Mislili smo da je odlaskom Miloševića sa vlasti došao kraj našim mukama. A evo opet smo, u nekoj političkoj kaljuzi. Opet afere, iza svakog tendera neka kriminalna radnja, okrenuti smo isključivo sebi, i to na najprimitivniji, najružniji i najkriminalniji način

      To je zbilja paradoks: nijednom nije nagrađen na glumačkom festivalu u Nišu, a tu mu je prošle godine dodeljena i sada uručena filmska Nagrada za životno delo “Pavle Vuisić”. Priseća se da su ga jedne godine pozvali da dođe u Niš, hteli su da spreče da nagradu dobije Bata Živojinović, ali ostao je kratkih rukava. Bora Todorović (73) kaže da ga to ne čudi jer odavno ne mari za žirije i njihove odluke.
       - Ne volim da se muvam po festivalima jer svaki član žirija misli da gledam u njega. Kao da mi je stalo do njegovog mišljenja i kao da ja ne znam šta sam uradio i koliko sam loš a koliko dobar. A nagrade se kod nas odavno dodeljuju po principu “svako svome”. Ima tu neke pravde. Racimo, da igra Gaga Nikolić u nekom filmu, a da sam ja u žiriju, ja bih uvek njemu dao nagradu. I on bi meni. Ali, srećom, obojica jednako ne marimo za nagrade i članove žirija, niti za članstvo u žirijima.
       Bora drži pre svega do porodice. Iz prvog braka ima sina Srđana-Žiku Todorovića, izvrsnog glumca i muzičara. Iz drugog braka sa Amerikankom Karolinom ima kćeri Danu i Taru. Dana je završila filmsku glumu u inostranstvu i u filmu “Profesionalac” igra kćer Bore Todorovića! Inače radi u Ujedinjenim nacijama. Tara ima deset godina i lako je pretpostaviti da je neprikosnovena mamina i tatina mezimica. Bora tvrdi da je likom i temperamentom “na nas, Todoroviće”.
       Ne može Bora ni bez prijatelja i druženja, baš kao što mu je stalo do dobre uloge i da uživa dok radi. Naravno, ovo priznanje mu je posebno važno i stoga što nosi ime glumca kome se beskrajno divio i koji je, u stvari, bio njegova krvna grupa:
       - Dugo sam ga poznavao. Upoznali smo se na snimanju nekog filma koji smo zajedno radili, ali zaista je bilo davno, davno, ne mogu ni da se setim koji je to film bio. Pamtim samo da smo dugo čekali, svako na svoj kadar, ali on je bio beskrajno zabavan i duhovit, i vreme je proletelo. Imao sam sreću da sam ga uvek zaticao u njegovom dobrom raspoloženju i, ako smem da budem neskroman, mislim da sam i ja njemu bio drag.
       Paja Vuisić i ja smo se viđali i na Savi i u kafani, a on je voleo i jedno i drugo. Kao što ni ja nisam bio s raskida.
      
       Vi i dalje idete na Savu, a ni kafana vam nije mrska?
       - Naravno. Ali, ne idem svaki dan, hoću reći nisam zavisnik od kafane. Kafana je deo našeg društvenog bića. Sa kime god hoću da se vidim, vidimo se u kafani. I šta, sad, da pijem? Ne pijem sokove jer me goje, kafu ne pijem zbog pritiska, i onda moram da uzmem jedno piće. A jedno piće nema nikakvog efekta i onda popijem onoliko koliko mi prija.
      
       Pomenuli ste Dragana Nikolića, glumca sa kojim se dugo družite...
       - Gaga je moj prijatelj. Mi smo deca beogradske kaldrme. Naše društvo je vrlo heterogeno: drugari iz detinjstva i škole, iz kraja i sa ulice. Nas dvojica smo i sličnog porekla (siromašnog) i sličnog vaspitanja. Naravno, najpre sam ja na njega gledao kao na sina, a onda je on postao veliki glumac. I još nešto nam je zajedničko: obojica smo veliki radnici koji traju. Ja sam u ovom poslu više od 40 godina. To treba izdržati.
      
