Događanja oko Marša nisu samo jedna u nizu medijskih afera, ona su simbol svega što razjeda srpske medije

      Do vanrednog stanja, valjevska televizija Marš bila je samo jedna od mnogobrojnih lokalnih televizija. Tokom vanrednog stanja na njen račun su se čule optužbe da je na dan Đinđićeve sahrane prikazala porno film, da je u program puštala SMS poruke sa čestitkama Legiji, da nije prenosila Đinđićevu sahranu i nije emitovala ozbiljnu muziku.
       U rešenju kojim je u to vreme Ministarstvo kulture i medija zabranilo rad ovoj televiziji pisalo je da je Marš “emitovao više priloga o razlozima za uvođenje vanrednog stanja i o primeni mera za vreme vanrednog stanja”.
       Posle ukidanja vanrednog stanja Marš je nastavio s emitovanjem, ali je direktor i vlasnik ove televizije Zoran Dovečer pre dve nedelje tužio ministra kulture i medija Branislava Lečića zbog krivičnog dela nesavesnog rada u službi “kada je bez prethodnog ispitivanja činjenica doneo gorepomenuto rešenje na osnovu neistinitih podataka”.
       U razgovoru za NIN Zoran Dovečer je bio kategoričan da ni jedna od optužbi koje su izrečene na račun Marša nisu tačne.
       “Nismo emitovali porno film na dan Đinđićeve sahrane. Film ‘Nevina iza rešetaka’ je akcioni film, i to se lako može proveriti. Nismo puštali SMS poruke sa podrškom Legiji, što se može proveriti i na našem sajtu gde se nalaze sve poruke koje smo objavili. Tačno je da nismo prenosili premijerovu sahranu ali to je bilo zato što za tako nešto nismo imali tehničke mogućnosti. Snimali smo program drugih televizija i od njega montirali i emitovali prilog o sahrani. Tokom sahrane smo na ekranu emitovali Đinđićevu sliku bez ikakve propratne muzike. Tokom žalosti smo puštali instrumentalnu a ne klasičnu muziku iz prostog razloga što nemamo takve snimke jer ih ne emitujemo u redovnom programu.”
       Urednica Informativnog programa Marša Danijela Andrić kaže za NIN da ta televizija nije u svom informativnom programu emitovala priloge u kojima se komentariše uvođenje vanrednog stanja i da postoje snimci svih eventualno spornih priloga i da se lako može utvrditi kakva je njihova sadržina.
       Iz Ministarstva kulture i medija NIN-u je sopšteno da je rešenje o zabrani bilo “bazirano na brojnim prijavama građana, primljenim putem telefona ili dopisa, koji su svedočili o emitovanju neprikladnih i lascivnih SMS poruka, muzičkih spotova i filmova neodgovarajućih žanrova na ovoj televiziji u periodu trodnevne nacionalne žalosti”. U Ministarstvu kažu da su za tužbu protiv Lečića saznali iz štampe i da “tužbu, naravno, može da podnese svaki građanin protiv svakoga. Ali to je samo početak procesa koji ne mora da se realizuje. Na sudu je da proceni da li postoje osnovi za podizanje tužbe ili ne.”      
       Prema Dovečerovom mišljenju, Maršu je zabranom rada naneta nenadoknadiva šteta.
       “Tokom 45 dana neemitovanja nismo mogli da ostvarujemo prihode od oglasa a to je za nas kao komercijalnu televiziju veliki udarac. Kad smo nastavili s emitovanjem, suočili smo se s tim da nas oglašivači izbegavaju jer ne žele da se njihovi oglasi pojavljuju na televiziji koja je na lošem glasu.”
       Pošto su, kako je to Dovečer rekao, “protiv svoje volje gurnuti u rat sa vlašću”, direktor Marša je odlučio da se politici koje, izuzev u informativnom programu, nije bilo na ovoj televiziji, da više mesta.
       “Shvatio sam da nemam šta da izgubim jer mi je bilo jasno da moja televizija neće dobiti stalnu frekvenciju”, rekao je Dovečer.
       Povodi za nove napade na ovu medijsku kuću, smatra on, jesu gostovanja opozicionih političara u emisijama ove televizije, emitovanje priloga kao što je onaj o navodno nezakonitoj prodaji Tabanovačkog jezera ili objavljivanje plaćenog oglasa koji je dala grupa građana u kojima je nuđena nagrada od 1 000 evra za pribavljanje dokumentacije koja će dovesti do smene valjevskog javnog tužioca.
       Kao dopunskom delatnošću Dovečer se bavio uvozom opreme za grejanje i na taj način izdržavao radio i televiziju.
       “Ovih dana u toku je najezda inspektora koji kontrolišu taj deo mog poslovanja. Zanimljivo je da se pred magacinom pojavila “marica” koja je bila spremna da ekspeditivno odveze radijatore koje inspekcija zapleni, ali ja sam dokazao da je njihova nabavka legalna. Potom je valjevska Elektrodistribucija isključila naš link koji se nalazi na trafo - stanici Strmna gora i na taj način nam onemogućila da emitujemo svoj program preko rapetitora na Ceru. Trenutno se ne vidimo van Valjeva a Elektrodistribuciju smo tužili sudu”, kaže Dovečer.
