NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Oprost za Hrvate

Džon Kornvel: Hitlerov Papa(2)

       HRVATSKI UŽAS:Pačeli (sad već papa Pije XII) i zvaničnici u Državnom sekretarijatu bili su ubeđeni, kao što su to bile i vlade širom Evrope, da je rat između Nemačke i Sovjetskog Saveza bio samo pitanje vremena. S obzirom na mogućnost da se Evropa nađe pod Staljinovom čizmom i obilje dokaza o sovjetskoj nameri da uguši hrišćanske crkve, neki članovi Kurije su gledali na Musolinijevu kampanju na Balkanu oktobra 1940, sa izvesnom dozom optimizma, pošto se u tom kontekstu Jugoslavija smatrala kao poslednji grudobran za Italiju i Sredozemlje. Međutim, Musolinijev neuspeh da porazi Grke, značio je da je Hitler morao da mu pritekne u pomoć. Da bi dobio prolaz do Grčke, Jugoslaviju je trebalo ubediti da se pridruži Silama osovine. Pakt između Nemačke, Italije i Jugoslavije potpisan je u Beču, 25. marta 1941. Dva dana kasnije, grupa srpskih nacionalista preuzela je vlast u Beogradu, ukinula regentstvo i objavila da je Jugoslavija stala uz zapadne demokratije. Čerčil je iz Londona izjavio da su Jugosloveni povratili svoju "dušu".
       Za odmazdu, Hitler je napao Jugoslaviju 6. aprila, i istovremeno započeo napad na Grčku, bombardujući otvoreni grad Beograd i ubijajući pet hiljada civila. Čim je Vermaht ušao u Zagreb, desetog aprila, hrvatskim fašistima je dozvoljeno da proglase nezavisnu Hrvatsku. Narednog dana, Italija i Mađarska (još jedna fašistička država) udružile su snage sa Hitlerom u podeli jugoslovenskog kolača. Dvanaestog aprila, Hitler je izneo plan o podeli Jugoslavije, dajući "arijevski" status nezavisnoj Hrvatskoj pod Antom Pavelićem, koji je čekao razvoj događaja pod pokroviteljstvom Musolinija u Italiji. Pavelićeva grupa, ustaše (od glagola ustati), suprotstavljala se stvaranju južnoslovenskog kraljevstva posle Prvog svetskog rata i planirala je nemire i sabotaže iz sigurnog utočišta Italije: Pavelić je bio taj koji je skovao zaveru za ubistvo kralja Aleksandra 1934. Musolini je dozvolio Paveliću da koristi logore za obuku na udaljenom eolskom ostrvu, kao i pristup Radio Bariju za propagandne emisije preko Jadrana.
       To je bila pozadina kampanje terora i istrebljenja koju su sprovodile hrvatske ustaše nad dva miliona srpskih pravoslavnih hrišćana i manjim brojem Jevreja, Cigana i komunista, između 1941. i 1945. Čin "etničkog čišćenja" pre nego što je taj strašni izraz ušao u modu, bio je pokušaj da se stvori, "čista" katolička Hrvatska putem prinudnog preobraćanja, deportacija i masovnih istrebljenja. Tako su strašna bila mučenja i ubistva da su čak i okoreli nemački vojnici zabeležili ovaj užas. U poređenju sa nedavnim krvoprolićima koja su se u vreme pisanja ove knjige dešavala u Jugoslaviji, Pavelićeva klanja pravoslavnih Srba ostaju jedan od najstrašnijih civilnih masakra poznat u istoriji.
       Važnost tih događaja za ovu priču zasniva se na tri činjenice: saznanje Vatikana o zločinima, Pačelijev propust da iskoristi svoje dobre usluge da interveniše i saučesništvo u Konačnom rešenju koje je planirano u severnoj Evropi.
      
