NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Nema veselih izbegličkih priča

Ugledni slovenački režiser o svom poslednjem filmu “Rezervni delovi”, švercerima iz pograničnog Krškog koji su njegovi školski drugari, osećaju da u Beogradu nije bio - sto godina, dolasku na Fest

      Jedan od zanimljivijih filmova tek proteklog 53. Berlina bio je slovenački - “Rezervni delovi” po scenariju i u režiji Damjana Kozolea. Otud se nalazi i na programu predstojećeg Festa, u okviru segmenta “Tamo daleko”.
       Damjan Kozole (rođen 1964. u Brežicama, detinjstvo i ranu mladost proveo u Krškom) snimio je već u dvadeset i drugoj godini svoj prvi igrani film “Fatalni telefon”. Zatim, “Remington” s kojim je, krajem devedesetih, takođe bio na Festu a, potom, “Stereotip” 1997. i, najzad, po dobru razglašeni “Porno film”, atrakciju Palića 2000, odličnu komediju koja je bila hit u Sloveniji a uspešno se vrtela i po svetu. Kozole je jedno vreme, naravno pre rata i raspada Jugoslavije, radio u Beogradu, u “Avala filmu”, zato često kaže da ima puno srpskih prijatelja.
       Ovaj razgovor vođen je u Berlinu, neposredno posle premijere “Rezervnih delova”.
      
       Prvi utisak je da ste problem izbeglica možda malo ublažili, da je stvarnost verovatno daleko mračnija...
       - Ne, ne bih rekao. Mislim da je taj problem u filmu realno tretiran. Postoje, doduše, i strašnije priče od ovih u filmu, ali postoje i one blaže. Moja ideja bila je da istaknem, pre svega, kako iz svojih zemalja beže normalni, najnormalniji ljudi: profesori, prodavci, studenti i tak’ dalje. Ljudi koji, napose, ne vide šansu tamo gde su i oni odlaze kao što bismo, tako, mogli da odemo vi ili ja. Države u tranziciji uvek su te i takve iz kojih se beži, u kojima je teško.
      
       Ko, ipak, najviše, najčešće napušta svoju zemlju?
       - Albanci. Definitivno Albanci. I Makedonci, naročito pre godinu i po dana bežali su zbog nagoveštaja rata. Ima ih i iz Srbije, Bosne, Hrvatske, sa ovog prostora. Da ne idem dalje.
      
       S druge strane, sve to se pokazalo i kao vrlo unosan biznis?
       - Da, nažalost, to je veoma razvijen biznis. Mafija svoje vrste. Opet, vi ćete među švercerima ljudima naći i sasvim običan svet, svet koji je ostao bez posla a hoće, ipak, easdž monedž, hoće brzu zaradu. Nisam, dakle, htio ić’ drastično u neke mafijske scene nego komparirat’ sudbine tih koji beže i, s druge strane, sudbine običnih ljudi koje je muka priterala da se upuste u rizik šverca. Da pokažem kako smo svi mi u toj priči nešto kao - rezervni delovi.
      
       Sjajan naslov! Kako ste se setili tog izraza koji, zaista, puno toga kaže?
       - Nisam ja. U razgovoru s jednim švercerom te dve reči sam prvi put čuo. On je sve vreme provlačio u svojoj priči taj izraz da bih ga ja, u jednom momentu, zapitao “Čekaj, šta ti to znači - rezervni deli?” “Pa, to su ti ti tvoji ilegalci o kojima hoćeš da snimiš film. Mnogi od njih, kad pređu slovenačku granicu, završe u Italiji tako: odvoje ih, omame, a onda im povade sve što je moguće, srce, jetru, bubrege, jedan bubreg košta petnaest hiljada eura, zatim njihovi leševi završe pod betonom, na sigurnom. O tome sam slušao pre godinu i po dana a pre pola godine bilo je u italijanskim novinama tekstova na tu temu s tim da se u njima tvrdilo da se tako nešto dešava u Sloveniji. Naši su, onda, tvrdili da se tako nešto dešava u Italiji. Niko nikada nije izneo čvrste, pouzdane dokaze da li zaista to postoji i gde se to dešava ali je, svejedno, sve vreme u vazduhu bila i ostala priča da je to istina.
      
       Da li zbog toga jedan od dvojice vaših junaka, švercera, kaže: “Mi smo turistički vodiči prema onima tamo, u Italiji.” Prebacujete krivicu na drugu stranu?
       - Da, ali morate znati da je ta rečenica samo jedna u nizu opravdanja tih švercera. To su vam takvi ljudi: ono što mi radimo još je dobro, postoji od toga mnogo veće zlo.
      
