Nova arheološka iskopavanja pokazuju sjajni Davidov grad kao varošicu od dve hiljade stanovnika. Toliko čuveni kraljevi David i Solomon su bili vladari koji su kontrolisali “beznačajne delove rubnih područja”. Nije bilo nikakvog egzodusa judejskih plemena iz Egipta, tog neverovatnog Mojsijevog poduhvata. Ali bilo je toliko paganskih svetilišta i pozlaćenih idola da naučnici smatraju da smo stigli do “novog pogleda na poreklo monoteističkih religija”. Otvara se i pitanje: kad je pisan Stari zavet - hiljadu ili tek trista godina pre Hrista? I ko je pisao tako nepreciznu knjigu? Zašto se činjenicama barata tako olako? NIN-ov feljton je izuzetan istraživački napor “Špiglovog” novinara Matijasa Šulca. Ovo uzbudljivo štivo sa nemačkog prevela je Danka Stojaković.

      Knjiga je prepuna napetih pripovesti, od kojih se neke bave silovanjem i bratoubilaštvom. Tu se ljudi pretvaraju u stubove soli, prodaju svoje primogeniturno pravo za varivo od sočiva, ili ih, poput Hioba, prekrivaju čirevi. Tu nastupa više od 20 proroka. Pesma nad pesmama nudi nam čistu ljubavnu poeziju. Knjiga propovednikova nalik je filozofskoj raspravi.
       A i glavni lik deluje nekoherentno. Čas se zove Jahve, čas El ili Elohim. Povremeno se Bog pojavljuje u vidu oblaka, a onda se opet prerušava u vatreni stub i pokazuje Mojsiju put.
       Ko je sačinio ovo mamutsko delo? Najstariji do sad pronađeni svici, koji sadrže tekstove biblijskih proroka, potiču iz Kumrana na Mrtvom moru. Neki od pronađenih ostataka dešifrovani su uz pomoć izotopa ugljenika: najstariji su nastali oko 240. godine pre Hrista.
       Nauka smatra da poreklo Biblije i njenih proroka seže mnogo dalje u prošlost. Svici iz Kumrana su samo prepisi prepisa. U Bibliji se pominje na desetine mesta i ličnosti. Iz svih tih marginalnih podataka istraživači su rekonstruisali hronologiju koja je konzervativnom bloku naučnika do danas služila kao smernica. Prema toj hronologiji, praoci su živeli oko 1800. godine pre Hrista. Oko 1250. godine pre Hrista narod Izraela napustio je Egipat.
       Ova predistorija Izraela iz, kako se smatralo, bronzanog doba obrađuje se u 1. knjizi Mojsijevoj. Sve počinje sa Avramom, pastirom, poreklom iz Ura (današnji Irak). Po zapovesti Božjoj, Avram iz Ura kreće za Kanaan.
       “S tobom će sva plemena na zemlji steći blagoslov”, objavljuje Svevišnji. Avram daje sve od sebe i kod Betela i Sihema podiže oltare. Posle jednog kratkog putovanja u carstvo na Nilu vraća se sa bogatim darovima u Palestinu, gde umire u 175. godini, “umoran od života”.
       Njegov sin Isak, nomad kao i otac, rađa Jakova, čijih dvanaest sinova čine plemena Izraela. Najtaštijeg od njih, Josifa, rodbina je namamila u klopku, odvela karavanom za Egipat i tamo prodala.
       1. knjiga Mojsijeva dirljivo pripoveda kako se taj izgnanik uzdigao od tumača snova do ministra. Ubrzo posle toga u Kanaanu je zavladala glad. Braća dolaze u Egipat da mole za pomoć. Josif, čiji su ambari puni, likuje.
       No, nedugo potom sreća mu okreće leđa. Na vlast dolazi novi faraon i prisiljava Jevreje “da za njega rade u polju”. Osim toga, moraju da vuku cigle u Ramzesu: to je naziv za Ramzesov grad - metropolu u delti Nila, čija je izgradnja započela oko 1270. godine pre Hrista.
       Breme sužanjstva postaje nepodnošljivo. Kao i mnogo puta posle toga, autori Biblije koriste sva sredstva da mračnim bojama oslikaju bedu Božje dece. Ali, tu je Mojsije.
