Energija nacije je devedesetih godina prošlog veka otišla u politiku. Tu su bili uloženi najveći napor i koncentracija. Pozorišne predstave koje su igrane bile su, sa retkim izuzecima, bez prave energije. Sada će, valjda, nešto da se dogodi - kaže nagrađeni pesnik i pozorišni kritičar

      Odavno i tačno je neko za njega primetio da progovara tek kad ima šta da kaže. Da nije letošnje međunarodne nagrade iz Budve "Stjepan Mitrov Ljubiša", teško bi ga bilo ubediti da govori. Poslednji put učinio je to na stranicama ovog lista krajem 1992. u pero Vladimira Stamenkovića i iz tog dijaloga koristimo podatak kojim ga je uputno predstaviti: potomak Filipa Hristića, ministra, predsednika državnog Saveta, poslanika u Carigradu i u dva maha predsednika vlade. Unuk Jovana Hristića, sekretara Srpskog poslanstva u Carigradu.
       U njegovoj krštenici piše: Filip Jovan Hristić. Koristi samo Jovan, mada ga svi zovu Vava.
      
       Poslednje priznanje neće značiti prekretnicu u vašoj karijeri, ali je činjenica da ste zbog toga dospeli u žižu javnosti više nego zbog svih prethodnih. Kako to tumačite?
       - Ova nagrada je sigurno veoma značajna, jer je onima koji su je ustanovili veoma stalo do nje. I oni je čuvaju i neguju. Kod nas se nagrade često ne neguju, i posle dve-tri godine od kada se ustanove, one se prosto uruše i istope.
       A što kažete da ova nagrada ne znači prekretnicu u mom literarnom životu, varate se. Znači. Ceo žiri su činili mladi ljudi, ako ne grešim, svi ispod 40 godina. Andre Žid je jednom rekao da se literarni spor dobiva u drugoj instanci. E, ovo su meni otvorena vrata u tu drugu instancu. To više nisu moji vršnjaci i stariji od mene koji mi dodeljuju nagradu, već su to mlađi.
      
       Razmišljate da su to i oni mlađi kojima ste bili profesor, koje ste uvodili u svet litarature, odnosno drame, i bili im literarni uzor?
       - Ponekad se pojavi neki mlađi čovek i kaže mi da sam ja bio njegov uzor, a ja kažem "hvala, počastvovan sam". Međutim, ima nešto drugo: mnogi koji su danas u Beogradu u središtu pozorišnog života, bili su moji studenti i ja ih sada gledam kako postaju ministri, direktori, upravnici, kritičari.
      
       A vi sami ste se klonili da utičete, da budete na čelu institucija?
       - Ne sasvim. Bivao sam u nekolikim žirijima, što znači da sam uticao na to ko će dobiti nagrade. Ali, ja ne volim mnogo da utičem. Dok sam bio profesor na Akademiji (ja to još zovem Akademija a ne pretenciozno Fakultet), strahovito sam se bojao da kažem studentu da u svojoj drami nešto uradi onako kako sam ja mislio da treba da se uradi, a ne onako kako je on zamislio. Prosto rečeno, ne volim da presuđujem.
      
       Ne postaje se autoritet samo presuđivanjem. Vi ste izabrali da budete to iz senke?
       - Ponekad dođe do mene neki takav glas. Jedan mladi reditelj rekao mi je: "Pa mi smo učili režiju na vašim tekstovima." Mislio je na moje pozorišne kritike. To je za mene najveći kompliment koji sam mogao da dobijem. Kao što kažu za književne kritičare da su neostvareni i promašeni pesnici, mislim da su pozorišni kritičari neostvareni režiseri. Ja sam neostvareni režiser, hteo sam da budem pozorišni reditelj.
      
       Zbog čega ste se upisali i završili filozofiju, a ne režiju?
       - Zato što sam shvatio da to nije posao koji bih ja mogao da radim. Elija Kazan ima negde zapisano listu kvaliteta koju mora da ima reditelj. I prva osobina koju mora da ima, jeste "ukrotitelj divljih zveri", zatim mora da bude dobar psihoanalitičar i tako dalje. Bojim se da ja nisam čovek za takve komunikacije sa skrivenim delovima ljudske duše.
      
       I danas sa jednakom pažnjom gledate sve predstave kao pravi zaljubljenik u pozorište. Mnogi su, međutim, spremni da kažu kako na ovim prostorima odavno nema velikih predstava?
       - Bio je jedan jako oskudan period u našem pozorišnom životu. Mislim da je to bilo neminovno i normalno. Nema jedna nacija energije za sve. Devedesetih godina prošlog veka energija nacije je otišla u politiku. Tu su bili uloženi najveći napor i koncentracija. Pozorišne predstave koje su igrane bile su, sa retkim izuzecima, bez prave energije. Sada će, valjda, nešto da se dogodi.
      
       Čini se da je ta energija i dalje čvrsto u politici?
       - Mislim, ali se nadam da neće dugo tu i ostati.
      
       Danas se skoro na prste mogu izbrojati intelektualci koji u poslednjih deset godina nisu bili stranački angažovani, ili su prosto bili politički aktivni na strani dojučerašnje vlasti, ili u redovima opozicije koja je sada na vlasti. Šta je vas sačuvalo van politike?
       - Nekoliko stvari. Američki filozof i psiholog Vilijam Džejms je jednom napravio listu zanimanja sa objašnjenjem kakvi ljudski temperamenti odgovaraju tim pozivima. Moj temperament jednostavno ne odgovara pozivu onoga ko bi se na bilo koji način bavio politikom. Ili vam bog da tu želju da se politički angažujete, ili vam ne da. Meni bog to očigledno nije dao. Jednom sam, u vreme čuvene polemike između modernista i realista, na jednoj godišnjoj skupštini Udruženja književnika, u ime jedne grupe mladih pisaca rekao kako mi mladi nemamo nikavih mogućnosti da utičemo na odluke koje se donose, a odluke se donose upravo o nama. Napravila se mala gužva, Dušan Matić je napisao mali test o tome: "Novi Rembo - u Abisiniju ili u Udruženje književnika"...i to je bio moj politički angažman. Doduše, literarno-politički, ali svejedno. Tako je počeo i tako se završio.
      
       Danas ste predsednik srpskog Pen centra u daleko povoljnijim međunarodnim okolnostima za Srbiju nego što su bile proteklih deset godina. Kakav je cilj ove organizacije danas?
       - Da se razumemo, ja volim PEN. Zato što je to klub, a ne udruženje. I jako je dobro i prijatno biti na sednicama PEN-a. Sasvim drugačije od sednica nekih udruženja. Uvek se sećam jedne epizode iz sjajne autobiografske knjige Vernera Hajzenberga. On je bio slavni fizičar i već je otkrio svoju relaciju neodređenosti i nije imao probleme da ode na bilo koji univerzitet u svetu. Hitler je došao na vlast i u Nemačkoj je počeo nacionalsocijalistički mrak. Hajzenberg je otišao kod doajena nemačke fizike i doajena moderne atomske fizike Maksa Planka i pitao ga šta da radi. Da li da napusti Nemačku ili da ostane. Plank je tada, već zašao u godine, rekao: znate šta, mladi čoveče, dolazi period mraka, događaće se strašne stvari, grozne, varvarske, odvratne. Treba da sačuvamo neke oaze zdravog razuma, čestitosti i ljudskih vrednosti. U ime tih oaza Maks Plank nije otišao iz Nemačke, ni Verner Hajzenberg nije napustio Nemačku. Tako i ja smatram da je PEN nekakva oaza intelektualnog poštenja i ljudskosti.
      
       Da je Tomas Man ostao u Nemačkoj u ime te oaze, mislite li da bi bilo bolje za njega, ili Nemačku?
       - Ne znam. Tomas Man je bio na udaru nacista tako da nije imao mnogo izbora.
      
       Kako danas izgleda saradnja PEN centara bivših jugoslovenskih republika?
       - Mi smo pre nekoliko meseci imali regionalni sastanak na kome su bili predstavnici PEN centara iz bivših republika i taj razgovor je protekao u vrlo lepoj atmosferi neuzburkanih strasti, tolerancije, otvorenog razgovora.
      
       Ali, svejedno, nije prošla ideja o zajedničkim jezgrima?
       - To nije ni trebalo da bude priča o zajedničkim jezgrima. Svaki PEN centar je doneo svoje liste koje treba da znače podsticaj da se nastava književnosti na visokim školama u ovom našem regionu osavremeni, da se obrati pažnja na pisce iz susednih zemalja. To su bile samo sugestije.
      
       Vi znate da se pri opredeljivanju za nekog pisca iz "susedne" literature neretko više ceni ispravnost njegove političke ideje danas, nego njegovo delo, ma kako grandiozno bilo. Slučaj sa Andrićem koga Hrvati danas prozivaju zbog njegovog "jugoslavenstva", dovoljno je paradigmatičan?
       - Kad spominjete Andrića, sećam se davnih pedesetih godina kada je Petar Šegedin uzbuđeno vikao: Vratite nam Matavulja, vratite nam Matavulja! A ko je uopšte uzimao Matavulja da bi ga on sada vraćao hrvatskoj književnosti? Nema nikakvih smetnji da jedna literatura smatra jednog pisca svojim, i da druga literatura smatra tog istog pisca svojim. Tomas Eliot je Amerikanac koji je otišao u Englesku i živeo u Engleskoj. Nema američke antologije bez T.S. Eliota, nema ni engleske antologije bez T.S. Eliota. Dobar broj engleskih pisaca je otišao u Ameriku, kao Odn, na primer, koji su ostali u obe antologije. Ja tu ne vidim nikakvih problema.
       Možete narednih sto godina pričati je li Andrić srpski ili hrvatski pisac, da li je Srbin koji je pisao na hrvatskom ili Hrvat koji je pisao na srpskom, o svemu možete raspravljati, ali će uvek biti neko ko će reći: hajde, pustite me da na miru čitam Andrića.
      
