dramaturg, i upravnik (Malog pozorišta "Duško Radović"), aktivno je, zatim, u mladosti igrao vaterpolo za tim "Jadrana", u jednom mandatu bio selektor Jugoslovenskog filmskog festivala u Herceg-Novom, bio član Upravnog odbora Beogradskog dramskog pozorišta. Osnivač je Jugoslovenskog festivala pozorišta za djecu u Kotoru. Čovek kojeg, očigledno, mesto ne drži... Danas je redovni profesor dramaturgije na beogradskom FDU. NJegovi značajni komadi su "Pomjeranje tla", "Dugo putovanje u Jevropu" (oba u režiji Egona Savina), potom "Bašta sljezove boje", "Novela od ljubavi", "Zauvijek tvoj", "Tri musketara", "Mješoviti brak", naravno i "Bokeški d-mol", svi u režiji Milana Karadžića. Dobitnik je dve Sterijine nagrade: za dramatizaciju "Bašte sljezove boje" i za originalni tekst drame "Bokeški d-mol". Živi i radi u Beogradu, sa čestim izletima do Herceg-Novog, dakle do zavičaja, oženjen je i ima ćerku Stašu, još gimnazijalku, koja sanja da bude pozorišni reditelj...
      
       O predstavi "Bokeški d-mol" govori se i piše u superlativu, naravno s jakim razlozima. Šta vas je privuklo toj priči, koliko je ona čista fikcija, izmaštana drama?
       - "Bokeški d-mol" nastao je po motivima legende o ljubavi peraških otoka. Zapravo, postoji autentični zapis, ne legenda, o ljubavi mlade meštanke i oficira Napoleonove flote. Beleške hroničara kažu da je ona poginula prilikom francuskog bombardovanja Perasta - legenda kaže da je upravo "njen" dragi ispalio smrtonosni hitac što je mogućno ali nije verovatno pa kao takvo nije za pozorište - a da se on, slomljen i razočaran, demobilisao, zaredio i dugo godina živeo u Boki kao neka vrsta humanitarnog radnika. Kada je umro, sahranili su ga pored nje, na ostrvu Svetog Đorđa, onog drugog ostrva pored mnogo poznatijeg, Gospe od Škrpjele.
       Istorija i legenda imaju svoje uzuse a dramsko pisanje sasvim druge. Dramski pisci imaju privilegiju da uzimaju od istorije i legendi ono što im treba i koliko im treba i da onda od toga prave svoju "istinu", poetsku istinu koja je prihvatljivija od onih hroničarskih i istorijskih.
       Pričajući priču o još jednoj velikoj, fatalnoj ljubavi, hteo sam da ispričam priču o slobodi izbora i neukrotivosti emocija naspram istorijskih i političkih upliva stvarnosti. I, posložili su se, po sreći koja je neminovna kada je moj posao u pitanju, svi elementi: ona ima šesnaest i voli njega koji ima dvadeset i koji je oficir okupatorske vojske. Protiv sebe imaju veliki evropski rat, ali i klaustrofobiju, ksenofobiju i malignitet male sredine. Ona uza se ima plemenitog oca i violentnu majku. Premalo da bi ova priča imala srećan kraj, a i kad bi imala srećan kraj, onda to ne bi bila priča o velikoj ljubavi, nego nekoj maloj, običnoj. Takvim storijama nije mesto u pozorištu, takvih imamo previše u životu. One se potroše, a velike traju, makar u teatru.
      
       Moglo bi se reći i da ste u ovo surovo i na sve oguglalo vreme udarili tamo gde smo najtanji - u emocije, u sentiment, u romantiku: rečju, u - LJUBAV. Da li je trebalo, možda, i hrabrosti da hodate po toj tankoj liniji?
       - Istina je da su nas godine nedostojnog življenja učinile životinjski imunim na emocije. Dizali smo, povređeni svim i svačim, visoko podignute gardove ispred svojih duša, paranoično se čuvajući svega, iz straha da ne budemo baš do kraja poniženi, smrtno povređeni. Taj gard je postao deo nas, sakrili smo se iza njega, zaboravljajući da smo nekada bili kadri da volimo i zbog ljubavi radimo i preduzimamo ono što inače ne bismo.
       To apstrahovanje opasne emocije, opasne jer nas čini povredljivim u grubom vremenu, odrazilo se i na pozorište. Pričale su se opore, teške, krvave priče, podražavajući vreme, ili se pozorište od bezumlja branilo crnim smehom, groteskom, apsurdom. Ovo što se dogodilo u "Bokeškom d-molu" nije hrabrost a nije ni nova formula pozorišta. Ja sam, inače, skeptik prema imperativu "novog" u pozorištu. "Bokeški d-mol" je jednostavno povratak dobro i tačno ispričanoj priči u kojoj se sukobljavaju ljubav i čast, smeh i suze, presija politike i htenja "malog" čoveka...
      