       Hebrejsko nahoče, odraslo na dvoru faraona, postaće oruđe Boga. Taj borac za religiju pešice će izvući svoj narod iz “ropstva” na Nilu. Tu se porodična drama pretvara u istorijski masovni spektakl. Počinje vreme znamenja i čuda.
       Sa Mojsijem u bekstvo kreće “600 000 ljudi”. Jahve deli Crveno more - i oslobađa put za Sinaj. A tamo Bog lično prstom ispisuje u kamenu Deset zapovesti, koje njegov sluga pohranjuje u zavetni kovčeg, “najsvetiji nacionalni simbol” Jevreja (Finkelštajn). Tek što su stigli do Sinaja, prinuđen je da gleda kako njegov narod obigrava oko Zlatnog teleta.
       To je okončano vojničkom naredbom. Pod Jošuom, Mojsijevim naslednikom, počinje vojničko napredovanje. Jerihon pada praćen zvukom ratničkih truba. A Bog stalno pruža podršku. Čas pušta “kišu grada”, u Gibeonu čak zadržava Sunce ne bi li Jevreji pri dnevnom svetlu ubili i poslednjeg neprijatelja.
       Kakva storija o nastanku! Neprijateljska zemlja je sravnjena, u tesnoj saradnji sa voljom Svevišnjeg koji garantuje ispunjenje zahteva za teritorije. Sve to dešava se u dubini prošlosti, u vremenu koje bi moglo da se nazove legendarnim i “bronzanim”.
       I arheolozi su se orijentisali u skladu sa tom famom. Kad su u blizini Jerihona pronašli nasilno srušene zidine, odmah su za krivce proglašavane trube. Svaka polomljena cigla tumačena je kao oštećenje nastalo u manevrima tokom Jošuinog blickriga.
       Tek u novije vreme ovakvo iščitavanje Biblije potiskuje se u drugi plan. Avram neprestano jaše na kamilama. Kako mu je to polazilo za rukom? Te životinje su počele da se koriste za nošenje tereta tek posle 1000. godine posle Hrista.
       Uskoro se posumnjalo i da je Mojsije samo jedna izmišljena figura. Autor sinajske pripovesti živeo je oko 950. godine pre Hrista, i to kao dvorski pisar na dvoru kralja Davida, bar tako se verovalo. Ali, zašto onda Jevreji - kaže 1. knjiga Mojsijeva, 42 - plaćaju žito metalnim novcem? Najstariji kovani novac potiče iz Male Azije, a prvi put je izrađen tek u 7. veku pre Hrista.
       Nema sumnje: Pentateuh, pet knjiga Mojsijevih, koje religiozni Jevreji slave kao Toru i smatraju je naročito svetom, nije primarni izvor iz bronzanog doba. Pismeni “falsifikatori” (Kraus) samo su joj podarili veštačku patinu.
       Pre svega, Knjiga o Jošui u potpunosti izvrće realnu istoriju. Tu vojskovođa munjevito, u svom brzinskom ratu, preleće preko Jordana i, dok ga podstiče ljutiti Bog, istrebljuje starosedeoce i njihovo mnogoboštvo.
       Nova arheološka iskopavanja, koja vrši Institut za antiku u Izraelu, pokazuju razmere obmane. “Naseljavanje Kanaana se u stvarnosti odvijalo mirno i postepeno”, objašnjava Finkelštajn.
       Činjenica je da su oko 1200. godine pre Hrista semitska plemena krenula iz pustinje i odatle naselila brdovito područje zapadnog Jordana. Bili su to ljudi koji su spavali na drvenim strunjačama i nisu jeli svinjsko meso. U njihovim kućama bilo je mesta za četiri do pet osoba.
       # Sever regiona sve do jezera Genezareta nudio je novonaseljenom stanovništvu mnogo pogodnosti. Među blagim brežuljcima uzgajali su vinovu lozu i masline.
       # Nešto južnije, između Jerusalima i Hebrona, priroda je bila škrtija. U krševitim jarugama rasla je trnovita šikara, a vode je bilo veoma malo.
       U brdima oko Kanaana živelo je, oko 1000. godine pre Hrista, tek oko 50 000 ljudi. Jug je bio naročito negostoljubiv i izuzetno retko naseljen.
