in memoriam
DRAGAN MOJOVIĆ (1942-2001)

      Smrt umetnika uvek izaziva verbalnu digresiju: mi kažemo da je otišao od nas onaj koji, uistinu, zauvek ostaje u nama.
       Čas odlaska slikara Dragana Mojovića stigao je pre nego onaj neminovni kraj koji čeka svakog živog. Prvi nagoveštaji njegovi javili su se, paradoksalno, u vreme kada je umetnik bio na vrhuncu života, ulazio u svoj najzreliji i najplodniji stvaralački period. Bilo je to sredinom devedesetih, Mojović je dovršavao ciklus slika posvećen temi četiri antička elementa i načeo novu, monumentalnu temu Lepenskog vira. Rad na platnima velikog formata usporila je, a zatim zaustavila zloslutna pojava retke, čudne, gotovo misteriozne bolesti bez imena. Slikaru koji je decenijama radio od jutra do mraka i načinio stotine slika, najednom je ponestalo snage.
       Bilo je to pomanjkanje fizičke, telesne energije. Snagu duha Mojović nije gubio ni kad je fatalna bolest uzela maha. Mučen dugim ispitivanjima i još dužom terapijom, on se vraćao u atelje, svojim platnima, čim bi mu to postalo moguće, pa i malo pre. Sasvim svestan težine borbe koju vodi za život, u kojoj mu je potreban svaki atom snage, on je crpeo čudesnu energiju iz nekog samo njemu znanog izvora. Dovršavao je žurno svoj veličanstveni lepenski ciklus slika. I izlagao, više i češće nego ikada ranije.
       Duh Mojovićev nije se predavao ni u časovima kada bi telo sasvim klonulo. Vratio se iz kliničke smrti, što je delom bilo čudo, a delom podvig lekara. Sa osmehom se sećao duhovitog zapisa sa jedne rimske stele na nekropoli u Caričinom gradu: "Mnogo puta sam umirao, ali ovako nikada"... I kao da se ništa nije dogodilo, bacio se na posao, da promoviše svoju novu temu, "Gnezda", simboličnu himnu životu. Prvi put na njegovim platnima pojavilo se prepoznatljivo telo živog, organskog bića. Bile su to jedine vedre, gotovo vesele slike u delu heraklitski "tamnog", metafizičkog slikara.
       Da li je u tim slikama našao ono za čim je tragao tokom čitavog svog umetničkog veka: centar sveta? Duže od dve decenije istraživao je tajnu antičkih elemenata, zemlje, vode, vazduha i svetlosti. Čeznuo je da otkrije peti element, skriven u jezgru univerzuma, u mističnom središtu bića. Znao je da to središte nije "mesto", ne nalazi se sa ove strane granice datog nam prostora i vremena. Niko od naših slikara nije tako i toliko kao Dragan Mojović promišljao o vremenu, čeznuo za večnošću, bolno svestan da se ona ne da misliti. Niko kao on nije motrio prostor, u samoj sponi njegovih nepojmljivih dimenzija, i čudio se: otkud u njemu kamen, otkud voda, i najviše otkud svetlost? Samo u njoj, u svetlosti, nazreo je trag središta bića, eonskog centra sveta: njegova je boja zeleno... Ono je svuda, na žalu peskovitog početka svetskog prostora zapljusnutog penom iskonskog okeana, u komadu hladnog kamena i u njemu uklesanom znaku koji kaže sve i ništa.
       I na kraju, opet apsurd: nedugo pre no što će se prekinuti poslednja nit napete Mojovićeve svesti, javiće se na njegovim slikama prvi uočljiv simbol petog elementa. NJegovo mesto je simbolično gnezdo koje je prikazano "sad i ovde", a zapravo je "uvek i svuda". A središte njegovo, njegov centar, jeste sama svest o tome.
       Slikarski duh Dragana Mojovića nije potonuo u manihejsku tamu. On je iščezao u svetlosti.
      
       ĐORĐE KADIJEVIĆ
      
      

Najjači smo kad smo najslabiji U poslednjem intervjuu koji je dao kolegi Dragošu Kalajiću, a objavljen je u novom broju "Jefimije", Dragan Mojović na kraju svoje ispovesti, između ostalog, kaže:        "...Kičma takve Evrope je Dunav, a njeno srčano središte Beograd. Pošto je ujedinjenje suprotnosti moguće samo u tom središtu, razumljiva je stalna osvajačka pomama Nekrsta usmerena na naš raskrsni grad. Naše beogradsko raskršće, kao tačka usredištenja, večito privlači Nekrst, jer je to ono za čim Nekrst nedostižno žudi. Sav satkan od neizlečive uznemirenosti, Nekrst je večito ekscentričan, sav u teturanju, jer njemu bolno nedostaje centar iako ga prividno prezire. Zato ne smemo da mu dopustimo da zasedne u ovo sveto mesto; naročito u ovo doba, pred skorašnje proglašenje Antihrista za predsednika Ujedinjenih nacija kao nove svetske vlade, potrebnije je no ikad, da se svi okupimo oko svetog Save.        Srpske suprotnosti zategle su se danas do kidanja, ali mi ih sada svetosavskom mudrošću već bolje raspoznajemo. Sa jedne strane su revolucionarni bezumnici koji u ime slobode propovedaju samoubilački kult smrti. S druge strane su korumpirani srebroljupci, koji u ime boljeg života zagovaraju amoralni kult izdaje. Ali većina nas je osvešćenih koji su se, shvativši spasonosnost Svetosavskog kulta, pribrali oko našeg duhovnog oca u uverenju da smo najjači kada smo najslabiji..."