Sad valja “mutavi” Korać da postroji Janjuševića i Kolesara, kao Ćirila i Metodija tajnog daj-dam i njam-njam mehanizma Srbije, ljude koji su obavljali poslove o kojima on ne zna ništa. Da ih postroji, kažem, da bude strog prema njima, ispita ih šta znaju o sistemu koji je ubio svog prvog čoveka. Nerealno.

      Žarko Korać je političar iz kojeg su nasilno izbačeni logični detalji. Njegova sudbina je stoga strašna za nošenje. Kad siđe sa vlasti, osetiće čari potpune usamljenosti. Vezivaće sebi šniclu oko vrata da njegov rođeni pas pristane na igru s njim. To što je on drugi čovek srpske vlade pokazuje da je Onaj imao bolji smisao za humor nego što sam verovao. Ili, da je dobri Bog malo eksperimentisao nad Srbima.
       Svejedno. Postoji ubedljiv razlog zašto je Disfunkcionalni Operativni Sistem, zvani DOS, baš njemu poverio istragu o propustima vladinih službenika koji su omogućili streljanje premijera. Motivi su isti kao u prvim danima nove vlasti kada je Onaj lično zadužio Koraća da se bavi cigaretama, o kojima ovaj ništa nije znao. Zatim medijima, o kojima ništa nije naučio. Školstvu, koje nije poznavao. Zdravstvu, čiju funkciju nikad nije shvatio. Univerzitetski profesor, mirom čoveka koji godinama drži daljinski upravljač televizora u originalnom celofanu, primao je sva zaduženja kao da su počasti. Kao da su zaslužena priznanja za njegovu renesansnu mudrost, znanje i energiju. Kakvo slepilo? Kakvo previđanje efikasne formule tajnog centra moći što ispred sebe istura maskote, ubeđene da su veliki igrači, a ne taoci.
       No, mora se priznati da Koraća vlast nije promenila. Ona ga je samo raskrinkala. Osoba koju ostala deca nisu zvala na rođendane, pod starost se nije upitala zašto je najednom toliko željena, neophodna, bitna, važna, ključna? Kako je “kontejner nepotrebnih informacija”, baš tako mu tepa jedan od retkih prijatelja među političarima, postao “skladište tužnih fakata”? Tako što je Šef Lože zaobišao njegovu inteligenciju i direktno sarađivao sa njegovom sujetom. Sad Korać valja da potpiše gramatu o nevinosti vlade. Dijagnoza: Šef Lože je ubijen prirodnom smrću! Ako to nije tačno, onda je neodvojivi deo njegove istrage ne samo pitanje - šta je omogućilo atentat, već i šta je, zapravo, ubilo Đinđića? Sme li čovek - čija arogancija nije ponos i čija sujeta ne čini karakter - da se upusti tragom takvog pitanja?
       Sumnjam! Kako čovek koji svima upada u reč, kao što Čeda svima upada u posao, nikada nije pitao odakle njegovim kolegama iz vlade skupa odela, skupi satovi, “koiba” cigare, nove žene, firmirane ljubavnice, odmori u inostranstvu, Mitrović, računi na Sejšelima, telohranitelji, bazeni, pinkovski novi prijatelji sa lancima oko vrata. Kako može profesor, koji pokušava da napravi vrlinu od svoje običnosti, tri godine da bude na vlasti a da ne priupita dosovce za sitnicu - jesu li se družili sa ubicama, dilerima, jesu li od svakog ugovora tražili deset procenata za svoju stranku, da li su od stranih investicija uzimali procenat za košarkaški klub, gde ide reket od krupnih nabavki za uniformisane sisteme, zašto se najpoverljiviji ljudi hvataju za gušu oko milionskih tendera, ko je otvarao dosijea, ko prisluškuje po Srbiji, ko zatvara medije, ko uređuje državnu televiziju, ko deli reket preko of-šor kompanija, ko ratuje sa ambasadorima, jer umesto ranijeg novca, ispostavljaju zahteve?