       PIJE XII i NDH: Istorijsko nasleđe koje je opravdavalo stvaranje NDH (Nezavisne države Hrvatske) bilo je kombinacija starih lojalnosti papstvu koja idu unazad hiljadu trista godina, i osećaj goruće mržnje prema Srbima za prošle i sadašnje nepravde. Hrvatski nacionalisti su gajili mržnju protiv srpske premoći koja ih je isključivala iz profesionalnih službi i jednake mogućnosti u obrazovanju. Srbi su bili krivi, kako su to smatrali Hrvati, što su favorizovali pravoslavnu veru, ohrabrivali šizmu među katolicima i sistematski kolonizovali katolička područja pravoslavnim Srbima. I Srbi i Hrvati su stavljali znak jednakosti između etničkog i verskog identiteta: pravoslavni Srbi naspram katoličkih Hrvata. U isto vreme, Jevreji u regionu bili su osuđeni na osnovu rasne pripadnosti kao i zbog svojih veza sa komunizmom, slobodnim zidarima i navodnog ohrabrivanja abortusa.
       Pačeli je odlučno podržao hrvatski nacionalizam i potvrdio ustaško poimanje istorije, novembra 1939, kada je grupa hrvatskih hodočasnika došla u Rim da se založi za kanonizaciju hrvatskog franjevačkog mučenika Nikole Tavelića. Hrvatski primas, nadbiskup Alojzije Stepinac, predstavljao je hodočasnike i govorio u papinom prisustvu. U svom odgovoru, Pačeli je upotrebio epitet koje je na Hrvate primenio Lav X: "predstraža hrišćanstva" - kao da Srbi, pravoslavne vere u staroj šizmi protiv Rima, nisu imali pravo da sebe nazivaju hrišćanima. "Nada u bolju budućnost izgleda da vam se smeši", rekao im je Pačeli u obraćanju punom strašne ironije, "budućnost u kojoj će odnosi između Crkve i države u vašoj zemlji biti sređeni na skladan način u korist i jednog i drugog".
       Granice nove države obuhvatale su Hrvatsku, Sloveniju, Bosnu, Hercegovinu i veliki deo Dalmacije. Od
       6 700 000 sveukupnog broja stanovništva, 3 300 000 su bili Hrvati (inače katolici), 2 200 000 Srbi pravoslavci, 750 000 muslimani, 70 000 protestanti i nekih 45 000 Jevreja. Postojanje protestantske nemačke manjine nije predstavljalo problem za ustaško vođstvo, niti, što je bilo neobično, velika enklava muslimana. Ali pravoslavni Srbi su bili suočeni sa "radikalnim rešenjem", kao i Jevreji koji su odmah označeni za odstranjivanje.
       Dvadeset i petog aprila 1941, Pavelić je doneo ukaz da se zabranjuju sva privatna i javna izdanja na ćiriličnom pismu (koje koriste pravoslavni Srbi). U maju, objavljeni su antisemitski zakoni u kojima se o Jevrejima govorilo na rasistički način, između ostalog i zabranom da se žene arijevkama. U njima je bila pokrenuta "arijanizacija" birokratije, profesija i jevrejskog kapitala. Istog meseca, prvi Jevreji su deportovani iz Zagreba u koncentracioni logor u Danici. U junu, zatvorene su osnovne škole i predškolske ustanove pravoslavnih Srba.
      
       ĆUTANJE: U ovoj za Srbe opasnoj, novoj situaciji, postavilo se pitanje: ukoliko život zbog toga što je neko pravoslavac postane neizdržljiv, zašto ne preći u katoličanstvo? Nekoliko nedelja po osnivanju hrvatske države, katolički župnici su počeli da prizivaju pravoslavne Srbe u Katoličku crkvu. Međutim, četrnaestog jula 1941, očekujući selektivnu politiku preobraćanja i njen krajnji cilj - genocid, hrvatsko Ministarstvo pravde obavestilo je biskupe da "hrvatska vlada ne namerava da prihvati u Katoličku crkvu sveštenike ili učitelje ili, rečju, bilo koga od intelektualaca - uključujući tu bogate pravoslavne trgovce i zanatlije - pošto će određene naredbe u vezi sa njima biti donete kasnije, i takođe kako oni ne bi naškodili ugledu katoličanstva". Neizgovorena sudbina ovih pravoslavnih Srba, unapred odbačenih iz budućeg programa prisilnog preobraćanja, bila je deportacija i uništenje. Ali u ludačkom krvoproliću koje je usledilo čak ni katoličko pokrštenje nije moglo da obezbedi imunitet.
       Od početka, javne delatnosti i stavovi u vezi sa etničkim čišćenjem i antisemitskim programom bili su dobro poznati katoličkom episkopatu i Katoličkoj akciji, laičkim organizacijama koje je Pačeli tako snažno podržavao kao papski nuncije u Nemačkoj i kao kardinal državni sekretar. Ove rasističke i antisemitske mere bile su takođe poznate i Svetoj stolici, pa time i Pačeliju, u trenutku kada je pozdravljao Pavelića u Vatikanu. Ova dela bila su poznata, štaviše, baš u trenutku kada su tajne diplomatske veze bile uspostavljene između Hrvatske i Svete stolice. Središna odlika ovog u suštini verskog rata bila je prisvajanje ispražnjenih ili otetih pravoslavnih crkava od hrvatskih katolika. O tom problemu se raspravljalo u Kuriji i dogovorena su pravila ponašanja.
       Ali od samog početka bilo je i drugih zločina o kojima su se vesti širile brzo od usta do usta. Uskoro je bilo jasno, da Pavelić nije baš slika i prilika Himlera i Hajdriha, pošto nije imao njihovu hladnokrvnu sklonost za birokratiju sistematskog masovnog ubijanja; ali ustaško rukovodstvo je krenulo u masakre sa surovim i nasumičnim varvarizmom koji teško da ima premca u istoriji.
      
