DELO: Uspavana lepotica
KOREOGRAF: Vladimir Logunov
PROTAGONISTI: Dalija Imanić i Konstantin Tešea
DIRIGENT: Angel Šurev
MESTO: Narodno pozorište

      
       Vrsna igračica klasičnog i savremenog stila Dalija Imanić odigrala je visokoprofesionalno i virtuozno prvi put (20. januara) princezu Auroru u “Uspavanoj lepotici” P. I. Čajkovskog, savlađujući, zajedno sa svojim požrtvovanim i iskusnijim partnerom, prvakom Baleta Konstantinom Tešeom, stres zbog “originalnog” zvučenja orkestarskih partija. U skoro potpuno novoj podeli najmlađi igrači samopregorno su izveli ovaj klasično akademski balet koji je naša publika, još od prvog izvođenja 1996. veoma zavolela.
       Bez ijedne scensko-orkestarske probe i uprkos nemilim zvučnim činjenicama, Imanićeva je, posle izvesne uznemirenosti u prvom činu, pokazala snalažljivost i klasičnu perfekciju, a Tešea eleganciju i odmerenost u solima i duetima, nadoknađujući u trećem činu duetima vehementnog temperamenta i sugestivnosti tromost tempa i neprepoznatljivost orkestarskih boja scena Lova i Aurorine vizije. Isidora Krešić kao Vila Jorgovan, dominirajući figurom i lepim linijama nogu, pomalo je bila nesigurna u zahtevnim klasičnim koracima italijanskog fuetea. Sa manje ličnog oduševljenja što igra, a blagorodnijeg izraza Dobre vile, bila bi bliža simbolici plemenitosti ove uloge. No praksa mladima otkriva tajne zanata, kako tehničke tako i interpretativne. Uz solidnu Vilu Karabos Olivere Gavrilov, koja bi u karakternom oblikovanju uloge Zle vile mogla biti malo reskija i samosvesnija, mlade balerine Narodnog pozorišta Ljupka Stamenkovski, Nataša Komarić, Maja Varićak, Sanja Ninković i Ivana Komarić ljupko su odigrale Dobre vile u Prologu, Drago kamenje i sola (III čina) zajedno sa partnerima, nadoknađujući šarmom tehničku i muzičku preciznost. Tempa su bila takva da se na licu svake ogledala neverica dok su “na prstima” iščekivale sledeći ton. Stoički odlučni da “iznesu uloge”, Ivana Komarić, osvajajući gracijom i zračnom lepotom, muzički i stilski precizna, skladno je odigrala Princezu Florinu zajedno sa mladim nežnim partnerom Aleksandrom Ilićem koji je, lebdećim skokovima, plastičnošću i hitrim zanoskama, oduševio publiku. Ansambl je imao i bolje dane.
       U muzičkom pogledu, “Uspavana” je podsećala manje na Čajkovskog a više na Stravinskog, iz paganskog perioda. Neki članovi Orkestra nisu došli na predstavu zbog slave Sveti Jovan, drugi su svirali falš i odlazili kući tokom predstave, a pojedinci su usporili tempa, promenili note, visine i akcente, tako da je, u finalu, “Lepotica” delovala kao Abschiedssinfonie (Hajdnove), “Simfonije rastanka”. Dirigent A. Šurev (veoma bolestan!) ostao je sam, pokazujući, tužno, praznu orkestarsku rupu. Umorni zbog opere “Saloma”, nedovoljno plaćeni (a nisu li to i igrači?), u želji da se odmore kod kuće uz slavski štimung, muzičari su svoje kolege koji imaju istovetne probleme doveli u bezizlazan položaj.
      
       MIRJANA ZDRAVKOVIĆ