       Sad valja “mutavi” Korać da postroji Janjuševića i Kolesara, kao Ćirila i Metodija tajnog daj-dam i njam-njam mehanizma Srbije, ljude koji su obavljali poslove o kojima on ne zna ništa. Da ih postroji, kažem, da bude strog prema njima, ispita ih šta znaju o sistemu koji je ubio svog prvog čoveka. Nerealno. Oni tačno znaju šta je pokojnik mislio o Koraću. Sad ga gledaju sažaljivo. Baš kako priliči političaru bez stranke, bez pristalica, bez sledbenika, bez simpatizera. A na vlasti. Unikatan, numizmatički vredan primerak flore i faune preživljavanja. Koraćev dokument predstavljaće fišek za leblebiju, ako ne sadrži optužnicu za čitavu piramidu bezbednosti. Sve što je manje od direktne odgovornosti za sve koji su ćutali kad je šef telohranitelja dao ostavku, kad je tražio da Onaj nosi pancir, da automobilom ulazi u zaštićeni trem zgrade, ide u korist teze o njegovom “samoubistvu” snajperom. Sve što oslobađa krivice ljude čiji je posao da kontrolišu neposredni sistem obezbeđenja, biće aneks o strahu profesora kojeg je i ova uloga nadrasla, pre nego se nje prihvatio.
       Sam Korać, složićete se, nikome nije bitan. Njegovo političko važenje, takođe. Mogu da ga proglasim rezultatom nasilne kontrarevolucije porodičnih gena i da završim analizu. Jok. Ima tu nešto opštije. Kad takav čovek pristane da bude deo sekte koja se brine da novac ostane u uskom krugu, kad kao teleevangelista propoveda besmilice skupa sa Lečićem, kad namerno previđa koliko je svaka vlast prelivena preko zakona mračna i opasna, on postaje alat političke veštine kojom se blokira inteligencija prosečnog Srbina - dok se ne dobije njegov pristanak da se uradi ono na šta inače nikad ne bi pristao. Po njemu, ima više kriminala u Bibliji nego u DOS-u. To jeste tačno, ali sam Korać, svojom univerzitetskom karijerom, prezimenom koje je nasledio, daje utemeljenje formuli po kojoj već samo pripadanje reformistima jeste ravno papskoj indulgenciji, opraštanju svih grehova. Onda ponavlja bednu mantru: ako neko ima suprotne dokaze, neka ih donese policiji. Pa će videti svog boga! Eto razloga što za tri godine vladanja nema promašaja, zabluda, grešaka, zloupotreba, poraza, zločina, halucinacija u vladajućoj Koaliciji. To je neka vrsta Svetog političkog Sinoda.
       Istina o ovakvom sistemu razara taj sistem bez ostatka. Zato DOS dopušta jedinu oficijelnu samostvorenu iluziju o sebi, samodopadljivu, samoočaravajuću, samoopravdavajuću i sa nasilnošću koja ide protiv svih koji ne vide sliku što ne postoji. Parola o ovakvim reformama predstavlja zamku za dobre ljude. Ona ih opravdava pred njima samima; mirno sebe mogu da proglase sledbenicima kulta reforme bez stida, bez osećaja da sebe umanjuju ili unizuju. Oni veruju da podražavju opšte dobro a ne grupu kojoj jeste dobro. Tako, istovremeno, dobri ljudi postaju vernici i žrtve.
       Problem dosizma nije u sličnosti sa slobizmom. Niti u korišćenju istih mehanizama za kontrolu društva. Problem je u njihovoj ekvidistanci od istine. Jednako daleko, samo s druge strane! Ako potpiše nevinost svih koji su krivi, Korać - taj milimetar u dosovskom metričkom sistemu - ubiće Onoga po drugi put. Kad ga je birao, Onaj je to znao!
      
       ALEKSANDAR TIJANIĆ