       MUČNI PRIZORI: Od italijanskog pisca Karla Falkonija naručeno je početkom šezdesetih da napiše priču o hrvatskom masakru Srba, Jevreja i drugih. NJegova istraživanja u odgovarajućim jugoslovenskim arhivima i onome što je bilo dostupno u vatikanskim izvorima u to vreme bila su mučna. On je otkrio sledeće primere široko rasprostranjenih zločina izvršenih u Hrvatskoj, počev od proleća 1941.
       Dvadeset osmog aprila, jedna grupa ustaša napala je šest sela u okrugu Bjelovara i odvela 250 muškaraca, uključujući i učitelja i pravoslavnog sveštenika. Žrtve su morale da iskopaju jarak, a onda su vezane žicom i žive zakopane. Nekoliko dana kasnije, u Otočcu, ustaše su skupile 331 Srbina, zajedno sa lokalnim sveštenikom i njegovim sinom. Ponovo su žrtve morale da iskopaju svoje vlastite grobove, pre nego što su ih pobili sekirama. Izvršioci ovog zločina sačuvali su sveštenika i njegovog sina do kraja. Sveštenik je morao da očita molitvu za umiruće, dok je njegov sin raskomadan. Onda su sveštenika mučili, čupali mu kosu i bradu, iskopali mu oči. Konačno su ga živog odrali.
       Četrnaestog maja, u mestu Glini, stotine Srba je dovedeno u crkvu kako bi prisustvovali obaveznoj službi zahvalnosti za stvaranje NDH. Kad su Srbi ušli u crkvu, grupa ustaša je ušla sa sekirama i noževima. Zatražili su od svih prisutnih da pokažu potvrde o pokrštavanju. Samo dvoje je imalo tražene dokumente i oni su bili oslobođeni. Vrata crkve su zatim bila zatvorena i ostali su iskasapljeni.
       Četiri dana nakon masakra u Glini, Pavelić, takozvani Poglavnik, otišao je u Rim da potpiše (pod pritiskom Hitlera) državni ugovor sa Musolinijem, koji je davao Italiji pravo da uzme hrvatske okruge i gradove na dalmatinskoj obali. Tokom te iste posete, Pavelić je imao audijenciju "odanosti" kod Pija XII u Vatikanu, i Nezavisna država Hrvatska je de facto priznata od Svete stolice. Opat Ramiro Markone, iz benediktinskog samostana Monteverđine, odmah je naimenovan za apostolskog legata u Zagrebu. Nema dokaza da su Pačeli ili Državni sekretarijat znali za zločine koji su već počeli u Hrvatskoj u proleće 1941. Jasno je da je brzo de facto priznanje (u toku rata Vatikan je izbegavao priznavanje novih država) dugovalo više položaju Hrvatske kao bastiona protiv komunizma nego potvrdi njene ubilačke politike. Bez obzira na to, od samog početka se znalo da je Pavelić bio totalitarni diktator, lutka u rukama Hitlera i Musolinija, da je izdao niz rasističkih i antisemitskih zakona, da je bio sklon prisilnom preobraćanju iz pravoslavlja u katoličanstvo. Iznad svega, Pačeli je bio svestan da nova država nije bila, kako je to napisao DŽonatan Steinberg, "rezultat herojskog ustanka Naroda Božijeg, već spoljne itervencije". Nezavisna država Hrvatska, kao što je poznato u celom svetu, bila je posledica snažnog i nezakonitog Hitlerovog i Musolinijevog napada i aneksije Kraljevine Jugoslavije (koja je imala zvanične diplomatske veze sa Vatikanom). Tu je sad bio Pačeli koji je držao Pavelićevu ruku i davao mu svoj papski blagoslov.
       Proći će vreme dok Sveta stolica ne sazna za zločine. Ali detalji o masakrima Srba i praktična eliminacija Jevreja i Cigana bila je poznata od početka, a i kasnije, hrvatskom katoličkom sveštenstvu i episkopatu. Zaista, sveštenici su često u tome vodili glavnu reč.
       Brojke su gotovo neverovatne. Prema poslednjoj pouzdanoj proceni, 487 000 pravoslavnih Srba i 27 000 Cigana masakrirano je između 1941. i 1945, u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Uz to, oko 30 000 od populacije od 45 000 Jevreja bilo je ubijeno; 20 000 do 25 000 u ustaškim logorima smrti i još 7 000 deportovano je u gasne komore. Kako je bilo moguće da uprkos strogo autoritarnim odnosima sile između papstva i lokalne Crkve - odnosu moći na čijem je uspostavljanju Pačeli toliko radio - nije bilo pokušaja iz vatikanskog centra da se zaustavi ubijanje, prisilna preobraćanja, otimanje pravoslavnih imanja? Kako je bilo moguće da onda kada su zločini postali opštepoznati unutar Vatikana, kao što će se videti, Pačeli nije odmah i bez okolišanja odvojio Svetu stolicu od delovanja ustaša i osudio zločince?
      
