NASLOV: Osam žena REŽIJA: Fransoa Ozon ULOGE: Katrin Denev, Izabel Iper, Danijel Darije, Emanuel Bear (Francuska, 2002)

      Jedini muškarac u kući je ubijen. Svaka od osam žena, na različite načine vezanih za žrtvu, predstavlja potencijalnog ubicu. Iz ove zagonetke razvija se radnja novog crnohumornog ostvarenja Fransoa Ozona, “nestašnog deteta” savremenog francuskog filma. Možda će nas ova parodija ideje o vladavini matrijarhata na neobičan način, po principu kontrasta, asocirati na Kovačevićeve i Šijanove “Maratonce” - a poređenje Ozonovih likova i porodice Topalovića (kao svetova koji se iz obrnute perspektive ogledaju jedan u drugome) u nešto ozbiljnijoj analizi moglo bi nas dovesti do razmatranja dva esencijalno različita kulturna i civilizacijska modela.
       Tumačenje ove, u visokom stepenu stilizovane filmske priče, zahteva da se podsetimo i ranijih Ozonovih filmova. U debitantskom “Sitkomu”, koji je privukao ogromnu pažnju kritike, on meša uticaje nadrealizma (estetika šoka) sa primesama Votersove trash-estetike sklapajući celinu prema komičnom modelu popularnih TV-serija. “Ubiti iz ljubavi” je neuspeo izlet u delikatnu oblast psihološkog trilera, film u kojem se samo potvrđuje Ozonova opsednutost perverzijom kao načinom življenja.
       Rađen po motivima pozorišnog komada Roberta Tomasa, film “Osam žena” priziva u sećanje ne samo romane Agate Kristi ili Hičkokove trilere, već i holivudski film 50-ih (oličen u muzičkim komedijama Vinsenta Minelija i melodramama Daglasa Sirka). Pedesete su ovde nesumnjivo osnovna Ozonova inspiracija, i to ne samo na vizuelnom planu (kostimi u saglasju sa modnim trendovima, nametnutim od Kristijana Diora, scenografija i fotografija), već i kada je reč o aranžmanima muzičkih numera koje izvode same glumice. No glamur i stilizacija ipak nas ne mogu oteti utisku da je i ovoga puta središnja Ozonova tema slabo skrivena nakaznost i pervertiranost ljudske prirode.
       Zločin je samo povod da bi se otvorila Pandorina kutija prošlosti u kojoj prebivaju bezbrojni poroci, nitkovluci i sramotne tajne njegovih junakinja. I ovde, gotovo iz svake od “heroina”, progovara taj đavo perverzije, ukorenjen duboko u ljudskoj ličnosti. Tim povodom, prisetićemo se, svakako, tradicije negiranja prirode i božanskih principa, koja od Markiza de Sada vodi do nadrealista, Artoa i Selina; i, analogno tome, dela koja podržavaju istu tradiciju u francuskoj kinematografiji, od Bunjuelove “Lepotice dana”, do Šabrolovih filmova (zato su uloge Katrin Denev i Izabel Iper ovde zapravo manje glumačke kreacije, a više ikone i autopastiši jednog duhovnog i kinematografskog nasleđa).
       Ali, treba naglasiti da je pomenuta vivisekcija zla u “Osam žena” iz realnosti izmeštena u autonoman parodijski kontekst u kojem radnju prekidaju i usporavaju muzičke numere - može se reći da ovi jaki elementi kabarea do kraja očuđuju i stavljaju pod znake navoda početni krimi-zaplet. U ovoj zanatskoj superiornosti svakako ima i dosta rizika. Često će nam Ozonova dramaturška veština izgledati kao hladni intelektualizam, ili kao beživotna desadovska mašina koja protivprirodno varira u beskrajnim kombinacijama.
       Postoji, na sreću, kvalitet koji kompenzuje sračunatost, hladnoću i intelektualizam Ozonovog rediteljskog rukopisa - to su upravo sjajne kreacije osam glumica posve različitih generacija i filmografije. Njihova harizma i majstorstvo više od svega čine da ovaj film pamtimo kao uzbudljiv i duhovit izlet kroz istoriju francuske i svetske kinematografije.
      
       SRĐAN VUČINIĆ