       Da li vam teško pada kad nemate svoje beogradske prijatelje za kafanu u Pragu, gde živite poslednjih šest godine (pre toga ste bili četiri godine u Budimpešti) jer vaša supruga Karolina tamo radi?
       - Prag ima drugih draži. A ruku na srce, tamo provedem desetak dana mesečno sa porodicom. I tada se od mene očekuje da obavim sve popravke u kući jer to niko ne zna osim mene. Ostalo vreme sam u Beogradu. Iskreno rečeno, ovde mi je mnogo lepše.
      
       Film Dušana Kovačevića “Profesionalac”, posebno vaša uloga Luke Labana, opet vam je donela nepodeljene simpatije publike. Zna se da ste je radili kao omaž Bati Stojkoviću koji je više od 400 puta odigrao tu ulogu na sceni Zvezdara teatra. Da li ste mislili na Batu dok ste snimali ovaj film, da li ste se pribojavali poređenja?
       - Ne, na taj način nisam mislio na svog prijatelja Batu Stojkovića. Ova drama, odnosno scenario napisan je tako da postoji samo jedan način da se ta uloga odigra. Bata je to iskoristio u predstavi, a ja na filmu. Naravno, zbog razlike izmeću pozorišne predstave i filma, ja sam imao veću mogućnost za kreaciju. Naime, sve ono što je Bata u predstavi prepričavao, ja sam na filmu odigrao.
       Batu sam nekoliko puta gledao dok je onako briljantno igrao ovu ulogu. Najupečatljivija je bila njegova poslednja predstava, kad više nije imao snage da ostvari onaj glumački i fizički reljef, jer se sve od njega otkidalo. U njegovoj bolesti, to je bio jedini trenutak sreće. To ću zaista pamtiti.
      
       Vaša karijera je nalik mnogim biografijama gde stvaralac, umetnik, u jednom trenutku više nije u skladu sa sredinom u kojoj stvara i prinuđen je da je napusti. Vaš odlazak iz Ateljea 212 je bio taj trenutak?
       - To je bila kulminacija nezadovoljstva tretmanom koji sam imao u tom pozorištu. Ne želim da apostrofiram ljude koji su forsirali svoje ljubimce, a mi ostali smo služili tu da malo potpomognemo. Ne kažem da nisam napravio neke dobre uloge, ali na mišiće i kod reditelja koji nisu imali predrasude, kao što su bili Mira Trailović, Saša Petrović ili Mića Popović.
      
       Da li je i to bio razlog što ste se više okrenuli filmu?
       - Ma, kakvi. To da se glumac kod nas okrene filmu, to jednostavno ne postoji. To je smešno. Film može, eventualno, da se okrene meni ili nekom drugom kolegi, ali ja mogu da dubim na glavi, ako me reditelj neće, nema me. Niko od nas nema toliku slavu, kao što je to slučaj u svetu, da bi sama njegova pojava privukla toliku publiku, pa producent ima razloga da ga angažuje. To se događa samo u velikim kinematografijama.
      
       Recimo, za “Profesionalac” se kaže da je vaš film?
       - Ne bih se složio. To je, pre svega film Duška Kovačevića. Nažalost, prema Dušku ovde postoji odijum kao prema filmskom reditelju, a on je pre ovoga napravio film “Balkanski špijun” koji je publika veoma dobro prihvatila, isto kao i ovaj sada. Duško je odlično ispričao priču, a kud ćeš više nego da te film drži u napetosti od početka do kraja. To je suština američkog filma. Međutim, Duško se umešao u “tuđi prostor” i prosto nije prihvaćen. Što se mene tiče, ovaj film je moj koliko sam dobro odigrao ovu ulogu. Mislim da sam u tome uspeo.
      
       Spremate novu ulogu na sceni Zvezdara teatra. Nešto sasvim drugačije od one u Kovačevićevom “Lariju Tompsonu” koji i dalje puni salu ovog pozorišta?
       - U septembru počinju probe komada Harolda Pintera “Povratak” u režiji Nikite Milivojevića. Svojevremeno se ta drama igrala u Ateljeu 212. Ljubiša Jovanović je igrao oca, a ja jednog od sinova. E, sada ja igram tu ulogu oca koji je stožer porodice. To je užasno morbidan i težak lik, i nema sada hvatanja na šarm. Ali, igrao sam ja slične uloge pa ću i s ovom izaći nakraj.
      