       Na ovim našim prostorima to nije tako jednostavno. Reklo bi se da ovim "prisvajanjem" još iživljavamo nacionalne strasti na način koji je svojstven malim narodima?
       - Nažalost, izgleda da je tako. Ta isključivost sa kojom gledamo na stvari je koješta, ali koješta je suviše luksuzno reći i misliti da ste time sve rešili. A oko vas su oluje. Jakob Burkhart ima jednu rečenicu koja na nemačkom glasi: "Nur die Njinkelnationen sind puristen", što se prevodi kao "Samo su budžaklijske nacije puristi". Bojim se da se svi mi iz bivših republika igramo ponekad i nehotice budžaklijskih nacija.
      
       Da li ste spremni da to pripišete komunističkom nasleđu neiživljenih nacija?
       - Ne znam. Mislim da su u komunizmu neki prirodni tokovi bili zajaženi. Mislim na prirodne komunikacije, prirodan razgovor i diskusije.
      
       Može li se sa bivšim režimom završiti preko noći, izbornim rezultatom koji će nas uvesti u demokratiju, može li se tako raskrstiti i sa umetnošću bivšeg režima, kako to neki današnji radnici u kulturi vole da kažu?
       - Ništa oni nisu završili. Samo neka prestanu da se mešaju u ono u šta se ne razumeju. U izvesnom pogledu, demokratija je preduslov za sve. U Grčkoj, najveća umetnost stvorena je u vreme atinske demokratije. Sparta nema umetnosti. Ali stvari nisu uvek tako jednostavne. Znamo za umetnička dela stvorena u vremenima najstrašnijih tiranija. Nema pravila, i glupo je tražiti da ih bude.
      
       Fina, nezlobiva ironija bojila je vaše kritike ispod kojih se videla suštinska naklonost prema onima koji prave predstavu. Kako biste danas objasnili ulogu pozorišne kritike?
       - Ako pozorišna kritika ne učini ništa za pozorište, čemu onda? Ona treba da u rečima sačuva nešto od pozorišne predstave koja će nestati. Mislim da su najbolje pozorišne kritike one u kojima vidimo kako je izgledalo biti u pozorištu jednog dana, kada se igrao ovaj ili onaj komad. Malo kritičara to ume. Umeo je, verovali ili ne, omraženi dogmatik Fransisko Sarsej. Pogledajte samo kako on opisuje kako Sara Bernar umire u Dami sa kamelijama.
      
       U obrazloženju nagrade "Stjepan Mitrov Ljubiša" koju ste letos primili u Budvi, kaže se da je reč o uglednom dramskom piscu, pesniku, pozorišnom kritičaru i esejisti...koji je obeležio našu epohu i preporučuje se novim čitalačkim vremenima. Šta ste vi čitali ovog leta?
       - Ima jedan stari epigram koji glasi:
       "Kad u meni duša susta, ja uzmem pa čitam Prusta."
       Zaboravio sam ime autora.
      
       RADMILA STANKOVIĆ
      
      

Rođen 26. avgusta 1933. godine u Beogradu gde je maturirao u Drugoj beogradskoj gimnaziji i završio Filozofski fakultet - filozofiju. Imao je 21 godinu kada je objavio prvu zbirku pesama "Dnevnik o Ulisu", potom su usledile nove zbirke pesama, knjiga eseja i kritika, drama "Savanarola i njegovi prijatelji" koja mu je donela Sterijinu nagradu 1965. godine. Dobitnik je brojnih književnih priznanja - Isidora Sekulić, Milan Rakić, Đorđe Jovanović, nagrade NOLIT-a, Stanislav Vinaver, nagrade Borbe, Zmajeve...        Od avgusta 2001. vlasnik je međunarodne književne nagrade "Stjepan Mitrov Ljubiša."        Bio je sekretar Srpske književne zadruge, urednik u NOLIT-u, pozorišni kritičar u časopisu "Književnost", u penziju je otišao kao profesor na Odseku dramaturgije Fakulteta dramskih umetnosti.        Danas je predsednik srpskog PEN centra.