Posle Drugog svetskog rata prijatelji su ga se odrekli, neprijatelji ga osudili na izgnanstvo, a nova, mlada čitalačka publika dugo nije ni znala da je postojao. Izgnanik u sebi postao je i prognanik u sopstvenoj zemlji

      Ima stvaralaca koji u sebi nose egzil. Putnici i lutalice, tragaju za razumevanjem Drugog, za razumevanjem sa Drugim, za poniranjem u smisao suštine ako je ima, a slute da je ima. Osećaju da je ima, da se negde u ljudskom biću pritajila ta suština postojanja. Nastavljaju da tragaju, ali ostaju zatvoreni, zaključani u sebe uprkos grčevitom naporu da tu zatvorenost razbiju, prevaziđu i iščupaju se iz nevidljivih rešetaka kojima je omeđeno podneblje njihovog unutarnjeg izgnanstva. Pomišljam da je Stendal morao biti takav izgnanik, Bodler je to svakako bio, kao i Borhes. I Rastko, neumorni tragalac za ljudskom toplinom, za istinskom emocijom koja nije isto što i emocija pred istinom, od istine. Ići, tražiti, naći pleća Velikog druga na koja je moguće osloniti se, preuzeti malo i toplote i topline od tih leđa, a u zamenu dati sav sopstveni žar žudnje za životom izvan samotništva, izvan egzila. Tako ostati, u iluziji sapatnje, razumevanja i združenosti ne samo u ledenim gudurama Albanije 1915, kad je usamljenost svakog ljudskog bića bila vidljiva i gotovo opipljiva, nego i u sjajnim prestonicama međuratne Evrope i posleratne Amerike u kojima je ista usamljenost postajala nevidljiva pod pletivom od ljudskog govora, razgovora, pod prividima druženja i razumevanja ali ipak ostajala nepomeriva, još čvršća, gotovo stamena.
       Rastko Petrović, veliki poklonik života a najdublje odan stvaranju, svoje kratko promicanje kroz ovdašnje postojanje oblikovao je igrom između te dve vatre, ta dva plamena: života i stvaranja. Možda je zato tako brzo izgoreo. Tragao je za pojmom koliko sebe toliko i Drugog, sa precima i savremenicima, za prošlim i sadašnjim, za stvarnim i nadstvarnim pod nebesima Stare Srbije i Makedonije, Bosne i Jadranskog primorja, družio se sa Starim Slovenima ali i sa modernim Amerikancima, sa pripadnicima afričkih plemena, kao i sa članovima evropskog diplomatskog kora, sa lučkom sirotinjom i sa pariskim nadrealistima, sa španskim seljacima i čuvarima njujorških muzeja uteklim iz Čehoslovačke, od Hitlera. Družio se i govorio, govorio. Svi su voleli da ga slušaju, ali malo ko je umeo ili hteo da ga razume. Rastko je i umeo i hteo da razume Drugog. Strepim da nije, ni u jednom svom boravištu, ni pod jednim nebesima našao svog Velikog druga. Ni jedna pleća da se osloni i ogreje pod mrazevima sudbine, bar za trenutak.
       Ovde, u Beogradu, sigurno ih nije našao. Kad se, posle Prvog svetskog rata, Rastko Petrović vratio u naš grad iz Pariza, bio je toliko oslobođen i svojim znanjima i svojim saznanjima, toliko nov i moćan u svom pesničkom uzbuđenju i kazivanju da je morao izazvati ono što je i izazvao: nerazumevanje, zgražavanje, osudu. Ne treba zaboraviti: Rastko je bio prvi učitelj beogradskim nadrealistima, on ih je uputio ka evropskoj umetničkoj avangardi, ne oni njega. On je goreo, oni su uzimali od njegovog ognja. Posle Drugog svetskog rata bilo je još gore, jer su ga se prijatelji odrekli, neprijatelji ga osudili na izgnanstvo, a nova, mlada čitalačka publika dugo nije ni znala da je postojao. Izgnanik u sebi postao je i prognanik u sopstvenoj zemlji.
       Ima već nekoliko decenija kako nam se Rastko vraća, kako ga upoznajemo, ali ga još nedovoljno poznajemo jer nam se nije ni vratio u potpunosti. Možda zato što je tako ogroman pa nadvisuje svoju epohu kao što je nadvisivao, visokim rastom, svoje sagovornike; treba dostići i shvatiti sve što je postigao kao pesnik, pripovedač, romansijer, esejist, crtač, slikar, fotograf, filmski snimatelj. Ovaj prvi Beogradski festival koji se posvećuje jednom piscu, inicijatori i organizatori su posvetili njemu, Rastku Petroviću, savremeniku evropske avangarde i preteči postmodernističkih kretanja. Posvetili su mu u nastojanju da vrate njegovo stvaralaštvo pod blesak novih rasvetljenja. Hvala im, velika, na tome. Zato se nadam da će se, tokom ovog festivala, prvi put uistinu početi da tumači i shvata celokupno Rastkovo obimno i raznovrsno delo. Beograd mu duguje poznanstvo sa njegovim moćnim duhom, duguje ovom izgnaniku prepoznavanje njegovog pravog mesta u srpskoj kulturi. Duguje mu i napor da se sačuva od propadanja i obnovi Muzej Nadežde i Rastka Petrovića, da se spase ono što su i Nadežda i Rastko stvarali i stvorili.
       Duguje mu da ga, konačno, primi i prisvoji.
      
       SVETLANA VELMAR-JANKOVIĆ
       (Reč na otvaranju Festivala)