Miloš Žutić je preminuo pre deset godina, ne dočekavši 54. rođendan. Ako nije znao da li je prst koji ga je prizvao u pozorište đavolji ili anđeoski, u jedno je bio siguran: klicu pozorišne strasti poneo je sa jezikom još iz ranog detinjstva

      Početkom jula 1993, prvi i poslednji put, nije lako iskočio na pozornicu. Stepenicama budvanske Citadele penjao se s naporom, uz bolove koje nije mogao da prikrije. Gore, na ugrejanom ponoćnom kamenu tvrđave, njegov Beglerbeg, Njegošev šerašćer rumelivalis, gledao je jogunaste Crnogorce pred sobom, a osećao zvezdano nebo pod letnjim vetrom. Gotovo da su se u jednoj tački, na kraju, spojili Žutićev životni i glumački vek. Sve što je bilo pre i sve što će, sasvim kratko, trajati posle našlo je svoju konačnu meru i ravnotežu na terazijama reči i prirode.
       Ulogu Beglerbega u “Lažnom caru Šćepanu Malom” bio je doveo do kraja, ali je nije odigrao. Zamenio ga je u poslednjem času, pred premijeru, Miša Janketić. U Beogradu, gde je prevezen iz Budve, već sasvim načete kičme, molio je upravu Jugoslovenskog dramskog pozorišta da se, dok on prezdravi, malo odlože probe “Nižinskog”, komada u kojem je trebalo da tumači lik Đagiljeva. Poverio se Jovanu Ćirilovu: “Ne smem da se radujem koliko bih želeo toj ulozi, da se nešto ne desi pa je ne odigram.” Desilo se u prvim satima 30. avgusta: preminuo je, ne dočekavši 54. rođendan. Pridružio se “nebeskoj podeli” svojih vršnjaka po životu: Zoran Radmilović je otišao sa ovoga sveta tek ušavši u pedeset treću, Slobodan Aligrudić nije napunio ni pedeset jednu, Slobodana Perovića pet dana delilo je od pedeset druge, a Neda Spasojević tek što je bila uzela četrdeset prvu.
       Miloš Žutić nije živeo da bi mogao da glumi, glumio je da bi živeo. Tako ga je video njegov prijatelj iz ranih godina Dadova čiji je Žutić bio, što je s ponosom isticao, jedan od utemeljivača. Vida Ognjenović pak misli da nikada nećemo saznati ko je zapravo u njegovom liku boravio među nama: “Da li je to bio neki srednjoevropski, fikcijski trubadur, ili kakav vajkadašnji, ukleti vitez lutalica kroz vreme? Možda je to Žak Tužni, zanesenjak iz Ardenske šume, odeven u ogrtač od mahovine, sa pticom na ramenu i kapom od lišća na glavi, odlučio da u jednom od svojih brojnih ovozemaljskih obličja proživi jedno vreme kod nas, pod imenom Miloš Žutić?”
       “Pigmalionsko čedo se u nekom času naprosto otme tvorcu ili ga, u srećnom slučaju, prigrli”, govorio mi je jednog leta dok smo plovili prema Lokrumu gde će on te noći, još jednom, kao Šekspirov Kaliban iz mračne špilje snažnim kraul zaveslajima doplivati do stenovite obale Mrtvog mora. Bio je odličan plivač, kao što je, na iznenađenje svojih mladih kolega u Makijavelijevoj “Mandragoli”, pokazao da se, kao nekadašnji gimnastičar, odlično snalazi u fizičkom teatru. Nije se razmetao svojim veštinama, ali nije krio da mu godi kada bi ga zbog njih hvalili. Voleo je slikarstvo, bio je njegov veliki znalac, u mladosti je svirao klavir; radoznala duha, maštao je o tome da neko vreme provede u opservatoriji ili da se priključi nekoj speleološkoj ekspediciji.