       Pre mnogo godina, vaša sestra Mira Stupica je napravila poslednju veliku ulogu u pozorištu, u Ateljeu 212. Bila je to naslovna uloga u drami “Marija se bori s anđelima” Pavela Kohouta, u režiji Ljubomira Draškića, koji mi je pričao da ste vi bili najzaslužniji za to. Da li bi mlađi brat još jednom mogao da vrati na scenu stariju sesetru?
       - Mogu skromno da odgovorim “da” na prvi deo vašeg pitanja. A što se njenog povratka tiče, mislim da je to završena priča. Ona to više ne želi. U stvari, možda bi i volela, ali smatra to pitanjem dobrog ukusa. Dobila je sve što je moglo da se dobije i dala je sve što je imala. Ona je veoma vitalna, ja kažem da je ona veoma zdrava jabuka u našoj familiji.
      
       Jeste li se vas dvoje nekada politički razišli?
       - Mi se u mnogim stvarima, kad je o politici reč, nismo slagali, ali to za nas dvoje nije uopšte bitno. Kao što ni gluma nije bila naše zajedničko polje, iako smo oboje glumci. Mi smo prvenstveno bili brat i sestra, onakvi kakvi smo bili kad sam ja bio dete, a ona starija sestra. Naše priče su o pokojnoj mami, pokojnom tati koga ja i ne pamtim, a o ulogama nikada nismo pričali.
      
       Šta vam je kazala posle “Profesionalca”?
       - Ništa. Mislim da nije ni gledala. Ispričala mi je sve što su joj drugi pričali, i valjda je smatrala da je to dovoljno, ali mislim da ona film nije videla. Čekam da prođe još vremena pa ću onda da joj spustim. Šalim se, naravno, eto, to je naš odnos.
      
       I vas kao da je malo prošao politički žar, kao da nemate više iluzija kad je o politici reč?
       - Nestale su sve moje iluzije, ako o tome govorimo. Pokušavam da živim kao normalan čovek. Degutantno mi je da se mešam u to a koliko je moguće da ostanem neozleđen. Mada je to veoma teško. Mislili smo da je odlaskom Miloševića sa vlasti došao kraj našim mukama. A evo, opet smo u nekoj političkoj kaljuzi. Opet afere, iza svakog tendera neka kriminalna radnja, okrenuti smo isključivo sebi, i to na najprimitivniji, najružniji i najkriminalniji način. Pogledajte samo Češku. Onako kako su se Česi i Slovaci razjedinili, kucnuvši se i popivši šampanjac, tako je tekla i njihova privatizacija. Češka je zaista država za ugled. Procenat nezaposlenosti u ovoj zemlji je između jedan i nula.
      
       Dok ste živeli u tom, očigledno neproblematičnom procesu tranzicije u jednoj bivšoj socijalističkoj zemlji, da li ste pomišljali u čemu je naš problem da sve ide teško i uz afere?
       - Znam da će to zvučati skaradno, ali sve više mi se čini da mi ne možemo bez neke vrste protektorata. Valjda smo od Turaka navikli, pa preko kraljeva, do Broza i Miloševića. Niko nije imao potrebu da izđe na ulicu i viče “dole Tito”. Tako smo masovno postajali članovi Saveza komunista...
      
       Vi, ipak, niste?
       - Nisam zato što me nisu hteli. I bilo mi je užasno krivo što me niko nije predložio. Valjda im nisam bio dovoljno ozbiljan, ali znam i neke druge koji su se zezali kao ja, ali njih su predlagali i oni su ulazili u Partiju. A mene baš niko da predloži.
       I da završim ovu političku priču. Imao sam najviše poverenja u ove stručnjake iz G17 plus. Mislim da su Labus, Dinkić i ostali iz ove stranke pošteni ljudi. Mislio sam da bi dobitnička simbioza bila DS plus G17 plus. Nažalost, kako su krenuli, bojim se da od toga nema ništa.
      
       RADMILA STANKOVIĆ