       U stvari, univerzalne teme?
       - Naravno, o tome su tokom literarne i pozorišne istorije mnogi pisali, o tome su pisali i daleko veći majstori od mene; ja sam samo podsetio današnju publiku na dobro, staro pozorište. Ono koje, posle svega, traje. "Bokeški d-mol" ima i dve privatne, lične odrednice do kojih je meni jako stalo. Prva je inat. Deo kritike, a i neki meni bliski ljudi, tvrdili su da u svemu što sam napisao, nije bilo nijednog dobrog ženskog lika. Iz inata prema sebi a i prema tim primedbama nastala su u tom komadu dva značajna ženska lika u savremenom domaćem pozorištu, značajna prema rečima drugih, a to su likovi Katarine Šparović i njene majke Marije Šparović. Razume se, one ne bi bile toliko značajne da ih ne igraju paranadarena Jelena Đokić i bravurozna Milena Dravić koje su Katarini i Mariji dodale neke valere koji u tekstu nisu postojali. Druga, vrlo privatna stvar, jeste što je taj tekst posvećen ovovremenoj devojci po čijem je karakteru i emociji pravljen lik Katarine, Biljani Kis, mladoj hercegnovskoj glumici koja je, baš kao i Katarina, htela sve, sad i odmah, prema svojim životnim parametrima, pa joj se nije dalo, isto tako neumitno tragično.
      
       U toj predstavi ima, istina posredno, ne baš direktno u glavu, i mnogo toga politički aktuelnog; ona, zapravo, oživljava još veoma sveže rane agresije. Da li je to vaš odgovor na ono što nam se dešavalo a i, bogami, još događa?
       - Ne pripadam piscima koji nude bilo kakve odgovore. Možda sam, pre dvadesetak godina kada sam počinjao da pišem, i imao tu naivnu ambiciju da nekome otvaram oči, da saopštim nešto što drugi vide ali ne umeju ili nemaju hrabrosti da kažu. Asocijacije u predstavi na nedavnu NATO agresiju i naša nemušta koprcanja, od junačenja i primitivnog halakanja do rezignacije i apatije, vrlo su namerne i tendenciozne. Ne iz razloga da bismo ironizirali ono što nije za ironizaciju nego da bismo akcentirali zajednički politički imenitelj u različitim vremenima, da bismo eksplicitno pokazali da se nama ništa ne dešava što se već nekada, nekome, nije dogodilo. Nažalost, ni u toj nedavnoj pokori mi nemamo ekskluzivitet.
      
       Za vaše tekstove karakteristično je i značajno postojanje humora, duhovitosti. Sve deluje kao da je lako pisano, ne vidi se i ne oseća napor, što jeste vrhunski kvalitet. Govorimo li o daru, talentu ili obavezi koju uvek sebi stavljate u zadatak?
       - Ništa nije toliko ozbiljno i važno da mu se ne bismo nasmejali. Smeh je ubojita samoodbrana i postament dostojanstva. Nije slučajno što je drugi deo Aristotelove "Poetike", onaj koji se bavi komedijom, zauvek nestao. Neko je, još onda, shvatio svu subverzivnost smeha i podsmeha, svu snagu koju ima pojedinac kadar da se nasmeje.
       Vlast ne voli smeh, vlast je mrtva ozbiljna i čim se negde začne osmeh, vlast je poljuljana. Crkva ne voli smeh, jer šta ostaje od njene dogme i mistifikovane moći ako se neko nasmeje? Vojska ne voli smeh... Smeh je jači. I od vešala, i od smrti. Podsetimo se, Miloševićeva vlast nalazila je kontramere za sve što je opozicija preduzimala, ma koliko to bilo politički argumentovano i zdravorazumski postavljano. Međutim, tek kada je "Otpor" počeo da se posprduje, kada je crveno-crna koalicija postala razlog talasima smeha na trgovima i ulicama, oni su počeli da gube živce. Bager je došao posle.
       Što se smeha u mojim komadima tiče, on proizilazi verovatno iz bega od patetike, patetike kojoj sam takođe sklon, ali i iz mentalitetskog i genetskog nasleđa koje nosim. Nikada se ne trudim da napravim smešnu situaciju ili repliku. One su tu, čak i kada ih ne želim. I to je, pretpostavljam, odbrana i samoodbrana, moj mentalni kung-fu, pokušaj da se bude jači od jačeg.
      