       U međuvremenu je čitao. Bio je strastven, ali probirljiv čitalac. Jedan od najnačitanijih naših glumaca, reći će autoritativni hroničar srpskog pozorišta. Ljubomir Simović drži da su mu uloge bile tako čvrste i ubedljive, životne i plastične upravo zato što su se zasnivale ne samo na velikom talentu nego i na velikoj kulturi: “Mnogo je znao, i mnogo umeo.” Opsednutost jezikom bila je u korenu njegovog uverenja da mu je jezik najprisniji zavičaj. Zato je s rečima postupao kao s najvećom dragocenošću. Slagao ih je brižno, u duge niske, kao što je to njegov deda činio dok mu je govorio stihove pesme o starcu Vujadinu, one iste koje će on govoriti svojoj ćerki Katarini (sinu Đorđu, nažalost, nije stigao). Ako nije znao da li je prst koji ga je prizvao u pozorište đavolji ili anđeoski, u jedno je bio siguran: da je klicu pozorišne strasti poneo sa jezikom još iz ranog detinjstva. Kada je, uplićući u reči priče, legende, mitove, stihove, prebirao brojanicu Vukove azbuke, kao kakav monah što pobožno šapće smerne molitve, Žutić je zapravo vraćao dug svojim učiteljima.
       Deda od koga je primio prve nauke o životu bio je učitelj, kao i dedin otac, Žutićev pradeda, kao što je učiteljica bila Žutićeva baba, kao što su učitelji bili Žutićeva majka i Žutićev otac. S tog kolena preneo je u svoj posao nežno, gotovo roditeljsko, osećanje za jezik, a u život urođenu otmenost, radinost, smisao za harmoniju i, po liniji ličkoj i kordunaškoj, upornost i istrajnost. Na sceni on je mogao biti i arlekin, i Šekspirov tragičar, i groteskni Sterijin rodoljubac, i ironični Beg Pintorović, moćan i ubog, heroj i njegova sirota zemaljska senka, i bio je sve to, ali kao da je uvek hodio po tragu onog svog Vasilija Šopalovića koji zemljani šar vidi kao nepreglednu pozornicu.
       Na svojoj pozornici Žutić je stajao čvrsto, prelazio njome koracima mekim i gipkim, presvlačio je na njoj kostime i maske (a masku je umeo da nosi kao malo koji glumac), i uvek smo se čudili scenskim preobražajima tog, privatno, smernog, odmerenog, skoro uzdržanog, gospodstvenog čoveka. U opisima je Žutić učtiv, finih manira, elegantna duha, delikatan, odgovoran, ozbiljan ili, kako je za njega rekao Slobodan Stojanović, ozbiljniji od svog neozbiljnog doba. Na televiziji, a bilo ga je, činilo se, u svakoj seriji i u svakoj drami, dodeljivali su mu najčešće uloge “ozbiljnog čoveka”. Nije, s te strane, zahvatio nešto od one slave koju su drugim glumcima donosile uloge bizarnih ili romantičnih likova, izoštrenih karaktera i tipova. Njemu televizija zaista nije mogla da naudi.
       Imao je božji dar, ali ga nije uzimao za oslonac svojoj glumi. Tesao ga je i obrađivao kao što se obrađuje dragulj, kao što je bio draguljar jezika. Ako se kaže da je poslu prilazio sa najvećom odgovornošću, s marom ljudi koji ništa ne prepuštaju slučaju, i kada izgleda da je slučaj meštar kakvog sjajnog scenskog otkrića, to još ne kazuje ni pola istine o njegovoj glumi. Zapravo, objašnjava prirodu njegovog odnosa prema pozorištu, ali ne i prirodu njegove glume. Ta gluma je manifestacija svakojakih veština i, istovremeno, ona tajna koja u Žutićevim scenskim transformacijama, od jednog lika do drugog, od jedne do druge sudbine, od komedije do tragedije, ispunjava bogati, uzgibani, uzbudljivi, koliko god trošni, svet njegove umetnosti.
      
       FELIKS PAŠIĆ