Čak je i slavni Šerlok Holms znao da u svojim istragama krene pogrešnim putem. Ali je na kraju ipak pronalazio pravo rešenje zločinačke zagonetke. Za komisiju koja je ispitivala propuste u obezbeđenju pokojnog premijera važi samo prvi deo ove formule

      Paradigmatični Čeda Jovanović, fenomen srpske politike, omiljen u čitavoj svojoj porodici, benevolentno je dopustio da javnost donese sud o izveštaju Koraćeve komisije o propustima u obezbeđenju zverski ubijenog premijera Đinđića. Jer, što bi rekao Velja Ilić, ako želiš da neka afera ostane nerazjašnjena, osnuj komisiju i na njeno čelo postavi Žarka Koraća. Izgleda da je Čeda postao svestan te notorne činjenice.
       Ali, bez obzira na popust koji je dao javnosti, Jovanović je, u sebi svojstvenom povišenom tonu, upozorio da su premijera zapravo ubili mnogobrojni negativni novinski tekstovi o njemu. Takvih je, kaže Čeda, bilo tačno 7 000, ni manje ni više. Zna on da korektno citira Batića. Otuda njegova priča ima uobičajeno (demokratsko) naravoučenije: može javnost doneti svoj sud, ali čik neka se usudi. Tako da se niko neće baš gurati da postane prvak države u čitanju.
       Lišen sam takve opasnosti: moj razdrndani kompjuter davno je izgubio ulaz na Internet, a Koraćev izveštaj je u celini dostupan jedino na vladinom sajtu. No, ono što je iz njega prepričano po novinama, ili se moglo saznati od samog Koraća tokom njegovog intervjua na RTS-u, u kome je voditeljku tretirao kao kafe-kuvaricu, daje mi za pravo da poverujem analitičarima političkih prilika, koji kažu da u izveštaju nema ničeg što već nije davno poznato javnosti. Osim metoda. Kako? Tako lepo.
       Naime, taj izveštaj nije krenuo od nesporne činjenice da premijera nije ubio član zemunskog klana - Arkan i Giška su opravdano izuzeti - već da je to učinio potpukovnik JSO-a, jedinice u jurisdikciji MUP-a, koja je, opet, važna institucija vlade. Dakle, sve u svemu, pucao je vladin službenik, tip koji je primao platu iz budžeta.
       Ako se, pak, ovo zanemari lanac odgovornosti menja svoju prirodu i smer, pa će završiti na sporednom koloseku, gde mu preti opasnost totalne havarije. Da će se baš tako - ili nekako slično - dogoditi, govori naizgled nevažna činjenica kako je, na osnovu samog izveštaja, smenjen stanoviti gospodin Koprivica, šef obezbeđenja vladine zgrade u Nemanjinoj, po rangu nešto iznad portira. Ovo otuda jer je gospodin Koprivica, uz niz drugih propusta i brljotina, dva dana pre tragičnog događaja demontirao dve kamere kod ulaza iz dvorišta, koje ionako ništa ne bi mogle da snime, sve i da su bile digitalne.
       No, svejedno, to zbilja zaslužuje primernu kaznu. Međutim, neko kao Koprivica, tehničko lice nešto višeg ranga od portira, nije mogao da učini ono što je učinio bez odobrenja nekog na višem (bezbednosnom) položaju. Da li je on to odobrenje zatražio? Da li ga je dobio? Još gore od toga: ako mu takvo odobrenje nije bilo potrebno, ko je odgovoran što je bezbednosni lanac prekinut na važnom mestu? Je li taj podneo ostavku, da li je smenjen? Ništa od toga. Pojela maca.
