Boris Tadić je rekao da treba napraviti “obaveštajno-bezbednosnu zajednicu”, a onda je nastalo nagađanje ima li još šta da se okupi

      General Aleksandar Vasiljević možda uopšte ne bi svedočio pred Haškim tribunalom da mu Jovica Stanišić nije rekao 1991. godine: “Od sada će u Srbiji biti samo jedna služba bezbednosti.” General, tada načelnik Kontraobaveštajne službe Vojske Jugoslavije, shvatio je svog kolegu, načelnika Državne bezbednosti Srbije, da vojne obaveštajne službe neće biti država u državi, biće pod jednim krovom, jedna ruka će upravljati i njima i civilnim službama. Ovaj susret Vasiljević je često prepričavao što je dobar pokazatelj odnosa između civilnih i vojnih službi ali i putokaz u priči koju je podstakao Boris Tadić u svojstvu predsednika Odbora za bezbednost Skupštine Srbije i Crne Gore rekavši da bi sve obaveštajne i kontraobaveštajne službe trebalo da se nađu, figurativno rečeno, pod jednim krovom.
       Za ovu priču je važno i da je Slobodan Milošević, bivši predsednik Srbije i Jugoslavije, 1992. godine slegnuo ramenima kada je Vasiljevića stavljalo u zatvor, da je 1997. poslao u Skupštinu Jugoslavije zakon o obaveštajnoj zajednici, da se 1998. godine odrekao Stanišića i da se 1999. godine ponovo oslonio na generala... Sve to govori kako jedan civil može da koristi ljude koji su se mnogima činili kao najmoćniji u zemlji u kojoj su milioni verovali da ih službe prate, prisluškuju, snimaju - ama, ležu sa njima u krevet kao nevidljiva stvorenja.
      
       Ideja Jovice Stanišića
       U razradi ideje o obaveštajnoj zajednici najdalje se otišlo početkom 1997. godine. Promoter ideje bio je Jovica Stanišić, onaj koji je još 1991. godine znao da vojne i civilne službe moraju da sarađuju. Ovoga puta saradnika je našao u generalu Aleksandru Dimitrijeviću, tadašnjem načelniku Kontraobaveštajne službe. Bez njegovog pristanka, kao i bez klimanja glavom iz Podgorice, ništa od tog posla ne bi bilo.
       Obaveštajnu zajednicu, po toj ideji, činili bi Agencija za nacionalnu bezbednost, Kontraobaveštajna služba Saveznog ministarstva odbrane, Nacionalna obaveštajna služba, Obaveštajna služba Generalštaba vojske, Služba za informacije i dokumentaciju (SID) Saveznog ministarstva spoljnih poslova.
       Klasičnim kontraobaveštajnim poslom bavile bi se Agencija (civili) koja bi bila naslednik Državne bezbednosti policije Srbije i Kontraobaveštajna služba Saveznog ministarstva odbrane koja bi bila naslednik KOS-a. Novina je da bi vojna kontraobaveštajna služba bila vezana - ne za Generalštab već za Ministarstvo odbrane. Ogroman napredak.
       Obaveštajnim poslom bavile bi se tri službe: vojna koja bi bila vezana za Generalštab; SID - Saveznog ministarstva inostranih poslova koja ne bi imala operativce i Nacionalna služba. Ta Nacionalna obaveštajna služba (NOS) bila bi prva obaveštajna služba Srbije, jer je Srbija bila lišena takve službe, i imala je njen zametak kada je 1992. godine u okviru policije Srbije Stanišić formirao obaveštajnu upravu. NOS bi činila po trećina kadrova DB-a, vojske i SID-a, i za njegovo stvaranje predviđene su tri godine.
       Delatnost svake od službi bila bi regulisana zakonom, a njihovim radom upravljali bi direktori. Direktor bi se nalazio i na čelu Obaveštajne zajednice i to bi u miru bio direktor Agencije, a u ratu direktor Kontraobaveštajne službe Ministarstva odbrane.
       Političku kapu nad Obaveštajnom zajednicom činio bi Savet za nacionalnu bezbednost u kome bi bili predsednici Jugoslavije, Srbije i Crne Gore, savezni premijer, ministri unutrašnjih poslova, savezni ministri odbrane, finansija, spoljnih poslova...
       Posao je odmakao daleko, Vladan Kutlešić, profesor Pravnog fakulteta, o Obaveštajnoj zajednici napisao je zakon sa pedesetak članova.
      
       Klopka za Mila
       Ali, Milošević se dugo lomio oko Stanišićeve ideje o Obaveštajnoj zajednici. Već su prošle demonstracije zbog izborne krađe 1996. godine povodom kojih se predsednik države i šef tajne policije nisu u svemu slagali. Bio je ubijen i Radomir Stojičić Badža, šef javne bezbednosti policije Srbije. Milošević je dokonao da bi direktor Obaveštajne zajednice, a to bi morao biti Stanišić, bio isuviše moćan čovek, moćniji i od predsednika, baš kao što se u Americi misli da je tamošnji savetnik za bezbednost predsednika ponekad moćniji od samog predsednika. Dakle, sasvim ozbiljan razlog da Milošević odbije predlog Stanišića.
       Međutim, sam predlog učinjen je u trenutku kada se Milošević ozbiljno pripremao da za nekoliko meseci u leto 1997. godine postane predsednik Jugoslavije. U tom trenutku najviše je mogla da ga raduje činjenica da bi se i Crnogorci našli u Obaveštajnoj zajednici.
       To je bio ključ: Milošević je shvatio da bi mogao da iskoristi Obaveštajnu zajednicu kako bi disciplinovao Mila Đukanovića, koji je već pokazivao znake neposlušnosti. I Milošević je krenuo u igru. Na putu u Kinu proglasio je Stanišića “savetnikom za nacionalnu bezbednost”, baš kao što ga je u Dejtonu titulisao sa “pomoćnik predsednika”, a Zoranu Sokoloviću, tadašnjem saveznom ministru policije, naredio da Zakon o Obaveštajnoj zajednici vlada odmah predloži Skupštini.
       I... Milo Đukanović je rekao da se Crna Gora predomislila, neće u Obaveštajnu zajednicu. Da li je neko iz Beograda dojavio Đukanoviću šta mu sprema “pakleni igrač” iz Beograda ili je “mladi i lepi” iz Podgorice sam shvatio u kakvu bi klopku upao, utvrđivaće istorija, a budući predsednik Jugoslavije se odmah odrekao Obaveštajne zajednice - šta će mu ona bez Crnogoraca.
      
       Tadićev probni balon
       Neki ljudi iz obaveštajnog bratstva misle da je zajednica Stanišića i Dimitrijevića opterećena kako brojnošću službi, tako i telom koje je njen politički koordinator. Oni misle da su za Srbiju i Crnu Goru dovoljne jedna obaveštajna i jedna kontraobaveštajna služba. Rumuni su imali po desetak različitih službi i to se pokazalo kao strašno loše. Imao je i Franjo Tuđman, ali njemu je odgovaralo da direktno komunicira sa svakom i da jedino on ima celinu obaveštajno bezbednosne slike, a svaka od službi samo njene delove. Savet za nacionalnu bezbednost je glomazno političko telo. Ima tu mnogo ljudi, i verovatno da je bolji američki sistem, u kome savetnik za bezbednost predsednika države koordinira rad svih obaveštajno-bezbednosnih agencija.
       Boris Tadić je svakako u Americi mogao da se obavesti o njihovoj obaveštajnoj zajednici, da vidi kako radi Odbor za bezbednost Senata čiji članovi pre izbora prolaze rigorozne kontrole i polažu posebne zakletve...Ali, svakako da i on zna da Crna Gora neće utopiti svoju malu, ali svoju, državnu bezbednost u neku obaveštajnu zajednicu državne zajednice. Verovatno da zna i da je nemoguće napraviti zajednicu od DB-a Srbije s jedne strane, i SID-a i dve vojne službe, jer su ove poslednje tri vezane za državnu zajednicu, a ne za neku njenu članicu. Otuda je njegova izjava pre neki probni balon koji treba da izmeri raspoloženja u Podgorici i Beogradu nego konkretan plan za akciju. Ovo je tim verovatnije, pošto Tadić, očigledno o svojoj ideji izrečenoj u intervjuu “Vojsci”, nije razgovarao ni sa premijerom Srbije Zoranom Đinđićem, ni sa načelnikom Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore Brankom Krgom.
       A jedan iz onog obaveštajnog bratstva cinično primećuje: “Pa šta je ostalo da bi se objedinilo: SID koji ima petoro ljudi, BIA (bivši DB Srbije) iz koje je otišlo 450 ljudi, vojne službe koje još prisluškuju bez dozvole suda...Nema više šta da se objedini u obaveštajnu zajednicu.”
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