IZLOŽBA BEZ NAZIVA
AUTOR: Milan Četnik
GALERIJA: Udruženje likovnih umetnika Srbije

      Iz zamke kratkog pamćenja izvlači se lik još jednog našeg sećanja dostojnog umetnika. Sažeta retrospektiva vajarskog dela Milana Četnika (1940-1989) pokazuje na delu efekat “ubrzanog samozaborava” u kulturi, jedne od najmučnijih pojava sa najtužnijim posledicama koje prate zla vremena upravo onakva kakva su ona iz poslednje decenije minulog veka.
       Danas, u promenjenom kulturnoistorijskom kontekstu figura umetnika kakav je bio Milan Četnik ima dobre izglede da još dublje potone u zaborav. Samo istinski budna kulturnoistorijska svest naše sredine koja se, po ko zna koji put, ponovo “budi”, može da se odupre inerciji amnezije koja osvaja našu društvenu svest.
       Reč je o vajaru nedugog života čija se aktivnost odigrala u razdoblju istorije naše umetnosti između 50-ih i 80-ih godina koje se danas, ne bez razloga, naziva zlatnim dobom. Talentovani učenik Jovana Kratohvila zatekao se u ambijentu velike konkurencije između Olge Jančić, Ane Bešlić, Matije Vukovića, Jovana Soldatovića i drugih. Nije čudno ako se kod Četnika nekad više, nekad manje može osetiti izvestan uticaj pomenutih kolega, kao i njima svima zajednička podložnost moćnom uzoru Henrija Mura. Ali, to mladom skulptoru nije smetalo da ispolji crte sopstvenog talenta, autentičan osećaj za oblik, maštovitu stilizaciju forme, smisao za monumentalni izraz. Vrhunac svojih mogućnosti Četnik je dostigao u realizaciji javnih spomenika, u Vladičinom Hanu, Kninu, u Rakovici... Prerana smrt zaustavila ga je na putu ka još višim dostignućima u ovom najtežem vajarskom poslu.
       Četnikovu izložbu u ULUS-ovoj galeriji dočekali su s iznenađenjem oni koji, možda bez svoje krivice nisu čuli za njega, i sa simpatijama drugi, u kojima živi nostalgija za vremenom u kojem je on delovao. Ali, čuju se tu i “novi” glasovi onih koji se pitaju čemu nam (sada) ovakve izložbe? Kažu, najveća mana Četnikova je u tome što “nije tražio”. Takve reči su eufemizam za priliku kada hoće da se kaže da je neko anahroničan. Da li je takav sud na mestu? Nije li Četnik, hteo to ili ne, morao da u skupturi traži put između figurativne, antropomorfne forme i oblika tzv. organske apstrakcije, što lepo može da se vidi na ovoj izložbi? Umesto pitanja da li je ovaj umetnik tražio, bilo bi umesnije upitati se šta je našao - a našao je jedan izraz, bez sumnje ličan, u onome što mu je prirodno najviše odgovaralo - u slobodno deformisanoj ljudskoj figuri i najviše u portretu. Upitajmo se, uzgred, nisu li nam već dosadili oni koji “traže”, kakvih danas ima najviše, koji ništa drugo i ne rade, i ubiraju poene već samim tim što su u traženju, a da se pri tom i ne postavlja pitanje šta su našli...
      
       ĐORĐE KADIJEVIĆ