       Ili jedan drugi primer: dužnosti je razrešen prvi policajac Novog Beograda jer se, temeljnom istragom Koraćeve komisije, utvrdilo da njegovo osoblje nije smelo ni da priđe tvrđavi u Šilerovoj, a on o tome nikoga nije izvestio, čak ni usmeno. Pogledajmo stvar sa druge strane: ako su policijski čelnici - pre svih ministar Mihajlović - posedovali onolike informacije o zemunskom klanu da tokom vanrednog stanja uhapse 11 000 osoba, onda je nelogično da se nisu raspitali šta to rade njihove kolege sa Novog Beograda kada im mafija divlja u dvorištu. Sud javnosti je lako predvidljiv. I on će biti neopoziv. Samo neće biti sproveden.
       Bilo kako bilo, Koraćeva komisija je svoj izveštaj sačinila u znanom vladinom stilu guranja stvari pod tepih. To i nije nikakav izveštaj, već zbirka alibija na pedeset kucanih stranica bez proreda. Evo dokaza: u onom intervjuu na RTS-u Korać je pomenuo i oružanu pobunu JSO iz novembra 2001. godine, dodavši tom delu svog visokoparnog ekspozea kako je vlada bila nemoćna - kako su joj bile vezane ruke - da već tada raspusti tu jedinicu/privatnu armiju iz razloga što su predsednik Koštunica i mediji ovaj pokušaj državnog udara propratili sa simpatijama. A neke žene su služile kafu i kolače.
       Slikovitosti radi, u duhu Koraćeve logorejične retorike, ovo liči na (nemoguću) situaciju da Džordž Buš bude smenjen (impičmentovan) zato što mu Njujork tajms postavlja neugodna pitanja, šireći na taj način atmosferu kolektivnog linča. Što se Koštunice tiče, stvari stoje ovako: bivši predsednik bivše zemlje nije želeo da se služi samodržačkim ovlašćenjima iz Miloševićevog ustava, već se ponašao po slovu bivšeg (i svakog budućeg) konstitutivnog akta, dakle kao protokolarna ličnost bez velikih ovlašćenja. Uzgred budi rečeno, JSO se nije nalazio u okviru njegove jurisdikcije; ta jedinica bila je deo srpske vlade. Ako je vlada bila nemoćna da rasformira JSO samo zato što je Koštunica bio blag prema pobunjenicima, onda je ta vlada nesposobna po sebi, bez obzira na to da li je predsednik savezne države Koštunica ili Žika Obretković. Ona je, analogno tome, morala podneti ostavku još novembra 2001. godine, kao što je ministar policije morao demisionirati odmah nakon Đinđićevog ubistva. Mogao je da izvrši harakiri da je to u našoj tradiciji. Ali, srećom, nije.
       Paradigmatičan je i slučaj Zorana Janjuševića, aktera u aferi pranja novca. Kaže Korać da je Janjušević, kao premijerov savetnik za bezbednost, mnogo učinio, radio je kao crv jer se lično zbližio sa Đinđićem.To se dogodilo dan pre nego što Janjušević, sada kao stečajni upravnik, umalo nije linčovan pri pokušaju ulaska u beogradsko brodogradilište. No, stvar je ipak jasna: zadatak savetnika za bezbednost nije da se zbližava i vezuje za premijera, već da radi svoj posao, profesionalno, bez emocija. Kako je to radio, videli smo 12. marta. Tako izveštaj g. Koraća, kao prvu od svojih stavki, ima pokušaj abolicije Janjuševića za propuste u obezbeđenju predsednika vlade, što je - rekao bi Kočić- olakotna okolnost u procesu ispitivanja njegovih novčarskih malverzacija. Zar niste čuli da je čovek sam podneo ostavku?
       Zato - mada mi to teško pada - moram podržati Batićevu izjavu da se proces optuženima za umešanost u atentat na Đinđića, predviđen za početak septembra, pomera na kraj oktobra. Istražne radnje se moraju obaviti skrupuloznije. Tako i treba. I to je jedini efekat spisa koji je, u ime vladine Komisije za ispitivanje propusta u obezbeđenju premijera, sročio psiholog ekoloških procesa Ž. Korać.
      
       BOGDAN TIRNANIĆ