Sadam Husein nije želeo da se ograniči na uvoz naoružanja, već je planirao da sam proizvodi ono što mu treba, zato je od Beograda traženo da se na jednom mestu isprojektuje i izgradi sistem Kolubara ili Kol 1-6

      Posao sa Irakom bio je jedan od najvećih poslovnih poduhvata Titove Jugoslavije. Naime, ubrzo posle oslobađanja Iraka od uticaja Velike Britanije krajem šezdesetih godina, Sadam Husein dolazi u Jugoslaviju gde se susreće sa Josipom Brozom. Tito je ubrzo uzvratio posetu i godinu dana kasnije, tačnije 1976. godine, počinju pripreme, snimanje terena i izrada projekata. Jugoslovenskim stručnjacima ovo poslednje nije predstavljalo veliki problem, jer je Sadam Husein, očigledno fasciniran organizacijom, podzemnim i nadzemnim objektima JNA, zatražio da mu se u pustinji Iraka načini isto to. Godinu dana kasnije uveliko se radi na projektu 77.
       Sagovornik NIN-a koji je želeo da ostane anoniman, tih godina bio je u poziciji da zna podosta o celokupnoj vojnoj saradnji Iraka i SFRJ. Prvi projekat nastao je po ugledu na sistem Ratnog vazduhoplovstva i Protivvazdušne odbrane (RV i PVO) Jugoslovenske narodne armije. Sadam Husein je tražio da mu se izgradi kompletan sistem podzemnih objekata. U Jugoslaviji ih je bilo četiri, Irak je dobio četiri. Projekat 77 obuhvata glavno strategijsko komandno mesto smešteno u Bagdadu dok su pomoćna komandna mesta sagrađena u Kirkuku, Kutu i Basri. Vrednost projekta 77 iznosila je oko 180 miliona dolara. Treba napomenuti da je Sadam Husein pristao da plaća i 50 odsto višu cenu od tržišne zauzvrat tražeći potpunu diskreciju jugoslovenske strane.
      
       Avio-baze
       Glavni pregovarači sa Bagdadom bili su general Enver Ćemalović, kasnije komandant RV i PVO, general Rahmija Kadenić, komandant Sarajevske armijske oblasti i general Džemal Šarac, zadužen za bezbednost i moralno-političko vaspitanje u JNA, po važnosti odmah iza saveznog sekretara za narodnu odbranu, član Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije i praktično u ime SKJ zadužen za JNA. Njih trojica “držali” su poslove sa Libijom, Alžirom i pre svih sa Irakom.
       Nije nimalo čudno što je Broz u Bagdad slao oficire toliko visokog ranga, kakvi su bili generali Šarac, Kadenić i Ćemalović. Po obimu, posao sa Irakom uveliko je prevazilazio sve slične. Sudeći po ukupnom iznosu, najvredniji pojedinačni posao u Iraku bio je projekat pod šifrovanim imenom 202B. Reč je o tri avio-baze u vrednosti od 2,1 milijarde dolara. Posao je takođe završen na vreme s tim što je jedna firma iz Nemačke isporučila ogromna armirana vrata namenjena za zatvaranje podzemnih skloništa za avione. Izvor NIN-a tvrdi da su bombe Severnoatlantske alijanse pogađale upravo ta vrata i tako onesposobile baze za dalje korišćenje. Kako kompanija iz Nemačke nije obezbedila rezervne delove, teško je verovati da su ta vrata do danas osposobljena.
       Tokom osamdesetih Irak je kao izrazito sekularna država u ratu sa Iranom bio u prilici da dobije ili kupi solidnu količinu modernog oružja, što od Sovjetskog Saveza, što od zemalja članica NATO-a, pre svega se tu misli na Francusku. Jugoslavija je u celom poslu verovatno odvalila najveći deo kolača. To su bile fabrike municije, pušaka, artiljerije i svega što je bilo potrebno za bazično opremanje iračke vojske. Naravno, sve je građeno po ugledu na “originale” u Jugoslaviji. Jedina razlika bila je u tome što je Sadam Husein tražio da ceo kompleks bude sagrađen na jednom mestu.
      
       Projekt “2000”
       To nije sve. Krajem 1979. i početkom 1980. jugoslovenska strana priprema projekat kodnog naziva “2000”. Reč je o komandnom mestu glavnog komandanta, znači samog Sadama Huseina. Sagrađen je na 15 kilometara od Bagdada a uz njega ide i komandno mesto Generalštaba (Projekat 2001), pomoćni objekti komandovanja sa predajnim centrom (Projekat 2002). Izgradnja je počela 1981. a završila se 1989. godine i sve je vredelo 240 miliona dolara.
       Projekat “2000” je luksuzan objekat, pravljen po ugledu na Titovo podzemno sklonište u Konjicu, poznato po tome što je to bio najkomforniji objekat te vrste u bivšoj Jugoslaviji. Kompletno sklonište bilo je višestruko obezbeđeno od napada spolja. Nalazi se na bezbednoj dubini pod zemljom (70 metara), beton je u proseku debeo 5,2 metara, a vitalni delovi do sedam metara. Projekat “2000” obuhvata i specijalan sistem amortizera velikog prečnika koji sprečavaju prekid snabdevanja strujom, vodom, gorivom i hranom a vodovi za vazduh su višestruko obezbeđeni. U slučaju da dođe do kidanja tih kanala, u samom objektu postoje zalihe koje obezbeđuju boravak oko 200 ljudi pod zemljom u trajanju od 60 do 90 dana. Projekat “2000” izdržava nuklearni udar, štiti od radiološke, hemijske i biološke kontaminacije. Tokom Pustinjske oluje dve krstareće rakete tipa “tomahavk” sa bojevim glavama od po 454 kg pogodile su ga, ali ga nisu ni ogrebale. Slični objekti na teritoriji Srbije i Crne Gore su takođe gađani tokom intervencije NATO-a iz 1999. godine ali su svi dočekali kraj rata bez ikakve štete.
       Poslednji “krupni” poduhvat jugoslovenski građevinari nisu završili. Reč je o tri velike tenkovske baze, poslu vrednom 1,1 milijardu dolara. Urađeno je oko 85 odsto posla. Izvođači svih ovih projekata bile su velike “predratne” jugoslovenske firme, pre svih Energoprojekt i Energoinvest. Glavni projektant bio je beogradski Aeroinženjering, nekada moćna firma, danas svedena na svega nekoliko arhitekata u vlasništvu BK grupe.
       Rat u zimu 1990-199. ostavio je velike posledice na Irački vojni potencijal. Komandni kadar NATO-a imao je vrlo precizne podatke o svim iračkim vojnim objektima, među njima i onim koje su gradili Jugosloveni. Izvor NIN-a tvrdi da su Amerikancima glavne podatke o projektima 77, 2000 i 202B dali tadašnji visoki oficiri JNA poreklom iz Hrvatske i Bosne, koji su bili u prilici da imaju uvid u tajnu dokumentaciju.
      
       DRAGAN ĆIRIĆ