       Koliko o svemu tome pouzdano znate? Istraživanje je bilo neophodno, pretpostavljam, pošto su se mediji sporadično, tek s nekim užasom, oglašavali?
       - Vidite, zvanični podatak je da je u Sloveniji 2000. bilo uhvaćeno, pazite uhvaćeno, 36 000 izbeglica. Iz razgovora sa šefom slovenske policije saznao sam da je, prema njihovoj računici, te godine preko naše granice prešlo oko 160 000 ljudi, naravno nedozvoljeno. Ako to podelimo s brojem dana u godini, dolazimo do podatka da je preko Slovenije prolazilo oko 40 000 ljudi dnevno. Reč je zbilja o velikim ciframa. Posle 2000. godine te brojke su, srećom, nešto opale.
      
       Da li se zna - zašto?
       - Postoje jasne činjenice. Jedna je da je u Srbiji, posle Miloševića, prekinut takozvani kineski kanal. Možda znate da je on 2000. bio izrazito jak. O čemu se radi? Mnogi Kinezi su, bez vize, mogli jednostavno doć’ avionom u Beograd i odatle ilegalno - preko Hrvatske i Slovenije - otić’ za Evropu. Drugi kanal je išao preko Sarajeva, iz svih muslimanskih zemalja moglo se, takođe bez vize, stić’ avionom u Bosnu i odatle poći dalje. I taj lanac je zatvoren. Druga jasna činjenica je ogroman pritisak Evrope. Slovenija je morala silno da uveća mere predostrožnosti. Otud se pojačala naša saradnja sa italijanskom policijom, te dve policije su stalno u kontaktu i razmenjuju informacije. Međutim, šverceri su šverceri, oni uvek traže i nalaze nove rute. Danas je najveći ilegalni ulazak u Evropu brodovima iz Afrike. Na, znači, vaše pitanje koliko sam se bavio istraživanjem, odgovor je - veoma. Te su se priče najpre počele same sastavljati iz novina, a onda sam krenuo u dublje istraživanje. Pišući scenario, međutim, došao sam do zaključka da bi bilo nešto kao ratno profiterstvo ako bih akcenat u filmu stavio samo na izbeglice. Vi onda tačno znate, i to unapred, da ćete od gledalaca dobiti sućut pošto su izbeglice u nemogućim situacijama. Ne poznam vesele izbegličke priče. Izgledalo mi je to kao prejednostavan način...
      
       I zato ste uravnotežili film pokazujući da ne postoje ni vesele švercerske priče?
       - Moglo bi se i tako reć’. Svakako me u celoj stvari nije zanimala klasična mafija, već da pokažem kako i ti šverceri, sa svojim malim životima i sopstvenim nesrećama, u nekoj metafori korespondiraju. Videli ste da u filmu ima i veći broj scena utrke, spidveja, zaštitnog znaka Krškog, a na tim utrkama često se dogodi da se neko povredi, pa i pogine. Pošto su moji junaci iz Krškog, oni redovno gledaju taj spidvej, najveću zanimaciju ljudi u tom gradu. Po meni, i te utrke kao metafora korespondiraju. U smislu da je ostati zdrav i živ ipak najvažnije od svega. Zato, koliko god da je film tužan, možda čak i taman, on ima na kraju neku optimističnu notu, makar zato što kaže da je život ono jedino što imamo i za šta se moramo boriti.
      
       “Rezervni delovi” su, verujem, i vaš omaž Krškom i tim trkama u kojima ste, koliko znam, takođe učestvovali kao mladić?
       - Kako ne! Puno, puno moje mladosti je u tom filmu. On, videli ste, počinje dokumentarnim snimkom na kojem vidimo Tita kako polaže kamen temeljac za nuklearku a ja sam jedan od onih mnogobrojnih dečaka, pionira, koji maše zastavicom. Tražio sam sebe na usporenom snimku, ali se nisam našao. Imam, međutim, fotografiju kao dokaz da sam bio tamo upravo kada je Tito proveo svih onih pola sata u Krškom; s druge strane, u tom gradu sam živeo do petnaeste godine, u Krškom mi još žive majka, otac i brat, tako da ja tamo često odlazim.
       Krško je uvek bilo definirano sa tvornicom koja se nekada zvala “Đuro Salaj” a sad se, normalno, to promenilo. Nema više “Đure Salaja”, ali nije se promenilo to da je Krško možda jedini grad na svetu koji u centru, umesto trga, ima tvornicu. Tu prokletu tvornicu iz koje stalno izbija dim i guši ljude. Industrija je u međuvremenu propala, a pošto je granica blizu, mnogi ljudi se neminovno bave švercom. I to su ljudi ono, moji školski drugari. Zbog toga nisam htio da te priče u filmu budu previše mafijske. Jer, ja znam te ljude: familijaran otac, ima djecu koju voli i da ih na spavanje a onda ide noću i radi posao. Ali, da ih previše ne hvalim. Ima tu i gadnih stvari, naročito iskorišćavanja devojaka. Ima i ucenjivanja, krađa, da se tim izbeglicama uzme sve do gole kože. Tu se zaista meša sve i svašta. Kao čoveka, sve vas to dirne. Kao režiser, moraš izabrati.
      
