Obeležavanje četrdeset godina od čuvenog Kingovog govora bio je događaj za koji se može sve reći osim da ima potencijal da nešto pokrene u američkom društvu koje još ponegde, šapatom, protestuje

      Uobičajena i ubitačna vašingtonska sparina mrvila je volju nekoliko hiljada, mahom obojenih i živopisno odevenih, demostranata koji su se okupili ispred Linkolnovog memorijala u subotu (23. avgusta) kako bi se prisetili čuvene besede “Ja imam san” (I Have a Dream) Martina Lutera Kinga. Ispod elegantnih belih tendi aktivisti mnogobrojnih nevladinih organizacija trudili su se, pre početka programa, da slučajnim i potpuno neupućenim pridošlicama objasne kako na obeležavanju četrdesetogodišnjice Vašingtonskog marša za ljudska prava nisu toliko bitna prava homoseksualaca, koliko su važne reči čoveka koji je pre mnogo godina naterao, bar donekle, čitavo američko društvo da se zamisli nad njegovim konceptom slobode i jednakosti. Oni najuporniji išli su korak dalje govoreći o neophodnosti da se zahteva socijalna pravda i da se stvori “jedinstvena liberalna agenda” kako bi se Džordž Buš, aktuelni predsednik Sjedinjenih Američkih Država i izvor svih zala, porazio na izborima krajem 2004. godine.
       Iako su sa stepenica Linkolnovog memorijala govorili i Martin Luter King III i Koreta Skot King, sin i udovica ubijenog borca za ljudska prava koji je 1964. godine dobio Nobelovu nagradu za mir, celom skupu je nedostajalo nadahnutosti i razumevanja.
       “Mi moramo da načinimo svoja srca instrumentima mira i nenasilja jer kada je srce ispravno, svest i telo ga slede”, rekla je Koreta Skot King nadovezujući se na govor svog sina koji je naglasio: “Moj otac nije bio samo sanjalica... On nije samo pričao i pričao, on je koračao i koračao!”
       Bilo je gotovo nemoguće odbraniti se od ružičastih balona i presrećnih pripadnika National Gadž and Lesbian Task Force-a, organizacije koje se obično niko ne seti u sličnim prilikama a koje prenosi C-SPAN, mreža kablovskih tv stanica i radija zadužena “za pristup političkom procesu”, odnosno radu Kongresa, komiteta, komisija i ostalih federalnih tela.
       “Ovo je prvi put da je naša zajednica pozvana da bude predstavljena u maršu. Ja sam počastvovan da koračam zajedno sa svojom afričkom braćom i sestrama”, rekao je između ostalog Mat Foreman, izvršni direktor National Gadž and Lesbian Task Force-a.
       Ukoliko su borci za prava homoseksualaca uneli živost u ceo događaj, slobodno se može reći da je nelagodu unelo prisustvo namrgođenih boraca za pravo Arapa čija se ljudska prava sistematski krše otkako je Patriot Akt stupio na snagu krajem 2000. godine.
       “Sada smo mi, Arapi, crnci u Americi,” kaže Abdul al Binaj, sitan trgovac povrćem, dodajući da su njegovu rođaku Rabiju u jednoj velikoj kompaniji sportske obuće i odeće odbili na intervjuu za posao kada su po fotografiji iz lične karte videli da je Arapkinja.
       Čak prisustvo dva kandidata za predsednika Sjedinjenih Američkih Država, prečasnog Ala Šarptona i Hauarda Dina nije zatalasalo masu, valjda zato što je kandidatima bilo značajnije da se pojave u večernjim vestima i da još jednom natrljaju nos sadašnjem predsedniku SAD, nego da se prisete koliko je bilo značajno ono što je King snevao i činio.
       Još pre četrdeset godina Martin Luter King sanjao je jednu drugu Ameriku. Ameriku u kojoj će beli i crni imati ista prava na rad, život i verovatno sreću. Ta Kingova ideja bila je toliko snažna i značajna obespravljenim crncima da je više od 250 000 ljudi došlo da protestuje uprkos mnogobrojnim naoružanim policajcima, uprkos strahu da se neće živi vratiti sa nenasilnih i kako tada reče Martin Luter King, “najvećih demostracija za slobodu”.
       Sudeći po onome što je Džon Luis, najmlađi i jedan od glavnih govornika na Vašingtonskom maršu, četrdest godina kasnije rekao, Martin Luter King je tog 28. avgusta 1963. godine govorio strasnije i nadahnutije nego obično.
       “Kada su arhitekte naše Republike potpisali Ustav i Objavu nezavisnosti, oni su zapravo potpisali priznanicu koju mi treba da unovčimo, a to je ravnopravnost svih Amerikanaca. Ova priznanica sadrži obećanje da je svim ljudima - da svim, crncima jednako kao i belcima, zagarantovano neotuđivo pravo na život, slobodu i sreću. Danas je jasno da Amerika nije odgovorila na ono što stoji na priznanici, bar što se tiče crnaca”, rekao je tada King u besedi koja je zapamćena kao “Imam san” (I Have a Dream).
       Među okupljenima bilo je mnogo studenata koji su došli ili iz radoznalosti ili iz nekog nejasnog ali snažnog osećaja privrženosti svojim bakama i dekama koji su od pravog Vašingtonskog marša napravili legendu.
       “Želeo sam da budem i ja deo ‘istorije’. Žao mi je što i ja nisam imao babu ili dedu koji bi mi s ponosom prepričavali kako su gledali Kinga pred mikrofonom”, kaže Abdulaj Surou, student Univerziteta Meriland iz Burkine Faso, koga je najviše pogodila nezainteresovanost njegovih kolega ali i neorganizovanost i “razvodnjenost” celog događaja: “Mnogo sam se razočarao i vidim da je King bio potpuno u pravu kada je u pismu iz Birmingenskog zatvora rekao kako je duboko razočaran mlakošću belaca. Ta njihova mlakost i posvećenost redu a ne pravdi bila je sto puta gora i od Kju kjuks klana. Sad je isto tako, samo što mi, crnci, više nismo sami. Isto je Latinoamerikancima i Arapima i Kinezima - svima koji su siromašni.”
       Nažalost, niko od govornika nije se zapitao gde su ti ljudi. Zašto nikog iz tih najsiromašnijih i najugroženijih slojeva društva nema na stepenicama Linkolnovog memorijala.
      
       LIDIJA KUJUNDŽIĆ