Grad koji je pre hrvatsko-srpskog rata proslavio 750 godina postojanja danas je, osim po ruševinama iz kojih niču nove kuće, poznat po gradskoj plaži do koje se čamcem putuje s putovnicom i malograničnom propusnicom, po najvećem broju zastava u Hrvatskoj i po rekordnom broju prodatih antidepresiva u zemlji

      Ako se u vreme nekog od novih državnih praznika Hrvatske zateknete u Vukovaru, prvo što ćete primetiti jeste da se nalazite u ostacima grada koji ima više zastava nego stanovnika. Barjaci su posvuda, na ruševinama baroknih gradskih fasada, na balkonima i krovovima novosagrađenih i obnovljenih kuća, u prozorima, u izlozima prodavnica. Zastave se ovde naručuju i prodaju munjevitom brzinom. Kad povratnici dobiju ključeve svojih nekadašnjih kuća ili stanova koje je obnovila hrvatska vlada ili neka međunarodna organizacija, odmah odlaze da kupe zastave. Ni zavese, ni tepisi, ni otirači pred kućnim pragovima u Vukovaru se ne kupuju kao zastave. Više od njih kupuju se možda samo sveće za krcato gradsko groblje. Oni koji su preživeli vukovarski masakr kažu da su se od topovske kanonade po gradu otvarali i davno zatvoreni grobovi. Mrtvi su tih dana neretko izmenjivali mesta sa živima, a kad se činilo da je sve ipak došlo na svoje mesto, pred licima bivših stanovnika niknuo je jedan sasvim drugačiji grad, sa drugačijim navikama.
       Ni Dunav, koji je svakom Vukovarcu prvo što pamti u životu, nije više isti. Sve donedavno, ušće rečice Vuke u Dunav, poznate kao jedine reke u svetu koja se u drugu reku ulivala uzvodno, bilo je potpuno suvo. Vodostaj se spustio nezamislivo nisko, a rečno korito drastično je promenilo oblik. Još dramatičnije promene desile su se na površini. Dunav je danas rečna međunarodna granica između Hrvatske i Srbije, a ta činjenica potpuno je izmenila uobičajeni život grada. Oduvek omiljena gradska plaža Vukovara na dunavskoj adi sa dugačkim, srebrnim peščanim sprudovima, danas pripada teritoriji državne zajednice Srbija i Crna Gora. “Hrvatski čamci” tamo više ne pristaju i rečno ostrvo zjapi groteskno prazno. Ako se neko i poželi predratne letnje atmosfere grada i ipak odluči da krene na bivši “gradski otok”, najpre mora da proveri da li u torbi za plažu nosi i putovnicu, domovnicu, osobnu iskaznicu i malograničnu propusnicu. Tek tada može da se uputi u kućicu s policijskom i carinskom ispostavom na desnoj strani Dunava. U slučaju da “preko” ne nosi ništa opasnije od kreme za sunčanje, hrvatski graničari upućuju ga da čamcem pristane “Kod Rakića”. Ovo mesto na suprotnoj obali Dunava nekada je bila seoska kafana u koju su svraćali rečni ribari i kasni kupači, a danas je radno mesto granične policije i carinske ispostave Republike Srbije. I ovde se uredno pokazuju svi navedeni dokumenti posle čega tvrdoglavi dunavski kupači svoje čamce konačno mogu da okrenu prema velikom peščanom sprudu. Tamo će u potpunoj pustoši provesti dan, uz svega nekoliko dunavskih galebova kojima je svejedno da li su na “inozemnoj” ili domaćoj plaži. Kad su ljuti ili rezignirani, stari Vukovarci ovo sve češće komentarišu zaboravljenom parolom iz jednog drugog poratnog razdoblja - “To je nama naša borba dala!”
       Naravno, i ova bizarna vukovarska ekskurzija ima svoje “ali”. Putovanje na vukovarsku adu veoma je zahtevna pustolovina. Ako su vam pri ruci svi nabrojani dokumenti s kojima, na dunavskom keju, napuštate Republiku Hrvatsku i, kroz dunavske vrbe, ulazite u Republiku Srbiju, to ne znači da ste zadovoljili sva pravila koja moraju da se poštuju prilikom prelaska državne granice. Na ulazu u Srbiju granični službenici povremeno znaju da upozore posetioce bivše vukovarske plaže da su “nedolično odeveni”. Kratke pantalone i majice kratkih rukava na vrućinama od 40 i više stepeni groteskno odudaraju od strogih policijskih i carinskih uniformi na kojima je sva dugmad zakopčana, a kravate zategnute u besprekorne čvorove. Prilikom izlasku iz Republike Hrvatske takođe može da vam se desi da previdite koliko su se vremena promenila. Nekad je za plovidbu Dunavom bio dovoljan čamac, motor, rezervoar benzina, veslo, lopatica za izbacivanje vode i osnovni alat za motor, u lokalnom žargonu poznat kao “par štiftni i svećica”. Danas se vukovarska obala Dunava ne može napustiti bez zastave. Hrvatska zastava svima govori da je reč o hrvatskom čamcu, sa hrvatskim putnikom ili ribolovcem, na hrvatskoj strani Dunava. Svi domaći alasi koji i dalje zarađuju hleb baveći se ovim poslom, dužni su da na radno mesto ponesu i hrvatsku trobojnicu kako bi “oni od preko” videli da je reč o ljudima koji su “svoji na svome”.