       Kako iz beogradske perspektive gledate na odnose sa Crnom Gorom i da li vam se čini izvesnim razdvajanje, separacija?
       - Ne mogu problem o kome me pitate da sagledam iz beogradske perspektive jer kada bih ceo svoj život podelio na dane, sate, minute i sekunde, tačno pola života, u minut, u sekund, pripadao bi Crnoj Gori a pola Beogradu. I to istovremeno, kao u nekom Spilbergovom sajensfikšnu. Pola mojih komada izvedeno je u Crnoj Gori, pola u Beogradu. LJudi koji mi nešto znače, sve uspomene, sav moj život, određen je, podjednako, Herceg-Novim, Podgoricom, Tivtom i Beogradom. Ja to neću i ne mogu da razdvajam. Moji prijatelji sede u konobi "Bonaca" u Novom, moji prijatelji sede u bifeu Ateljea 212. To je pitanje emocije, one o kojoj smo govorili na početku razgovora, a ona je nedeljiva. Može se to podvesti pod formulaciju "homo duplexa", ne branim. Može to praviti probleme i u Beogradu i u Crnoj Gori, ne branim. Kažu da čovek pripada tamo gde su mu grobovi. Grobovi mojih Koprivica su i u Banjanima kod Nikšića, na novskoj Savini, na Novom groblju u Beogradu, i šta ćemo sad? O Crnoj Gori odlučiće narod Crne Gore a glas naroda je glas boga, sviđali nam se ti glasovi ili ne. Ona zemlja kojoj su Crna Gora i Srbija zaveštale svoje državnosti tako što su ih poništile, već odavno ne postoji. Možda je bolje, korektno, plemenito, viteški, biti svoj na svome pa se bratski gledati i pomagati, kao što je i bilo pre pravljenja države koja nije izdržala ispit istorije i koja postoji samo u sećanju i u pretpostavkama šta bi bilo da nije bilo ili šta bi bilo da je bilo. A emocije, o kojima, u stvari, stalno pričamo, ostaju iste.
      
       Verovatno ste iz nekog takvog razloga napisali komad "M(j)ešoviti brak"?
       - To je "džepni" komad, mala forma, u kojoj smo pokušali da napravimo scensku repliku upravo o tome. Pokušali smo da kroz smeh katarziramo trenutno bolnu tačku srbijansko-crnogorskih odnosa. Sve, podrazumeva se, iz vizure onih koji se ništa ne pitaju, bračnog para gastarbajtera koji odjednom ustanovljava da se nalazi u mešovitom braku. Tu je smeh sredstvo, a emocija ishod. Manje boli kada je smešno, čak uopšte ne boli. Ta predstava je mali prilog prevazilaženju potencijalnih traumatskih stanja.
      
       Da li ste pokušali da, poput, recimo, Biljane Srbljanović, prodate svoje tekstove u inostranstvu, verujete li da sa otvaranjem zemlje takve šanse postaju veće?
       - Prvo, nisam neki fan evropskog pozorišta. Poslednja predstava po mom guštu bila je "Alekstida" Roberta Čulija na nekom davnom Bitefu. Ono što sam gledao kasnije, sve te "moderne mode" kako Milan Karadžić i ja volimo da kažemo, jesu za neke druge pisce i reditelje. Možda je sve to i dobro, ko voli. Ja bih više želeo kada bi predstave koje su ovde stvorene, recimo "Bokeški d-mol", otišle u svet i tamo pokušale da nađu svoju publiku, pričajući o nama na naš način. Možda bi tada oni mogli da ustanove kako i nismo toliko različiti...
      
       JASMINA LEKIĆ
      
      

Fenomen Boka Boka je moj zavičaj. Boka je mentalitetski i civilizacijski specifikum. Boka ima fatum lepe žene. Sve lepo, a naročito ružno, događa joj se zato što je - lepa. Lepota je prokleta time što svi žele da je poseduju. Boka je prostor na kome traju antički mitovi, gde snažni kult pravoslavlja traje uz rame sa isto tako moćnim kultom katoličanstva. Boka je jedini prostor gde ta dva antipoda - i da li su to zaista - nisu kamom i ognjem rešavala pitanje dominacije. Boka je jezički rezervat, lengvistička Etosha gde podjednako traju Vukovi zapisi i barokni romantizmi, narečja gorštačkog zaleđa i uplivi nesrećnog novog bosanskog agzodusa. A kako se govori, tako se i živi.        Postoji meni neobjašnjiv fenomen da Boka, za sve vekove svog civilizacijskog postojanja, nije našla mesto u dramskoj literaturi. Ako izuzmemo "Lukreciju iliti Ždero" nepoznatog renesansnog autora, niko se nije mašao mentaliteta, sudbina, istorije, jezika, dobrih priča tog zaliva. Meni je dato da uradim samo mali deo onoga što Boka nosi u sebi. Ono što nisu uradili pozorišni pisci, uradili su i rade slikari. Maestro Vojo Stanić je, koristeći Boku kao motiv za metafizičku priču o ljudima, svrstao sebe u prvu liniju savremenog evropskog slikarstva.