       Dva dana posle razgovora za NIN Dovečer je uhapšen. U saopštenju SUP-a Valjevo kaže se da su radnici Odseka za suzbijanje privrednog kriminala otkrili da je Dovečer tokom 2001, 2002. i 2003. godine trgujući grejnim uređajima, utajio 785 795, 92 dinara poreza zbog čega mu je istražni sudija odredio pritvor u trajanju od 30 dana.
       Prema rečima Danijele Andrić, Dovečer je bio pozvan na informativni razgovor u valjevski SUP i potom odveden kod istražnog sudije koji mu je uručio rešenje o pritvoru.
       “Kad je stigao u sud, u trenutku kad još nije znao da će biti pritvoren, tamo su se već nalazila dva ovdašnja novinara koji su znali da će mu biti određen pritvor i to su kazali pred njegovim advokatom”, kaže Danijela Andrić.
       U razgovoru za NIN, pre nego što je uhapšen, Dovečer nije želeo da spekuliše o tome da li je sve što se dešava splet okolnosti ili svesno vođena kampanja protiv njegove televizije, ali je kazao da Demokratska stranka u Valjevu ne poziva Maršove novinare na svoje pres-konferencije iako u svom informativnom programu ta televizija objavljuje njihova saopštenja.
       Milovan Marković, predsednik opštinskog odbora Demokratske stranke u Valjevu kaže da je to tačno i da je ta odluka doneta na zahtev članstva koje je bilo zaprepašćeno ponašanjem te televizije posle Đinđićevog ubistva, ali da “svi funkcioneri u opštinskoj vlasti koji su članovi DS najnormalnije sarađuju sa tom televizijom”.
       U valjevskoj Elektrodistribuciji NIN-u je rečeno da dozvola koju je Marš dobio za postavljanje linka na njihovoj trafo - stanici Strmna gora nije bila trajnog karaktera i da je pitanje linka bilo pokrenuto u okviru redovnih aktivnosti Elektrodistribucije sa ciljem da se to pitanje trajno reši.
       Na pitanje NIN-a da li je u prethodne tri godine bilo kontrolisano Dovečerovo poslovanje u Odseku za suzbijanje kriminaliteta valjevskog SUP-a, NIN-u je rečeno da je bilo “periodičnih kontrola”, da su podnošene krivične prijave “zbog sličnih dela”, ali da je tek sada sve otkriveno. Na pitanje u čemu su se prethodne finansijske kontrole razlikovale od poslednje, u knjigovodstvu firmi preko kojih je Dovečer trgovao kažu da prethodne kontrole nisu bile toliko detaljne kao poslednja.
       Do zaključenja ovog broja NIN-a situacija je bila sledeća: Opštinski sud u Valjevu doneo je rešenje kojim je naložio Elektrodistribuciji Valjevo da uključi Maršov predajnik na Strmnoj gori, što je Elektrodistribucija i učinila iako je najavila žalbu na tu sudsku odluku.
       U Maršu kažu da ponovno uključenje linka ne znači mnogo jer je taj link “dobacivao” signal repetitora na Ceru koji je u međuvremenu isključen. Zaposleni u ovoj medijskoj kući očekuju da će se pojaviti novi problemi koji će ometati njihov rad.
       Da bi slika svega što se događa oko Marša bila potpunija, treba reći i da je Dovečer bio potpredsednik valjevskog ogranka JUL-a, i da od 1996. godine nema nikakvog kontakta sa tom strankom.
       Kroz ove događaje oko Marša može se sagledati situacija u kojoj se nalazi većina srpskih medija.
       U nemogućnosti da ih izdržavaju od reklama, njihovi vlasnici bave se i drugim privrednim delatnostima. Ponegde je ta dopunska delatnost izdavanje pornografskih časopisa, a u Dovečerovom slučaju to je bila trgovina radijatorima. Kao što se iz ovog slučaja vidi, kontrole te vrste poslovanja mogu biti manje ili više temeljne u zavisnosti od toga koliko je medijska kuća poslušna. Bavljenje politikom nije rezultat procene o nužnosti informisanja gledalaca već je iznuđen korak kojim se brane sopstveni interesi . Dovečer nije jedini vlasnik nekog medija koji je bio član JUL-a. Da je posle 5. oktobra “preleteo” u neku drugu stranku, kao toliki drugi članovi JUL-a koji su utočište našli u svim strankama tada jedinstvenog DOS-a, ta epizoda iz Dovečerove prošlosti bila bi “zaboravljena” i verovatno se niko ne bi usudio da Marš “cinkari” Ministarstvu za kulturu i medije. Ipak, uvek bi postojala mogućnost da se podatak o njegovom članstvu u JUL-u upotrebi protiv njega kad to nekome ustreba. Kada se svemu ovome doda nerešeno pitanje frekvencija, koje onemogućava bilo kakve planove za budućnost, dobija se potpuna slika našeg medijskog haosa i postaje jasno koliko ima načina na koje se u ovoj zemlji mogu kontrolisati mediji.
       Isto to možemo reći i mi danas. Jedno od rešenja problema moglo bi biti u tome da vidimo šta su posle Bejkerove konstatacije Amerikanci preduzeli.
      
       VLADAN STOŠIĆ