       Zastava se iz istih razloga nalazi i na još jednom rečnom ostrvu čiji sprudovi Vukovarce usreće svakih nekoliko godina za vreme izrazito niskog vodostaja. To je Orlov otok, preko puta čuvenog arheološkog nalazišta Vučedol iz mlađeg kamenog doba, koji je pre rata bio poznato izletište istočne Slavonije. Mada je najpoznatiji iskopani artefakt ovog nalazišta, “Vučedolska golubica”, danas poznata svakom od četiri i po miliona stanovnika Hrvatske, Vučedol danas jedva da prepoznaju i Vukovarci. Sve izgleda drugačije. Vikendice su uglavnom srušene, a vinogradi puni zaostalih mina. Stari restoran je zapaljen, a u novom se slušaju novokomponovane “domoljubne” pesme. Pre rata ovde su se slušali Zvonko Bogdan i čuvene violine vukovarskih Cigana, a pesme su uglavnom govorile o Dunavu ili slavonskoj ravnici. Danas je starogradske pevače i svirače zamenio sirovi glas Marka Perkovića-Tompsona koji svoju publiku pozdravlja pesmom o “Juri i Bobanu” i dalje nastavlja melosom hercegovačkog kamenjara. Za razliku od pesama, Orlov otok ostao je isti. Naravno, ako se izuzme ogromna hrvatska zastava koja vijori na sredini dunavskog peska. Pošto je reč o jedinoj vukovarskoj plaži dostupnoj svim stanovnicima grada, na Orlovom otoku kupaju se i Hrvati i Srbi i “ostali” kojima je vruće.
       Ova banalna činjenica, za grad u kome se tek osušila ratna krv, ipak je nešto neobično. O tome svedoče i različite televizijske ekipe koje patroliraju ostrvom. Usred partije karata ili poluvremena odbojke neki znatiželjni novinar gurnuće vam mikrofon pred usta i smrtno ozbiljno pitati: “što Vi mislite o suživotu u hrvatskom Podunavlju?” Nemojte žuriti i nemojte pogrešiti s odgovorom. Jer, svega nekoliko metara dalje, s one druge strane Dunava, može se videti još jedan peščani sprud koji retko izlazi na ovako velikoj reci. Tamo se ovoga leta kupaju “oni od preko”, a da je zaista reč o “stranim kupačima”, posvedočiće, naravno, zastava. Ovoga puta, biće to zastava Republike Srbije kojom sa leve strane Dunava pokazuju onima na desnoj strani da su i oni “svoji na svome”.
       Osim peščane plaže kraj Vučedola, Vukovarcima željnim vode zajedničko je još nešto. Izvor Dobra voda u gradskom parku-šumi Adica. Ovo podzemno vrelo navodno je lekovito, a stari ljudi pričaju da njegova voda slepima pomaže da progledaju. Samo onaj ko živi u Vukovaru zna koliko je to danas potrebno svim njegovim stanovnicima. Iznad izvora podignuta je kapelica Svete Petke, zaštitnice vrela, ali slike pravoslavne svetice nisu nikakva prepreka Vukovarcima svih konfesija da ovde dolaze po vodu. Pogotovo zato što gradska voda, zbog poratne obnove i tek postavljenih cevi, nije dobra za piće. Plaže i izvori pitke vode uglavnom su jedina mesta na koja danas dolaze svi stanovnici “hrvatskog Staljingrada”.
       Deca pohađaju odvojena obdaništa i školuju se u nacionalno odvojenim školama. Vreme se provodi u nacionalno odvojenim kafićima, a pecaroši se, u zavisnosti od vere i nacije, učlanjuju u hrvatsko ili srpsko ribolovačko društvo.
       Glavna gradska ulica, nekada Maršala Tita, a danas Franje Tuđmana, obnavlja se po neobičnim kriterijumima. Sve njene kuće odavno su, kao spomenici kulture, stavljene pod zaštitu države. Zavisno od nacionalnosti vlasnika ili stanara, neke su vraćene u prvobitno stanje, a druge ostavljene da propadaju dok ih za mali novac ne kupi neki ratni i poratni profiter i umesto barokne građevine podigne zdanje od stakla i mesinga koje groteskno odudara od ostalih kuća u ulici. Jedna takva zgrada u centru grada, koji je pre hrvatsko-srpskog rata proslavio 750 godina postojanja, u lokalnom žargonu je poznata kao “crna udovica”. Ne samo zato što je od vrha do dna obložena neprovidnim, crnim staklom, nego i zato što u njoj uglavnom stanuju supruge poginulih veterana Domovinskog rata. U podnožju ove mračne arhitekture nalaze se videoteke i prodavnice suvenira, a posebno je upečatljiv butik sa venčanicama čija belina upadljivo podseća da ni žalost nije večna. Ako se ne izleči oružjem, zastavama ili svećama koje bez prestanka gore na nepreglednom gradskom groblju, pomažu i medikamenti.
       Vukovar je danas prvi grad u Hrvatskoj po broju prodatih i potrošenih antidepresiva, a psihijatri u gradskoj bolnici i područnim ambulantama od posttraumatskog stresnog poremećaja leče po hiljadu pacijenata godišnje. Nekima je dovoljna najpopularnija vukovarska tableta za promenu raspoloženja “heleks”, drugi ipak proveravaju kućne arsenale oružja. Policijska akcija “Zbogom oružje”, koja se uporno sprovodi na čitavoj teritoriji Hrvatske, ovde daje minimalne rezultate. U prvoj polovini godine policija je samo u zapuštenim gradskim bunarima pronašla tri stotine ručnih bombi, trideset ručnih bacača, šest stotina mina, više od 30 hiljada različite municije, 20 kilograma eksploziva, deset kilograma baruta, petnaest kasetnih bombi... Svi koji su preživeli rat u Vukovaru priznaju da se s “heleksima” lakše diše, ali se s oružjem mirnije spava.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