NAZIV: Elegije nokturna etide (Izabrane i Nove pesme)
AUTOR: Saša Radojčić
IZDAVAČ: Narodna biblioteka "Radoslav Vesnić", Kraljevo 2001.

      Bogdan A. Popović
      
       Pesme Saše Radojčića, izabrane iz dve dosad objavljene zbirke i nove nastale posle 1995, doživljavamo kao svojevrsnu dramu pesničkog stvaranja. Pesnik je, u polaznoj poziciji nezadovoljan čovekovim učinkom u ustrojstvu sveta, ali je znatno nezadovoljniji poezijom koja je, parirajući rečenom ustrojstvu, maltene obesmislila svoje poslanje. Pitanje je, dakle, kako - kad već menjanje sveta nema bogzna kakve izglede - realizovati smisleniji odnos poezije prema tom svetu?
       Radojčić predlaže povratak - stvarima! Iz neposredno i posredno saopštenih programskih stavova koji premašuju zbirku saznajemo da su stvari lišene "težine", ali su zato "duboke", da imaju "ime", ali i "suštine (skrivene iza stvari)". Kakve god da ih promene (pa i one apokaliptične) zadese, menjaju samo ime. Skrivene suštine su očigledno trajne i nepromenjive, a nevolje koje prate i sustižu čovekovo bivstvovanje, njegova htenja i delanja (poeziju podjednako), proizlaze iz toga što je izgubio "nekadašnji oblik stvari". Valja ga pronaći - vratiti mu se! Pesme kakve su, recimo, uvodna "Sećanje na stvari", ili "Idi", "Kamerna muzika" pogotovu, ekstenzivnije govore o smislu i svrsi vraćanja kako ih pesnik vidi. Reč je, zapravo, o oslanjanju na vajkadašnje iskustvo kolektiva koje je podrazumevalo harmoničnu sliku sveta i prirodan poredak stvari, postojano sporazumevanje donjeg i gornjeg sveta i sklad čoveka sa prirodom. Ako "svetlost" nedodirnuta "alatkama" i dalje postoji (Radojčić veli da je ima), ako je lov na "jednoroga nestalog u tekstu" još mogućan, sva je prilika da je čovek modernog doba harmoniju narušio. Da je prestao biti kadar da snuje (i pesnički, razume se). "Nalik zatočniku/spokojnom zbog drevnosti svog zaveta", pesnik nekadašnje smislove postojanja treba da obnovi.
       Da li je Radojčićevo insistiranje na stvarima varijanta ontologizma (zaključivanja da stvari postoje na osnovu toga što postoje pojmovi o njima), ili, možda, pridruživanje intencijama novog romana (suprotstavljanje potrošenim poetičkim načelima izražavao je individualizovanim viđenjem, pa i vizijom stvari) - nije presudno značajno. Ma koliko uočljiva bila, načelna stanovišta su integrisana u stvaralački koncept obuhvatnijih (i životnijih) svojstava. U dramu od iskona nepromenjenog pesničkog traganja za "danima" koji bi "nosili sobom lepša obećanja" i neizbežnog suočavanja sa "osloncima" koji "samo su utehe". Radojčić je, dakako, pesnik "određen epohom" (i sam to ističe), pa je razumljivo što zbivanja u toku, takoreći dnevna, i te kako imaju uticaja na razvoj i na ishod drame njegovog pevanja. "Jednostavnost života" ka kojoj se teži nedeljiva je od "jednostavnosti prizora u kojima se puca". U izvanrednoj pesmi "Pohvala (prave stvari)" kao suština "stvari" ispoljava se sama aktuelna stvarnost i u njoj "sasvim običan, pravi mrak/opipljiv, mrak naroda mog".
       Naspram destruktivnosti, kolektivne i individualne, mogućnosti poezije su gotovo beznačajne. Zaluta li "u šume svog naroda zarasle u legende/i jubileje", neminovno će se otud vratiti "jezika vezanog u čvor". Gde su, onda (kad već stihovanje ne posustaje), suštine stvari u prilog svrhovitosti pevanja? Nagoveštene su, pa i dočarane, u drugom odeljku selekcije - u novim pesmama koje opravdavaju naslov Elegije nokturna etide - bez obzira na projekcije životnih i poetičkih tema tako uspešno ukrštenih u prvom. Razgraničenje sa realnošću, a ni sa svetom knjiga u kojima se ona pokušava artikulisati, nije mogućno, ali uporišta ipak postoje. Makar i kao "drugi", od sumnje neodvojiv "vid pouzdanja". Najčvršća su, dabome, ona koja pesnik nalazi u osećajnosti i porodičnoj bliskosti, u elegičnim sećanjima na leto i u prizorima iz prirode koji podstiču dalekosežne meditacije. Čak i kad, aktivirajući mitske teme ili ironijsko-satirički izraz, smeraju naše doba i naš prostor, unutrašnja konfliktnost ovih pesama je nižeg napona. Kao da je posredi smirenje protivurečnosti primereno realnim mogućnostima, a i pesnikovoj emotivnoj i intelektualnoj zrelosti.
       U celini, zbirka Elegije nokturna etide je, nesumnjivo, programski zamišljena i ostvarena. Ona odista nudi (kadgod se čini štedrije no što je neophodno) mogućnost učitavanja različitih teorijskih ili poetičkih (modernih ili postmodernih) stanovišta. Pre no zbog te mogućnosti, većina Radojčićevih pesama je vredna zbog otvorenosti prema zgusnutim i dramatičnim životnim realijama. I, ponajpre, zbog svoje organske jedinstvenosti.