       Osim toga, uvek je bilo nesuglasica sa susedima. Edimiti i Moabiti živeli su u blizini. Prema obali, u plodnoj priobalnoj niziji, raširili su se po ogromnim gradovima Filistri - verovatno poreklom sa Krita. Još severnije živeli su Feničani, vešti pomorski trgovci, koji su žrtvovali decu.
       Naograničeni vladar u zemlji bio je, međutim, faraon. On je eksploatisao rudnike bakra. Oko 1250. godine pre Hrista Ramzes II je izgradio lanac utvrđenja i pristaništa po celoj zemlji, “put Horusa” - put kojim su prolazile vojske sa Nila.
       Teško može i da se zamisli da je Mojsije, čovek koji je spavao u šatoru, mogao da povede rat u takvom, izuzetno dobro naoružanom, zatvorenom obruču koji je pripadao faraonu. Doduše, 1207. godine pre Hrista faraon Merenptah pominje neko izraelsko pleme u jednom zapisu. Međutim, taj tekst se odnosi na kaznenu ekspediciju kralja sa Nila i glasi kratko i jasno: “Tvog semena, Izraelu, nema više.”
       Gospodar piramida uzimao je priloge od građana. Onaj ko je želeo da izbegne prisilni rad, bežao je u planine. Uskoro su tamo živeli begunci i izgnanici. Mnogi stručnjaci pojam Hebreja izvode iz “hapiru” - što znači otprilike nešto kao “lutalica”.
       A Biblija tvrdi da su baš u tom siromašnom, škrtom svetu oko Kanaana nastajala blistava kraljevstva. Tamo gde su u stvarnosti živeli pastiri u vunenim ogrtačima, navodno se prostiralo sjajno i prebogato Davidovo carstvo. Biblija preteruje još i više kad je reč o njegovom nasledniku Solomonu. U haremu ovog vladara živi 700 zakonitih žena. Pored njih, ima ih još 300 na vanbračnoj osnovi. Njegova palata je ogromna i prekrivena mekanim tepisima. Tu se vrškom pun pehar izliva: po Bibliji, Solomon je “po bogatstvu prevazilazio sve kraljeve na zemlji”.
       Vladar preteruje i na kulturnopolitičkom planu. Mojsije, kao pustinjski nomad, prinosio je žrtve Bogu u “šatoru otkrovenja”. Solomon Bogu podiže kuću od kamena. Ona je “sva prekrivena zlatom”, a iznutra obložena libanskom kedrovinom. Na najsvetijem mestu nalazi se zavetni kovčeg.
       Svi pokušaji da se postojanje ovog svetilišta potvrdi arheološki, ostali su bezuspešni. “Nemamo čak ni temelje hrama”, priznaje naučnik Bledhorn.
       Nema sumnje da je Stari zavet pun fikcije. On kolibe pretvara u palate. Zauzimanje zemlje u Kanaanu je nonsens. Neizvesno je i da li je Mojsije postojao. Za švajcarskog stručnjaka za proučavanje Starog zaveta, Otmara Kela (Keel), priča o Solomonu nije ništa drugo do “idealizovano doba” bez istorijske pozadine.
       Ko je tu posegnuo za točkom istorije? S kojim ciljem? I - što je naročito važno - koliko je dugo u pogonu bila biblijska propagandna mašinerija?
       Do odgovora na ova pitanja teško je doći. Autori Svetog pisma pristupili su svom poslu veoma spretno. Što su naučnici više proučavali Toru, to su na više zamki nailazili.
       Samo na knjigama Mojsijevim radila su najmanje četiri autora. Jedan od njih bio je “jahvist” i ime Božje uvek je ispisivao pomoću tetragrama JHVH (“Ja sam onaj koji jesam”), a verovatno je poticao iz Jerusalima. Drugi pripovedač (“elohist”) verovatno je živeo na severu zemlje. On Boga naziva Elohim ili El.
       Problem je u tome što Sveto pismo ne sadrži samo fikciju i fantaziju. Neki delovi Biblije gotovo da podsećaju na leksikon stvarne istorije.
