Da li su Ujedinjene nacije u Iraku samo da pomognu, pitanje je koje se sve češće postavlja, i da li će tu ostati dok druge međunarodne organizacije odlučuju da pakuju kofere

      Protiv terorizma morate biti u ofanzivi - ubiti ih (teroriste) pre nego što oni ubiju vas, rekao je Pol Bremer, Amerikanac, civilni administrator Iraka, lijući suze nad kovčegom nedavno ubijenog gospodina Vijeira de Mela, predstavnika Ujedinjenih nacija. U tradiocionalnom američkom duhu. Duhu sudije sa Divljeg zapada Roja Bina koji je, legenda kaže, tako davno rekao: “Ja želim mir i ne zanima me koga ću ubiti da ga dobijem.”
       Amerikanci sa svojim vernim saradnicima Britancima bezrazložno su napali Irak. Posle je počeo rat.
       Posle “blitz krieg-a” zaglavili su se u pesku, sa svih strana okruženi neprijateljima. Niko zapravo ne zna ko im je sve neprijatelj, da li samo ostaci Sadamove vojske, revolucionarne garde, ubačeni muslimanski borci ili i oni koji su se deklarisali kao prijatelji i saradnici, a u stvari koriste priliku da oni preuzmu vlast (kao šiiti) ili pocepaju Irak (kao Kurdi). Pravljenje saveza sa đavolom i ovaj se put pokazalo lošim poslom.
       Teroristi su počeli da napadaju američke i britanske vojnike, suniti šiite, i obratno, i jedni i drugi Kurde, i obratno. Stradao je naftovod, nekoliko puta, ubijena su dva pripadnika Crvenog krsta. U Iraku je započeta nova faza rata, koji još traje. Ili terorizma, koji još nije poražen.
       Da bi sve koliko toliko dobilo međunarodni značaj, umešane su i Ujedinjene nacije. Koliko su UN dobrodošle, pokazuje nedavni napad u kojim su živote izgubila 22 službenika i njihov šef.
       Generalni sekretar UN koji se dosta angažovao da predstavnici Ujedinjenih nacija što pre stignu u Irak, u mirovnu misiju, sada kaže da su možda došli malo prerano. Polako počinju i kritike na njegov račun, na račun UN i, naravno, na račun onih koji su sve “zamesili” i ubrzavali uključivanje međunarodne zajednice u nezavršeni rat. Počinju i da se postavljaju pitanja da li su UN u Iraku samo pomoći radi.
       Najoštriju kritiku uputio je Dejvid Čendler, stariji predavač u Centru za demokratske studije na Vestminsterskom univerzitetu u Londonu.
       Pozivajući se na tekstove objavljene u londonskom “Gardijanu”, u kojima se osuđuje ovaj teroristički čin, sa naglaskom da su UN došle u Irak da pomognu iračkom narodu koji im “tako vraća dobročinstvo”, Čendler piše da je ovaj način gledanja pomoći Ujedinjenih nacija da se krene prema nezavisnosti i slobodi u suprotnosti sa iskustvom mešanja UN u život iračkog naroda poslednjih deset godina.
       Od avgusta 1990. godine do marta 2003. godine UN su sprovodile opšte ekonomske sankcije protiv Iraka, koje su ograničavala mogućnosti ove zemlje da izvozi naftu i uvozi životno najpotrebnije namirnice i proizvode. Ne postoje tačni podaci koliko je Iračana umrlo od posledica gladi i bolesti, ali, prema nekim proračunima humanitarnih organizacija, oko 400 hiljada ljudi je umrlo usled neposrednih posledica sankcija.
       “Ujedinjene nacije su mnogo doprinele da se destabilizuje i poremeti iračko društvo”, zaključuje Čendler.
       Najveća obmana, prema Čendlerovim rečima, jeste tvrdnja da su UN u Iraku kako bi pomogle narodu da povrati slobodu i nezavisnost. Umesto da do kraja dovede okupaciju, uloga UN je da podrži i da legalitet okupaciji.
       Naime, Rezolucija UN broj 1483 iz maja 2003. godine priznaje SAD i Veliku Britaniju (“vlasti”) kao okupacione snage.
       Uz sve dužno poštovanje prema De Melu i odavanja pažnje njegovoj nesrećnoj i nasilnoj smrti, Čendler kaže da je on bio “birokrata, nikad izabrani političar” koji je iskazivao “moć bez presedana širom sveta”. On je bio “instrument” UN u uspostavljanju protektorata na Kosovu, kasnije i na Istočnom Timoru.
       Kao razlog De Melovog imenovanja za specijalnog predstavnika UN u Iraku, Čendler, ne bez zlobe, navodi njegovu popularnost u Beloj kući, gde je “impresionirao predsednika Buša i Kondolizu Rajs”.
       Misija Ujedinjenih nacija napadnuta je jer je bila “laka meta”, a sve toliko razjedinjene iračke i islamske zajednice imaju samo jedno zajedničko - a to je shvatanje da UN ne rade ništa za njihovu korist.
       Ujedinjene nacije se, najverovatnije, neće povući iz Iraka. Već je naimenovan novi visoki predstavnik, a mnogi “stari” službenici su rešili da ostanu. Očekuje se i slanje vojnika koji će “pod zastavom Ujedinjenih nacija” čuvati mir u Iraku, odnosno koji će malo “odmeniti” trupe SAD i Britanije, odnosno dati legalitet njihovoj prisutnosti.
       Međutim, mnoge druge međunarodne humanitarne organizacije, koje ne mogu nikome dati nikakav legalitet, razmišljaju da pakuju kofere. Jedna od takvih organizacija je i Crveni krst (Crveni krst i Crveni polumesec) koja je izgubila svoja dva pripadnika. Kao što je svima poznato, oni prvi dolaze a poslednji odlaze.
       Očigledno je da nešto nije u redu s angažovanjem međunarodnih organizacija u Iraku. Iako je sličnih napada i pogibije službenika tih organizacija bilo i ranije, uglavnom zbog pljačke, pojedinačne netrpeljivosti lokalnog stanovništva ili se to dogodilo slučajnošću (posle svakog rata još dugo ima “slučajnosti”, nikada nije vladala ovakva uzbuna.
       Očigledno je da će uloga UN i njenih mirovnih operacija morati da doživi duboku reviziju. Čini se ponekad da su UN postale instrument jedne politike i da se na njih (UN) i njihove službenike, policajce ili vojnike više ne gleda blagonaklono.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ
      

CRVENI KRST - META Međunarodni komitet Crvenog krsta odlučio je da smanji ljudstvo u Iraku za polovinu. To je učinjeno nakon najava da i oni mogu postati meta terorista. Službenici nisu ubeđeni da im američko-britanske trupe mogu pružiti odgovarajuću zaštitu. Moguće je da će odluku Crvenog krsta slediti i druge agencije, rekla je za Bi-Bi-Si Suzana Prajs, predstavnik CK u Bagdadu.        Crveni krst u Iraku obavlja osnovne poslove, od nabavljanja lekova i materijala za bolnice (i snabdevanje jedine bolnice za mentalno bolesne) do pomaganja porodicama da pronađu rođake.        “Nivo nasilja je veoma visok u Iraku i vlasti - snage SAD ne mogu da obezbede sigurnost u celoj zemlji”, objašnjava Nada Domani, portparol Crvenog krsta.