U pismu Savetu bezbednosti UN Libija priznaje krivicu za atentat na jedan američki avion pre petnaest godina i nudi porodicama nastradalih odštetu od 2,7 milijarde dolara - u zamenu za ukidanje sankcija i izlazak iz kruga “otpadničkih država”

      Libija je ponudila odštetu od 2,7 milijarde dolara porodicama stradalnika u jednom američkom avionu koji se pre petnaest godina, posle eksplozije podmetnute bombe, srušio nad gradom Lokerbijem u Škotskoj. U atentatu, u kojem su učestvovala dva agenta libijske tajne službe, povezana sa međunarodnim terorizmom, poginulo je 270 ljudi - putnika, članova posade i stanovnika Lokerbija.
       Porodice svakog od poginulih biće obeštećene sa po deset miliona dolara ukoliko Savet bezbednosti UN ukine Libiji ekonomske sankcije i skine je sa liste optuženih za podršku međunarodnom terorizmu. U pismu koje je uputila Savetu bezbednosti libijska vlada “prihvata odgovornost za akcije svoja dva činovnika” - dakle, priznaje krivicu za učešće u terorističkom činu - i podvlači svoju privrženost međunarodnoj borbi protiv terorizma, kojoj se Tripoli, inače, pridružio posle 11.septembra 2001.
       Dva agenta je Libija izručila škotskim sudijama još 1999. Posle toga je Savet bezbednosti UN suspendovao Libiji sankcije. Sada se traži da se one konačno ukinu i da se prizna da je Libija savesna članica međunarodne antiterorističke koalicije. Želi se zapravo rehabilitacija predsednika Moamera Gadafija, optuživanog ne samo za sponzorstvo međunarodnog terorizma nego i za podršku oružanim buntovnim pokretima u više afričkih zemalja. Istovremeno se želi i reafirmacija zemlje koja na izlasku iz izolacije traži nove zapadne investitore za svoja naftonosna polja.
       Cela priča o Gadafijevom popravnom ispitu složena je koliko i sama njegova ličnost i diplomatska taktika.
       Kad se u Savetu bezbednosti izglasa ukidanje sankcija, libijska vlada će svakoj oštećenoj porodici uplatiti prvu ratu od po četiri - od deset - miliona dolara preko Banke za međunarodna poravnanja u Bazelu. Sledeća rata, takođe od po četiri miliona dolara, biće svima isplaćena kad odluka o ukidanju sankcija stupi na snagu, a ostala dva miliona kad se ime Libije izbriše sa spiska zemalja osumnjičenih za podršku terorizmu ili, po američkoj nomenklaturi, sa spiska “otpadničkih država”.
       Ovako sačinjen predlog Savetu bezbednosti podnele su zajedno Velika Britanija i Bugarska. Prilikom glasanja, SAD će se verovatno uzdržati: ne žele da spreče obeštećenje porodicama postradalih, ali žele da prema Libiji zadrže svoje unilateralne sankcije, sve do ispunjenja određenih uslova. Među te uslove Kolin Pauel ubraja ne samo jasnije dokaze da Libija ne podržava teroriste nego i da je krenula putem demokratije, da se ne meša u unutrašnje oružane sukobe u afričkim zemljama i - što je omiljen američki zahtev - da neće uvoziti ni proizvoditi oružje za masovna razaranja.
       Podtekst je u starim nenamirenim računima. Još 1982. SAD su optužile Libiju za spregu sa međunarodnim terorizmom i uvele su embargo na uvoz libijske nafte. Predsednik Regan, koji je Gadafija nazivao “ludakom sa Bliskog istoka” i “neusmerenom raketom”, osnažio je embargo 1986. i čak naredio vazdušni napad na Tripoli u znak odmazde za teroristički napad na jedan noćni klub u Nemačkoj u kojem su poginula dva američka vojnika i za koji je, po tvrdnjama Vašingtona, glavnu odgovornost snosila libijska tajna služba. Potom je 1988. usledio atentat na avion PANAM-a iznad Lokerbija, što se tumačilo kao libijska odmazda za američki vazdušni napad na Tripoli. Posle toga su usledile međunarodne sankcije Libiji o čijem se ukidanju sada govori.
       Ako Amerikanci zadrže svoje sankcije, to znači da one nisu do kraja ukinute, a to opet znači da će oštećenima moći da bude isplaćeno samo pola nadoknade. Ali za prihvatanje rezolucije u Savetu bezbednosti glavni problem ne predstavljaju Amerikanci, nego, sa mogućim vetom u Savetu bezbednosti, Francuzi.
       Oni su već imali nagodbu sa libijskom vladom - povodom obaranja jednog francuskog aviona nad Saharom 1989, kad je poginulo 170 ljudi. Libijci nisu priznali krivicu za atentat, ali su pristali da porodicama nastradalih francuskih putnika plate odštetu - ukupno 34,3 miliona dolara, odnosno 33 000 dolara po porodici. Francuzi su tada bili relativno zadovoljni što su i toliko izvukli, pa su se čak u Savetu bezbednosti zalagali za ukidanje sankcija Libiji. Sad retroaktivno ocenjuju da su bili zavedeni i da njihove žrtve treba da budu obeštećene koliko i postradali putnici iz američkog aviona. Ako ulože veto u Savetu bezbednosti, neće biti ni ukidanja sankcija Libiji ni obeštećenja.
       Britanija je zadržala donošenje odluke u Savetu bezbednosti ne bi li Francuzi sa Libijcima postigli novu, povoljniju nagodbu. Tripoli odbija da revidira već izvršeni sporazum, a porodice stradalnika iz američkog aviona se nadaju da Francuzi neće ulagati veto da ne bi pogoršali i inače dosta poremećene odnose sa SAD. Igra strpljenja se nastavlja.
       Čudan je moralni aspekt dosadašnje igre. Gadafi kupuje rehabilitaciju. U nagodbi sa Francuzima radilo se o malim sumama i nije bilo libijskog pokajanja. Sad Libija prihvata odgovornost za zločin, a UN joj obećavaju oproštaj posle kupovine indulgencija u milijardama. Ali, bitno je da se terorizam ne isplati.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