       Čvrste činjenice nude nam, na primer, “Knjige kraljeva”: one izveštavaju o periodu od oko 1000. do 587. godine pre Hrista, kada se raspalo nebulozno Solomonovo carstvo, a na njegovom mestu su se formirale dve države - Izrael i Judeja.
       Autori do u detalje izveštavaju o iskopavanjima kanala, poreskim dekretima i ratovima u ovim državama-bliznakinjama. Nabrojana su ukupno 42 kralja, uz navođenje njihovih perioda vladavine.
       Da li su za to možda korišćene stare hronike i liste vladara? Naučnici su upravo s tim ciljem pretražili mesopotamske arhive klinastog pisma. I zaista: tu se poimenice pojavljuje ukupno pet biblijskih prakraljeva.
       Najvažniji dokaz naučnici su otkrili 1993. godine u “Tel Danu”, u jednom naselju na brežuljku u severnom Izraelu. To je zapis u kojem se pominje “kuća Davidova”. Praotac je, dakle, verovatno stvarno postojao - makar i kao “dvanaesti knez minijaturnog grada-države” (Finkelštajn).
       U svetlu novih nalaza iz pustinje Negev i Samarije slika mračnog “doba kraljeva” postaje jasnija. Oko 950. godine pre Hrista Egipat je izgubio kontrolu nad svojim vazalima. U vakuumu, koji je na taj način nastao, poglavice hebrejskih plemena su iskoristile priliku da se prošire:
       # Prvo se na severu formirala pradržava Izrael. Godine 884. pre Hrista na presto se popeo, kako kažu zapisi, izvesni kralj Omri. Zemlja je imala manje od 100 hiljada stanovnika.
       # Judeja, južni sused u oblasti Jerusalima, bila je siromašnija. Usled škrtosti tla tamo je u stalnim naseobinama živelo manje od 10 000 ljudi.
       Arheolozi su uz pomoć ašova i minijaturnih bagera obelodanili svu skromnost ovih praćelija hebrejskih država. U Samariji su pronašli nekoliko priznanica za vino, a u Aradu jedva čitljiva pisma od gline. I inače, pastiri i seljaci koji su uzgajali masline gotovo da i nisu posezali za perom.
       Uskoro je i s tim bilo gotovo. U 9. i 8. veku na obalama reke Tigris izrastao je kolos od države, koja je neskriveno težila da zavlada svetom: Asirsko carstvo.
       Ta je zemlja žudela da pod svoju kontrolu stavi trgovinu karavanima. Tamjan i začini dovodili su trgovce iz Jemena u Gazu. Onaj ko je kontrolisao krajnje odredište, imao je priliku da ostvari veliku dobit.
       Godine 732. pre Hrista kralj Tiglatpileser II započeo je napad. Njegova vojska je munjevito prošla sve do Sredozemlja i podjarmila ogromne oblasti zemlje. Pala je patuljasta država Izrael. Kao provincija Samarija priključena je Asirskom carstvu. U početku je jedino siromašna Judeja ostala pošteđena.
       Arheolog iz Gisena, Folkmar Fric (Fritz), uspeo je da pokaže koliko brutalno su nastupili osvajači. Taj naučnik vrši iskopavanja u Kinaretu na jezeru Genezaret. Selo od 500 stanovnika sravnjeno je kišom “gvozdenih strela”, kaže on. “Onda su vojnici gvožđima porušili kuće”.
       U politiku osvajača spadale su i deportacije. Prinudno je 13 500 Izraelićana moralo da napusti zavičaj. Jedan reljef, otkriven u Ninivi, prikazuje kako Jevreji, pogrbljeni i sa džakovima na leđima, marširaju u nepoznato. Među njima mogu da se vide i ljudi nabijeni na kolac.
       Ali i manja bratska država Judeja bila je u opasnosti. Reka ljudi koja je bežala od rata izlila se u Jerusalim. Broj stanovnika narastao je sa 2 000 na oko 15 000 - a bili su bez ikakve zaštite izloženi ćudima do zuba naoružanog suseda.
       U takvom osećaju ugroženosti, smatraju umereni kritičari Biblije okupljeni oko Finkelštajna, odigralo se čudo: rađanje vere u jednog boga (“monoteizam”).
      
       - Nastaviće se -