Svaki čitalac novina, slušalac radija i gledalac televizije izložen je uvredama...

      Gledali smo, na prvom programu RTS-a, seriju o Mariji Žoze, poslednjoj italijanskoj kraljici. Kroz sve četiri epizode, dvorani su se njenom svekru, kralju Vitoriju Emanuelu, obraćali - prema prevodu - sa “visočanstvo”. I njegovoj ženi, kraljici Jeleni (rođenoj Petrović), govorili su “visočanstvo”. Ni kralj ni kraljica nisu se uvredili zbog toga. Naravno da nisu, jer su im u originalu govorili maesta’, to jest veličanstvo. Visočanstvo (altezza) govorili su prinčevima i princezama.
       Nije to neka finesa dvorske etikete, nego razlika u značenju između dveju reči koje se u svim evropskim jezicima razlikuju. U Matičinom rečniku jasno piše da je veličanstvo “titula koja se daje vladaru” a visočanstvo “titula knezova i članova njihove porodice”. Tako je oduvek bilo u srpskom jeziku - ali današnji prevodioci znaju isključivo za ovu drugu reč. Nikada još nisam čuo da se u prevodu nekog filma ili serije princu, odnosno princezi, kaže “veličanstvo”, dok je obrnuta greška gotovo redovna. Zanimljivo je da je od dve nekada jednako poznate titule samo ona niža uspela da preživi komunističko doba. Kao da je to neki znak opšte degradacije naše kulture i našeg života.
       Razmišljao sam o tome dok sam čitao pismo Nade Mijatović, iskusne novinarke. “Već godinama” - piše ona - “svaki čitalac novina, slušalac radija i gledalac televizije izložen je, doslovno, uvredama. Da, baš o tome je reč, o uvredama koje mu se nanose iz dana u dan pogrešnim, ružnim, nemarnim, čak rogobatnim izražavanjem. Pa se s pravom pita, kroz kakve škole su prošli svi ti novinari i voditelji koji vedre i oblače našim medijima? Da li su imali kao jedan od glavnih predmeta srpski (ranije srpskohrvatski) jezik? I zar osnovni uslov za bavljenje novinarskom profesijom, a utoliko više za obavljanje uredničkog posla, nije besprekorno poznavanje svog jezika?”
       Uz napomenu da nerado govori o sebi, Nada Mijatović dodaje: “Ja, kao novinar sa 42-godišnjim aktivnim stažom (od toga sam 20 godina bila urednik), kao autor 11 objavljenih knjiga, kao diplomirani filolog (germanistike) i relativno dobar poznavalac svog jezika, stalno imam pored sebe, dok pišem, pravopis, rečnik jezičkih nedoumica, druge rečnike i priručnike... Uvek se može pogrešiti, nesigurnost začas iskrsne, a listanje priručnih knjiga ne odnosi više od pet minuta. Takav rad bih preporučila svim mladim koleginicama i kolegama, kada bih imala prilike da im se obratim.”
       Nažalost, izgleda da bi mlade koleginice i kolege radije zavirile u leglo otrovnih zmija nego u rečnik ili pravopis. Tako se može zaključiti po primerima koje N. M. navodi u pismu. “Godinama mi bodu oči i uši... PRISUTNI problemi, PRISUTNE ideje, PRISUTNA bolest, PRISUTNO neprijateljstvo, čak i PRISUTAN plakar u maloj prostoriji...: doslovno svaka zajednička imenica u medijima doživljava čast unapređenja u svesno biće. ‘Od svih GLEDAOCA dva su...’ (RTS 1). ‘U sali je bilo oko sto SLUŠAOCA’ (Studio B). ‘Nikakve vajde od velikih MISLIOCA, ako...’ (Danas). Pa zar nema urednika koji će opomenuti novinara ili voditelja na ovu grubu gramatičku grešku?”
       I zamenica “svoj” loše prolazi u našim medijima: N. M. je zabeležila “Umesto da se povuče i gleda NjEGOVA posla, on...” (RTS 1), “Očistili su đubre u NjIHOVOM dvorištu i nemarno ga bacili na ulicu, malo dalje od NjIHOVE kuće” (Danas), “Setila sam se MOG boravka u Londonu” (Politika). Oblici kondicionala sa bismo i biste nepoznati su voditeljima, koji svaki čas kažu “mi bi vam savetovali”, “šta bi vi uradili” i tome slično.
       Jedan naslov u “Politici” glasio je “Ruiniranje poverenja”. Ima ih i potpuno nerazumljivih, kao “Hrvati bi da unište pripoje Hrvatskoj” (naslov u “Glasu”) ili “Prostor za jednu od najznačajnijih radnji za čoveka vršaj”: doslovno tako, kaže Nada, glasio je jedan podnaslov u “Politici”.
       Ovim primerima komentar nije potreban. Potrebna bi bila neka utešna reč, ali nje nema. Što se tiče pitanja postavljenog na početku, “Kroz kakve škole su prošli...”, Srbija je verovatno jedina zemlja u Evropi u kojoj se maternji jezik uopšte ne uči u srednjoj školi. Na to se žalimo već decenijama, o tome cvrkuću i vrapci na krovu Ministarstva prosvete, samo se u Ministarstvu zbog toga nimalo ne uzbuđuju.
      
       IVAN KLAJN