       STEPINČEV PRISTUP: Od samog početka, nadbiskup zagrebački Alojzije Stepinac (čija je beatifikacija u Rimu u toku), u potpunosti se slagao sa opštim ciljevima nove hrvatske države, i radio na tome da je prizna papa. On je lično posetio Pavelića 16. aprila 1941, i slušao dok je novi vođa izjavio da neće "biti tolerantan", kako je zapisao Stepinac u svom dnevniku, "prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi pošto, kako on vidi stvari, to nije Crkva već politička organizacija". Zbog toga je Stepinac pomislio da je "Poglavnik bio iskreni katolik". Istog dana, Stepinac je priredio večeru za Pavelića i vodeće ustaše kako bi proslavio njihov povratak iz izgnanstva. Dvadeset i osmog aprila, na sam dan kad je 250 Srba bilo masakrirano u Bjelovaru, sa katoličkih predikaonica pročitano je Stepinčevo pastirsko pismo u kome su se pozivali sveštenici i vernici da sarađuju sa vođom.
       Kako je Stepinac mogao da bude tako naivan i da ne shvati šta je takva saradnja mogla da znači? Početkom juna 1941, nemački generalni opunomoćenik akreditovan u Hrvatskoj, Edmund Glez Fon Horstenau, izjavio je da su, prema pouzdanim izveštajima od nemačkih vojnih i civilnih posmatrača, "ustaše pobesnele". Sledećeg meseca, Glez je izvestio o neprijatnosti koju su imali Nemci kada su sa "šest bataljona pešadije" bespomoćno posmatrali "slepi, krvavi bes ustaša".
       Sveštenici, po pravilu franjevci, rukovodili su masakrima. Mnogi su išli naoružani i sa žarom ubijali. Otac Božidar Bralo, poznat po tome što je stalno nosio mašinku, optužen je da je plesao oko tela 180 masakriranih Srba na Alipašinom mostu. Pojedini franjevci su ubijali, palili kuće, pljačkali sela i pustošili bosansku zemlju, predvodeći ustaške bande. U septembru 1941, italijanski reporter pisao je o franjevcu koga je video južno od Banjaluke, gde predvodi bandu ustaša sa raspećem u rukama.
       U Ministarstvu inostranih poslova u Rimu, postoje fotografije zločina: žena sa odsečenim dojkama, iskopanim očima, osakaćenih genitalija; kao i oruđa kasapljenja: noževa, sekira, kuka za meso.
      
       ITALIJANI: A kakav je bio stav i reakcija italijanskih snaga u regionu? Na neki način sličan reakciji trupa Ujedinjenih nacija u Jugoslaviji u nešto skorijoj istoriji (mada sa očiglednim razlikama): bespomoćnost i zaprepašćenost. Ograničena svojim savezništvom sa nacističkom Nemačkom i ratnim prilikama, italijanska vojska je imala ograničenu slobodu delovanja. Pa ipak, procenjuje se da su do prvog jula 1943, Italijani zaštitili 33 464 civila u njihovoj jugoslovenskoj sferi uticaja, od kojih su 2 118 bili Jevreji. Falkone je mislio da je humanost Italijana u tom pogledu možda bila posledica delom pritiska Vatikana, iako on tvrdi da su dokazi "nepotpuni i nejasni". Široka istraživanja i procene DŽonatana Steinberga o italijanskom oklevanju da se angažuju u deportaciji i uništavanju, ne ide u prilog takvoj pretpostavci. U dirljivom rezimeu o složenom fenomenu italijanskog humanizma u Jugoslaviji između 1941. i 1943, Steinberg tvrdi: "Dug proces koji je započeo spontanim reakcijama pojedinih mladih oficira u proleće 1941, koji nisu mogli da stoje i gledaju hrvatske koljače kako kolju Srbe i Jevreje, muškarce, žene i decu, završio se 1943, sa nekom vrstom nacionalne zavere da se osujeti mnogo veća i mnogo sistematičnija brutalnost nacističke države... On se zasnivao na izvesnim pretpostavkama o tome šta je značilo biti Italijan."
      
       (Nastaviće se)
      
      
Gresi i svetost

Jasno je da je pravo razumevanje Pačelijevog karaktera bilo jednako ključ za razumevanje tajne njegovog ponašanja kao što je bila i potraga za dokumentima. Pa ipak, nijedan pisac još nije pokušao da uhvati taj složeni karakter u celini.
       Prvi i do vremena pisanja ovog teksta, jedini ozbiljan i opširan portret Pačelija iz ratnih dana od nepristrasnog naučnika, dao je britanski istoričar Crkve Oven Čedvik u svojoj knjizi Britanija i Vatikan tokom Drugog svetskog rata (Kembridž, 1986). Ne samo da je Čedvik imao sve papske Akte i dokumente na raspolaganju, već je koristio i građu iz Forin ofisa i Ratnog kabineta u jednom arhivu u Kjuu, kao i francusku diplomatsku građu u Ke d'orseju. Od suštinskog značaja je bilo, štaviše, što su mu bili pristupačni dnevnici (u posedu Elizabete, kraljice majke) Frensisa Darsija Ozborna, britanskog poslanika pri Svetoj stolici zarobljenog tokom rata u Vatikanu , blizu Pija XII.
       Čedvikov lik Pačelija veoma je sličan papinom liku kakvog ga je video engleski gospodin iz gornje klase u britanskoj diplomatskoj službi. Pačeli je šarmirao Ozborna, zaveo ga svojom "svetošću". Povremeno, on se gorko žali na Pačelijevo ćutanje u prvim godinama rata, ali njegovo potonje mišljenje, posle Hohutove afere, bilo je sledeće:
       Daleko od toga da je bio hladan diplomata (što pretpostavljam znači hladnokrvan i nehuman), Pije XII je bio najhumaniji, najljubazniji, najvelikodušniji i najsamilosniji (i uzgred svetački) čovek koga sam imao privilegiju da sretnem tokom čitavog svog dugog života. Znam da je njegova osetljiva priroda stalno i neprekidno reagovala na tragičnu veličinu ljudske patnje koju je prouzrokovao rat i bez imalo sumnje, on bi bio spreman i rad da dă svoj život da spase čovečanstvo od njegovih posledica. I to bez obzira na nacionalnost i veru. Ali šta je on zaista mogao da uradi?
       Opšti tok Čedvikovog dobronamernog pričanja o Pačelijevom odgovoru na vest o Konačnom rešenju ne razlikuje se mnogo od ove ocene. Za Čedvika, Pačeli je bio smerni, osetljivi, sveti čovek zarobljen u nezamislivu dilemu. Treba li on da progovori i pogorša stvari i za Jevreje i za hrišćane? Čedvikovo mišljenje podstaknuto je nespornim ubeđenjem da je Pačeli bio nesposoban za obmanu, narcizam, ambiciju, kukavičluk ili interes za vlast. Ako je Pačeli grešio, a Čedvik uopšte nije siguran u to da jeste, onda je to bilo iz najboljih namera.
       Dok su se ove "svetovne" rasprave o Pačeliju pojavljivale tokom dvadeset godina, istraživanje drugačije vrste bilo je u toku u Rimu u štabu jezuita u Borgo Santo Spirito i nastavlja se i u vreme pisanja ove knjige. To je istraživanje i pisanje positio, posebne "svete" biografije, koja treba da podrži Pačelijevu beatifikaciju, a potom i kanonizaciju. Beatifikacija i kanonizacija su nepogrešive izjave pape da je pokojnik vodio život herojske vrline i da boravi na nebu. Beatifikacija ukazuje da je papa odobrio lokalni kult "svetosti" nekog pojedinca i da mu se može moliti; kanonizacija ukazuje na slavljenje kulta širom sveta. Positio, koji može da ima mnogo hiljada stranica, je priča o svetosti pojedinca; mora biti tačna i mora odražavati viđenja ljudi koji su poznavali "slugu Božijeg".
       Proces beatifikacije Pačelija opterećen je političkim značajem, unutar i izvan Crkve. Ako uspe, Pačelijeva politika će biti dramatično potvrđena: podržaće modernu ideologiju papske moći i opravdati Pačelijevo ponašanje za vreme rata. Proces je započet u jesen 1964, kada su progresivni oci iz Vatikana želeli da kanonizuju Jovana XXIII putem aklamacije, mimoilazeći zacrtanu proceduru koja može da traje vekovima. Progresivci su videli pokret kao sredstvo da se podrži reformistički duh Koncila. Papa Pavle VI je preduhitrio inicijativu najavljujući da Kongregacija za svece treba da započne formalne procedure i za Pija XII i za Jovana XXIII. "Ujarmljujući slučajeve Pija i Jovana", komentariše Kenet L. Vudvord, "Papa Pavle nije rešio delikatan problem crkvene politike; on ga je samo odložio."
       Franjevački red prihvatio je da preuzme odgovornost za proceduru za papu Jovana, a jezuitima je dat papa Pije. Dva specijalista za "pravljenje svetaca", otac Pol Molinari i otac Peter Gumpel, naimenovani su da rukovode poslom 1965, i u svojim sedamdesetim, u vreme pisanja ove knjige, još uvek na tome rade.


