NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Daj nam danas

Nijedan političar da se usudi i glasno i jasno kaže da Srbija mora da postane kapitalistička, kao nemačka, kao Austrija, kao Francuska, kao Amerika...

      Ni najstariji ljudi ne pamte, verovatno, da su se u jednoj nedelji stekla dva praznika - verski i ideološki i da su, tako, napravili najdužu neradnu nedelju od devet dana. Na televiziji su proradili anketari i već su pali i pravi srpski odgovori - dobro je što se tako desilo, nećemo bar devet dana raditi. Poslovična srpska nesložnost, o kojoj postoji i vekovna izreka (Daj, Bože, da se Srbi slože), ne važi kad je reč o radu: rado će se Srbi složiti da je baš lepo kad se ne radi.
       Prvi maj jeste praznik rada i on se u svetu slavi kao radnički praznik (malo govora, malo muzike a više piknikovanja), kod nas je pola veka slavljen kao ideološki praznik radničke klase (radnička klasa i slobodna asocijacija radnika dva su različita pojma) i sad, kad je komunizam otišao u ropotarnicu, i ovaj praznik nad praznicima onima koji rade, malo znači. Normalno je to što ljudi žele, danas, da se oslobode stare ideologije a samim tim i svega što je bilo njen deo, pa i Prvoga maja, a ko se još seća pobune radnika u Americi, i nekoliko radničkih žrtava koje su pale, pre više od sto godina?
       Ako pogledamo šta se nama desilo za poslednjih godinu i po dana, slobodno možemo zaključiti da se mi još nismo snašli. Nismo više komunisti, komunističke partije (ima ih nekoliko) ne zabavljaju više ni televizijsku publiku pred izbore, a socijalisti, naslednici komunista (tako su vladali, bez obzira kako sebe zvali), nisu više na vlasti i po svemu sudeći, raslojiće se na nekoliko partija i ostati politički marginalci. Pokušaće da se prilagode vremenu, imitiraće programe i ponašanje zapadnih socijaldemokratskih partija. Zaboraviće, jedino, da istorija poznaje primere kako su neke socijaldemokratske partije (manjeg značaja), prihvatile boljševizam, ali da još nije zabeležen slučaj da ortodoksni komunisti, kakvi su bili u vreme vladavine Slobodana Miloševića i Mire Marković, brzo i lako postanu socijalističke demokrate.
       Zašto kažemo da se mi još nismo snašli? Decenijama je religija bila kod nas potisnuta (manje silom, više mentalitetnim udvorištvom ovoga naroda svakoj vlasti), pa je onda, valjda zbog kajanja (pokaj se, pokaj...) neko bivše državne ideološke praznike pokušao da isto tako “ideološki” zameni religijskim. Crkva je dobijala sve značajnije mesto u društvu, što je sasvim opravdano, ali dobijala je i ulogu u državi, ne malu ulogu, a nije se ustručavala i da se direktno meša u državne poslove, oštrim izjavama. Na prste se mogu izbrojati naši vodeći političari koji nisu išli crkvenim velikodostojnicima na noge, tražili od njih savete i pomoć. To se u laičkim državama Evrope ne radi. Naša pravoslavna crkva nije tu bila nikakav izuzetak, žešće su još nastupali po Zagrebu i Sarajevu, a Crnogorci, separatisti, podržali su osnivanje crnogorske crkve i sad tamo za Uskrs ili Božić, policija mora da dežura, kako se vernici ne bi latili livora.
       Tako se, odlaskom komunizma, kod nas došlo od radnog do srpskog naroda, pri čemu sintagmu srpski narod možemo raščlanjavati i razvijati unedogled: počev od čuvene nebuloznosti o nebeskom narodu, do onoga - ako ne umemo da radimo, umemo (bar) da se bijemo, a sve u smislu da je lepo i svetodužnosno biti srpski nacionalista. Niko ne može da bude protiv naše srpske tradicije, niti poštovanje tradicije ima veze sa nacionalizmom, ali kad se tradicija pretvori u tradicionalizam, e, onda je do nacionalizma samo korak.
       Valjda nikome pametnome ne treba dokazivati da su sve naše velike nesreće bile izazvane raznim nacionalizmima i bitkama za teritorije. Zašto se mi sada teško probijamo do Evrope? Zato što smo, kako je nedavno i vrlo tačno rekao Zoran Đinđić, u Evropu hteli preko noći i kao komunisti i kao Turci. Zato je zapelo, zapinjaće još, sve dok se nešto u glavama naših ljudi ne promeni.
       Mi smo danas siromašni. Teško se demokratija prima na bedu. Padom bivšeg režima, koji je bio totalitaran, nismo postali slobodni građani. Sad smo, navodno, slobodni, ova vlast nije ona vlast, ali nema te vlasti, te vlade (makar u njoj sedeli sve sami nobelovci), koja mesijanski može da spase jedan narod bede i siromaštva, ako taj narod još nije spreman da radi od jutra do sutra.
       Velikom ekonomskom razvitku na Zapadu, pogotovo u zemljama protestantizma, doprinela je i religija, koja bogatstvo nije proglasila prokletstvom. Protestanti su se davno odrekli biblijskog obećanja - blago siromašnima, njihovo je carstvo nebesko, nego su rad i bogatstvo proglasili ovozemaljskim zadatkom. I Džeferson je, pišući Deklaraciju o pravima čoveka, ustvrdio da vredni i talentovani ljudi imaju pravo da se bogate. Mi smo decenijama govorili da je bogatstvo kapitalistička nepravda i zato i danas, kad se ova zemlja mora privatizovati, mnogo je onih koji u tome vide nesreću za radničku klasu. Koliki je strah od jedne takve države, pokazuju i sami naši političari. Nikako nijedan da se usudi i glasno i jasno kaže da Srbija mora da postane kapitalistička, kao Nemačka, kao Austrija, kao Francuska, kao Amerika... (to je pravi i jedini termin), nego upotrebljavaju banalne eufemizme: privatizacija, tranzicija, reprogramiranje...
       Naravno da treba slaviti i Uskrs i Prvi maj, ali ne u siromaštvu.
      
       PETAR IGNJA


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu