U Prokuplju, malom Hagu, počinje suđenje trojici mladića, bivših pripadnika Vojske Jugoslavije, “sitnim ribama” s poznatim dosijeima u odbrani Srpstva

      Saša Cvjetan (1975) zabeležio je 20. aprila tačno šest predviđenih meseci provedenih u pritvoru zbog sumnje da je ratne 1999. godine, kao član “Škorpiona”, jedinice SAJ-a, ubio više Albanaca bez uniforme. Ali, kako je optužnica protiv njega podignuta početkom aprila i kako je, nekoliko meseci ranije, posle grmljavine ministra Vladana Batića, krivično delo za koje se tereti preinačeno iz ubistva više civila u ratni zločin nad civilnim stanovništvom, sve nade Sašine porodice da će uskoro stići kući pale su u vodu. “Osećam se veoma usamljeno”, odgovorio je njegov branilac Đorđe Kalanj, u Srbiji prvi advokat optuženog za ratne zločine.
       Svi nestrpljivo čekaju da se naše sudstvo pokaže na mirnodopskoj pozornici pod međunarodnim obavezama i da počne da sudi za ratne zločine. Tako i bi. Osim Cvjetana, optužnica je za isto delo podignuta i protiv Dejana Demirovića (u bekstvu) i, za drugi događaj, protiv Ivana Nikolića (1972), takođe pritvorenog u zatvoru njegovog rodnog Prokuplja.
       Krivično delo u optužnici protiv Nikolića preinačeno je ovog aprila u ratni zločin (prvostepenim rešenjem suda bio je čak i oslobođen uz obrazloženje da je “bio u stvarnoj zabludi”), što ponovo ukazuje na odnedavno jasnu tendenciju vlasti i pravosuđa o pitanju odnosa s Haškim tribunalom, bogatijim državama i, naravno, s domaćom javnosti. Da ne bude zabune, Okružni sud u Prokuplju bavi se konkretnim slučajevima zahvaljujući opštinskoj organizaciji i mestu zločina, a ne zato da bi, kako su neki pomislili, eventualna pažnja beogradskih medija bila skrajnuta izmeštanjem procesa u provinciju.
       Pošto suđenja nisu završena, za novinare nije dobro da se petljaju u istragu, dokaze i, daleko bilo, zaključke. No, pošto je reč o prvim procesima s kvalifikacijom ratnog zločina, nije loše pitati uključene - izuzev nosilaca glavnih uloga, iza rešetaka, ili preko granice - kako tumače zaokret u srpskom pravosuđu. “Za mene su ovi predmeti isti kao i svaki drugi”, kaže za NIN nadležni sudija i predsednik Okružnog suda u Prokuplju Dragan Tacić.
       Cvjetan je optužen da je s Demirovićem (1975. godište, poručio da ga živog neće uhapsiti), 28. marta 1999. godine u Podujevu, ubio 19 albanskih civila i nekoliko njih ranio. I protiv njega je krivični postupak bio obustavljen, ali se tužilac žalio, Vrhovni sud odlučio da se predmet izvadi iz fioke.
      
      
      
       Puška
      
       Advokat Kalanj istaći će da je tužilac pre završene istrage i bez dovoljno dokaza optužio Cvjetana, te da su pojedini političari optužnicu najavili u vreme kad nisu bili ni saslušani svi svedoci.
       “On je moj sin. Da znam da je to uradio, ja bih mu sudila! Ali, on stalno ponavlja da ničije dete, niti ženu nije ubio. Uvek govori da se za to ne sekiram”, kaže Sašina majka Milka.
       Porodica Cvjetan izbegla je iz Hrvatske kada je pao Knin. Došli su u Vojvodinu i trenutno žive u predgrađu Novog Sada, naselju Veternik. Nisu kod rođaka, plaćaju kiriju. Na zidu kuhinje je kalendar s likom Ratka Mladića. Otac Milan samo što se nije vratio iz Francuske, gde je otišao da radi na gradilištu i zaradi novac za Sašine advokate. Anonimne pretnje telefonom s albanskim naglaskom, započete kada im se sin našao pod sumnjom da je počinio ratni zločin, utihnule su.
       Saša je prvo od troje dece odraslih na selu. U petnaestoj je uzeo pušku u ruke, dobrovoljno branio srpske interese, s tim da je, objašnjava njegova majka, jedanput i prinudno mobilisan u Arkanove “tigrove”. Tri puta je ranjen. Majka, pak, negira da je on tvrdi nacionalista. U hrvatskom selu Ostrovica gde su do rata živeli, branio je sve ljude, i Srbe i Hrvate, Hrvat je i krstio njegovog mlađeg brata, prijatelji Hrvati uredno im se javljaju... “Nije mi žao što se borio u Hrvatskoj, žao mi je za Kosovo. Tamo nije ništa naše. Za koga je tamo ratovao?”
       Prema priči Milke Cvjetan, Saša se danas više plaši za porodicu nego za sebe. Na tretman u pritvoru nema primedbe, mada je besan na sud, na sam postupak protiv njega. Trudi se da prestane da puši, piše dnevnik.
       Prokuplje, koje (još) ne zovu “mali Hag”, nije veliki grad, ima oko 40 000 stanovnika. Sud se nalazi preko puta žute, izuzetno lepe zgrade Skupštine opštine na koju se naslanja uobičajeno ružna ograda zatvora u kome više nema terorista. Međutim, iako lokalni saobraćajac navodno nije mogao da se seti “ko beše Ivan Nikolić”, šuškanja po mahali navela su roditelje trećeoptuženog da se sklone u brda, na skromni plac gde nema ni televizora, ni radija, ni telefona, ni komšijskih zapitkivanja. Ivanova majka Spasenija, sedeći pored lavora prepunog tek obranog glogovog cveta, veruje da im je tako lakše. Smučile su im se tuđe i njihove premise, kontroverzne informacije i silna zapitkivanja dokonih, lažno i iskreno zabrinutih. “Da pobegnemo od tuge.”
      