      
      

Euđenio Pačeli, inače Papa Pije XII (1939-1958), odigrao je veliku rolu u veku koji se upravo završio. Ne samo što je bio prvi nepogrešivi u Rimokatoličkoj crkvi gotovo dve decenije u izuzetno važnom periodu, nego su njegovi tragovi primetni još s početka veka.
       U početku, to je bila jedna izuzetna karijera, a posle (i pre nego što je postao papa) pretvorila se u istorijsku ulogu u važnim vremenima, za koju se može reći i da je kontroverzna. Brojne analize uloge Euđenija Pačelija (pa i ova knjiga DŽona Kornvela "Hitlerov papa - tajna istorija Pija XII", Službeni list, Beograd, 2000. - prevod dr Jasna Janićijević sa originala Hitler's Pope, Penguin Booke Ltd, 1999) pokazuju da je on svojim potezima bio od velike koristi Adolfu Hitleru pa i Musoliniju, ali i da je - što je nedavno otkriveno - učestvovao u pokušaju atentata na Hitlera 1941; nije javno osudio antisemitizam fašista, a poznato je i da je zazirao od Jevreja, ali je doživljavao i da mu se Jevreji zahvaljuju na pomoći; jedan je od glavnih arhitekata crkveno-novovekovne organizacije i nove uloge pape; u toku je proces beatifikacije (koja istina može trajati i vekovima) - a šta je put da grešni čovek završi među svecima.
       NIN-ov feljton će, uglavnom, pokriti događanja u vezi sa konkordatom sa Srbijom baš uoči Prvog svetskog rata i Pijovo otvoreno podržavanje Pavelića i ustaške države pred Drugi svetski rat kao i u vezi sa prebacivanjem tih ljudi posle rata za Južnu Ameriku. Nije nevažno reći da se u ovoj knjizi pojavljuju činjenice iz arhiva koje dosad nisu bile dostupne javnosti.
       Feljton je priredio Slobodan Reljić.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu