Nespremno da poboljša postojeću, Ministarstvo kulture poseže za jednom još rizičnijom i nedovoljno proverenom metodologijom

      Ovih dana, nametljivo i nekritički, medijski se reklamira jedan novi model otkupa knjiga. Kao njegova najveća vrlina ističe se da on nije namenjen izdavačima, kao onaj dosadašnji “državni”, već bibliotekama, tj. da nije otkup od izdavača (u smislu: za izdavače) nego otkup za biblioteke i čitaoce. Na njegovoj promociji - koje ne bi ni bilo da na prošlogodišnjem Sajmu knjiga nisu otimane pare izdavača preko prevelike cene izlagačkog prostora - predstavnica Ministarstva kulture i medija brzopleto obznanjuje da će ga (taj antiizdavački model), kao veoma uspešan, primeniti i njeno ministarstvo prilikom ovogodišnjeg otkupa knjiga.
       Inovacija je učinjena da bi se uspešnije sprovodila “zacrtana kulturna politika Ministarstva” (“Predlog unapređenog modela otkupa knjiga”). A u stvari, jedan demokratskiji postupak odbira knjiga za otkup hoće da se zameni drugim restriktivnijim, koji bi se odvijao po željama slušalaca, pardon: čitalaca. Potpuno prepuštanje devizi “šta narod traži” donekle je osujećeno formiranjem “ekspertske” komisije da vrši prethodnu selekciju knjiga koje se šalju bibliotekama. A za to brine neposredni izvršilac i koordinator projekta, Narodna biblioteka Srbije, vodeći računa da se ostvari primarni kriterijum otkupa: “promocija i diseminacija vrednosti, ideja i znanja koje doprinose kulturi demokratije i kulturi Srbije”. S obzirom na ovako sofisticiranu elaboraciju projekta, možda je već na početku za svakog njegovog učesnika (i ponuđivače i odabirače knjiga za otkup) trebalo otkupiti Vujaklijin “Leksikon stranih reči i izraza”.
       Ali, šalu na stranu. Valja odmah reći da ovakav način biranja knjiga za otkup podrazumeva jednu proceduru (“organizacionu i logističku implementaciju”) koja liči na veliko i dugotrajno zamajavanje. Takvo u kojem će, pre svega, izdavači izvući deblji kraj i biti uvek oštećeni, bez obzira na to koliko će se ove, verujemo, dobronamerne zamisli uspešno sprovesti. Na to upućuje nekoliko stvari. Prva i najtragičnija je da Ministarstvo kulture, olako podržavajući i prihvatajući ovaj eksperiment, želi da se otarasi briga za knjige i izdavače.
       Kako je, recimo, moguće da isti, postojeći model državnog otkupa knjiga izuzetno uspešno funkcioniše na nivou grada Beograda? Da grad za te svrhe izdvaja mnogo veća sredstva od Republike i da rezultatima otkupa budu zadovoljni i izdavači i bibliotekari? I da se, što je takođe bitno, za njim ne vuku nekakvi repovi, u smislu da je komisija nekoga suviše favorizovala ili pak nekompetentno radila, kao što se to dešavalo posle svakog otkupa na republičkom nivou. Verovatno je to tako što tamo, u gradu, neko zna da zastupa i miri interese izdavača i biblioteka, da je svestan kulturne misije pisane reči i da ne želi da manipuliše nekakvim izvornim čitalačkim prohtevima.
       Ovo Ministarstvo kulture, kad je reč o izdavaštvu i knjizi, nažalost, vodi politiku sličnu onoj iz Miloševićevog vremena, u kojem su izdavači zavijeni u crno. I kada su preživljavali prvenstveno zahvaljujući sponzorima i donacijama stranih fondacija, kojima se, izgleda, opet sve više okreću. Nova vlast je tako sa povratkom otkupa knjiga isuviše kasnila. I kad ga je vratila, obezbeđivala je za te svrhe prilično skromna sredstva. Istovremeno je, sve do ovih dana, držala izuzetno veliku stopu oporezivanja knjiga. Jednu od najvećih u Evropi. Ove godine je, bez blagovremene najave, izazivajući šok izdavača, ukinula prolećni otkup, pružajući za to smešna i neuverljiva objašnjenja i menjajući ih svaki čas. Najnovije je da su čekali da vide kako će izgledati otkup po modelu Narodne biblioteke i sa sredstvima od svega milion dinara koje je obezbedilo Poslovno udruženje izdavača i knjižara Srbije i Crne Gore. Ako su već bili nezadovoljni postojećim, zašto nisu (u Ministarstvu) na vreme smislili novi? Valjda je blizu pameti očekivati da Ministarstvo kulture vodi kulturnu a Narodna biblioteka bibliotečku politiku i da se nacionalna biblioteka ne pretvara u servis Ministarstva. Vladajućom praksom, u svakom slučaju, nisu zadovoljni ni izdavači ni biblioteke jer, između ostalog, i jednima i drugima Ministarstvo već više od pola godine ne isplaćuje sredstva za (1) otkupljene i dotirane knjige i časopise i za (2) matične paušale (tridesetak biblioteka je u pitanju).
       Dugo najavljivani konkurs za podršku izdavačkim projektima od posebnog značaja za kulturu i umetnost još nije objavljen. Nije raspisan ni konkurs za sufinansiranje časopisa iz oblasti kulture i umetnosti za tekuću godinu. Na sajtu Ministarstva kulture pisalo je da će oba konkursa biti objavljena do kraja juna meseca. Indolentan stav Ministarstva prema knjizi potvrđuje i nedonošenje zakona o izdavačkoj delatnosti, iako je njegov predlog davno sačinjen.
       Nećemo da budemo cinični poput glavnog urednika časopisa “Književni magazin” Slobodana Zubanovića koji u poslednjem broju kaže da je Ministarstvo finansija postalo Ministarstvo kulture, dok se ovo drugo pretvorilo u Kinoteku. Zubanović ima na umu da se ne izmiruju pomenuta dugovanja za knjige i časopise i, istovremeno, odobrenih sto miliona dinara za “pomaganje” filma. I, verovatno, da se nadležni ministar ponaša kao “Profesionalac” samo kada je u pitanju film i, dodali bismo, pozorište. Naime, Konkurs za sufinansiranje filmskog stvaralaštva, za razliku od drugih, ne kasni - u toku je. Nagrađivaće se čak i ideje za scenarije?!
       Ali da se vratimo upravo lansiranom novom modelu otkupa knjiga. Kao promena navodi se i to da će Ministarstvo imenovati ekspertsku komisiju, vodeći računa o visokom stručnom autoritetu i o izbegavanju konflikta interesa. Kako je to izgledalo u praksi, na ovom oglednom primeru? Komisiju su sačinjavali Sreten Ugričić (predsednik), Dragan Purešić (sekretar), Tihomir Brajović, Staša Babić, Jerko Denegri i Slobodan Beljanski (nije učestvovao u radu). S koje god strane da se posmatra, liči na komisije koje je znalo da formira i Ministarstvo. Uostalom, koliko se sećamo, Ugričić i Brajović su već bili njeni članovi. Denegri je poznato i poželjno ime u svakoj ovakvoj komisiji, ko god da je formira. Dvojica je nepoznatih a jedno koje znamo nije učestvovalo u radu. Nema tu, dakle, ničeg bitno novog, ni novih ljudi, ni više ekspertskog nego što su sadržavale ranije komisije Ministarstva. Ima, međutim, opet ponečeg starog. Recimo, da je na ovom interesno nekonfliktnom otkupu posle “Lagune”, najbolje prošao “Plato” i da je njegov vlasnik, u svojstvu izvršnog direktora Poslovnog udruženja izdavača i knjižara Srbije i Crne Gore, koje je obezbedilo sredstva, pružio podršku ovakvom načinu rada.
       Sve u svemu, opredeljujući se za novu metodologiju otkupa, i prelazeći na jedan godišnji otkup, umesto da ostane kod dva (prolećnog i jesenjeg) i da pomalo strožim kriterijumima formira svoje komisije, Ministarstvo kulture uvodi srpsko izdavaštvo u novu, nepotrebnu avanturu. Isključujući ga kao prvog, nezaobilaznog i normalno zainteresovanog partnera u ovom poslu, ono istovremeno, prebacujući nesrazmerno veliku odgovornost na biblioteke, priznaje svoju nemoć, nesposobnost, da u jednom izuzetno važnom segmentu kulturne prakse valjano obavlja svoj posao. A u takvim slučajevima, ne menjaju se modeli već akteri.
      
       SAVA DAUTOVIĆ