      
      
       Zatvor
      
       Ministarstvo pravde saopštilo je da je Nikolić 24. maja 1999, za vreme sukoba između SRJ i NATO-a, kao pripadnik oružanih snaga Jugoslavije, na magistralnom putu Podujevo-Priština s više hitaca iz automatske puške usmrtio dva civilna lica albanske nacionalnosti. Sudiće mu se po starom zakonu, jer je blaži, takav je princip, pa mu stoga preti maksimalnih 20, umesto 40 godina zatvora. Optužnica protiv njega je tri puta preinačena.
       Ivan je i jedino dete Spasenije i Miodraga Nikolića. Dobili su ga prilično kasno. “On nije otišao kao dobrovoljac, dobio je vojni poziv.” Doduše, “u Bosni je dva leta bio dobrovoljac”. Po svedočenju roditelja, kaže da je pucao u vazduh, pucali su svi, pucali su naši vojnici i od sreće, kad su se vraćali s Kosova. Otac mu je savetovao, kada je prvo oslobođen optužbi, da ne ide iz zemlje, kako su mu već mlako preporučivali: “Nema potrebe da bežiš. Ako si ih ubio, ubio si ih u ratu.”
       Dobro se drži u zatvoru, “lepo priča, ne primećujem da mu pamet fali”, kaže majka. Nedavno je pisao molbu da mu se promeni sudom dodeljeni advokat. Tražio je da novi bude žena: “Žena je žena, pogotovo ako je majka... valjda ima srce, pa će videti kako boli.” Otac Ivanov dodaje: i da ima para, kao što ih nema, ne bi plaćao advokata, jer “Ivan nije silovao, nije dezertirao...”
       Sina posećuju svake srede. “Sin mi je jedinac. Ali, i sedmoricu da ih imam, po tri prsta bih im isekla - da ne mogu da ratuju.” Očajni roditelji svesni su da ništa ne mogu da urade. “Kažu nam: sve zavisi od Beograda, kako nam oni narede, mi tako radimo.” Podižući čašicu s domaćom rakijom, u zdravlje Ivanu, majka Spasenija izjavljuje: “Neka je on meni živ i zdrav. On će meni izrobijati zatvor, a crnu zemlju nikad ne bi.”
       S navikom na dramatična isporučenja i trku za bivšim velikašima i vojskovođama, nije lako povezati slike porodica ovih mladića s težinom dela za koja im se sudi. Izbeglička porodica koja je preživela i na najmlađima ostavila neizbrisiv trag ratne psihologije i demagogije, ili stariji, fini i tihi roditelji, uopšte se ne uklapaju u mučnu slagalicu balkanskog isterivanja pravde.
       Bilo kako bilo, sud će konačno presuditi i krivi će biti kažnjeni. I treba da budu kažnjeni. Do tada...
      
      
      
       Baksuz
      
       Vršilac dužnosti okružnog javnog tužioca Višeslav Bukumirović kaže da ljudi u Prokuplju i te kako reaguju, naročito izbeglice. Ljute se jer se Srbi progone, dok UNMIK na Kosovu ništa ne radi, s druge strane. Inače, “u malom mestu je uvek komplikovano biti tužilac”, a k’o za baksuz, sve se poklopilo i s oslobađanjem albanskih zatvorenika iz srpskih zatvora i njihovog povratka preko komšijskih Merdara. “Potpuno razumem te ljude, ali mi moramo ovako da bi i na Kosovu shvatili i izvršili pravne i moralne obaveze.” U međuvremenu je stigla pretnja ubistvom, pa je v. d. tužioca dobio policijsko obezbeđenje.
       Bukumirović otkriva nameru da se prokupačkim procesima pokrenu ekvivalentni procesi i na Kosovu i u Hrvatskoj. “Mi smo utoliko napravili grešku što ih tek sad pokrećemo. Zašto da naši ljudi idu u Hag kada i mi imamo međunarodne obaveze, možemo da ih ispunimo, ratni zločini ne zastarevaju.” Sudija Dragan Tacić (obojica su relativno novi na funkcijama, u skladu s reformama sudstva) dopuniće tezu izjavom da nije naše sudstvo na proveri, nego organi gonjenja.
       Glavni tužilac Tribunala, Karla del Ponte osporila je član 39. Zakona o saradnji s Haškim sudom u kome se navodi da će se po novim optužnicama za ratne zločine suditi pred nacionalnim sudovima. To, ipak, pre ima veze s ljudima koji su imali komandnu odgovornost; Del Ponteovu verovatno ne zanimaju Cvjetan, Demirović i Nikolić. U senci velikog Haga i velikih optuženih, “boranija”, smatra se, čeka da svet vidi kako postoje i rade i naši sudovi. A pravilo je staro da redovno više, po zaslugama manje, nastrada “mali od palube”. Pre nego kapetan. Još ga i svi zaborave.
      
       ANA VUČKOVIĆ