       “Porno film” bio je vaš veliki, pre svega, komercijalni uspeh. Pa, ipak, trebalo vam je dosta dugo da snimite novi film, odnosno “Rezervne delove”?
       - Moram vam reći da - ne! Još sam tokom montaže “Porno filma” pisao scenario za “Rezervne delove”. Slovenija je nešto kao sanitarni kordon Evrope i Evropa nas je tako prihvatila, to je činjenica. Kad Slovenija uđe u Evropsku uniju, to će onda bit’ Hrvatska, samo će se granica izmestiti. Jer, problem se ne rešava, on se samo gura sto kilometara južnije.
      
       Da li ste se lako probili do konkurencije ovogodišnjeg Berlina?
       - Meni je bilo bitno da snimim pošten film o važnom problemu, problemu koji govori i o slovenskom društvu koje je takođe u tranziciji. Što se Berlina tiče, njime se bavio moj producent, ja s tim nisam imao ništa. Želim, istina u šali, da vam kažem kako je meni ovo drugi put da sam u kompeticiji Berlina. Da, da, koliko da se zna. Pre osamnaest godina bio je u takmičarskom programu film Francija Slaka “Hudodelci”, ili “Zlikovci” po srpskom. U njemu sam ja glumio. Bata Živojinović je igrao šefa UDBE a ja sam bio njegov pisar i imao dve replike. Bata kaže “Piši Janezu”, a ja mu odgovaram “Razumem, druže majore”. Pojavljujem se petnaest sekundi, ali ipak...
      
       I sad dolazite na Fest?
       - Da, doći ćemo svakako. Cela ekipa. U Beogradu nisam bio, čini mi se, sto godina a stvarno nisam bio - trinaest. U međuvremenu sam bio na Paliću, ali nisam pošao do Beograda, još je Milošević bio na vlasti. Veoma se radujem tom dolasku, strašno sam radoznao da ponovo vidim grad koji volim i ponovo sretnem ljude koje volim.
      
       JASMINA LEKIĆ
      
Zabava bez kraja

Toliko se (pozitivne) energije oseća u gradu oko predstojećeg Festa, kao da mu je ovo premijera, prvo izdanje. Gledajući (ovlaš) njegov program, svako ko voli i poznaje film, mogao bi lako, bez dvoumljenja, da potpiše ponudu. Zaista je odlična i, štaviše, nudi iscrpan, temeljan uvid u svetsku kinematografiju.
       Po rečima selektora Miroljuba Vučkovića, Fest 2003. predstavlja devedeset i pet filmova u više programskih celina: Tokovi, SAD danas, Đavo u telu, Svetionik, Tamo daleko, Činjenice i slagalice. I šta bismo, ovako unapred, preporučili ili bili u obavezi da to učinimo? Pa, evo te poduže liste... “Miran Amerikanac” Filipa Nojsa sa Majklom Kejnom (kojim festival počinje), “Čikago” Roba Maršala o kome se već sve zna, “Daleko od raja” Toda Hajnesa sa Džulijen Mor, “Uhvati me ako možeš” Stivena Spilberga sa Leonardom di Kaprijem i Tomom Henksom, “Pričaj s njom” Pedra Almodovara, “Čovek bez prošlosti” Akija Kaurismakija, “Pinokio” Roberta Benjinija, “Zabava bez kraja” Majkla Vinterbotoma, “Sve o Šmitu” Aleksandra Pejna sa Džekom Nikolsonom, “Pijanista” Romana Polanskog, “25. sat” Spajka Lija sa Edvardom Nortonom, “Opijeni ljubavlju” Pola Tomasa Andersona sa Adamom Sendlerom i Enom Votsom, “28 dana kasnije” Denija Bojla, “Adaptacija” Spajka Džounza sa Nikolasom Kejdžom, “Časovi” Stivena Daldrija sa Nikol Kidman, Džulijen Mor i Meril Strip.
       Očekuju se i gosti, na samom otvaranju legenda francuske šansone Šarl Aznavur, koji igra glavnu ulogu u poslednjem filmu Atoma Egojana “Ararat”. I niz drugih, ukoliko ih toliko najavljivan rat ne zaustavi kod kuće.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu