U sportu se najbolje sagledava filozofija života i puta kojim treba ići da bi se stiglo do cilja

      Za nepunih osam godina dok jena čelu jugoslovenske reprezentacije bio Zoran Gajić, osvojeno je devet medalja; naši odbojkaši postali su olimpijski pobednici, svetski vicešampioni, evropski prvaci... Šampionske titule osvajao je i sa klubovima koje je vodio: sa “Vojvodinom” bio je prvak i one veće (SFR) i one manje (SR) Jugoslavije, sa “Olimpijakosom” prvak Grčke, a ove godine sa “Arčelikom” i prvak Turske.
       Ono što je možda najvažnije: rod sa voćke koju on odneguje ubira se i posle njegovog odlaska.
      
       Koji je recept Zorana Gajića, šta je, osim velikog rada, najvažnije da bi se stiglo do pobedničkog postolja?
       - Najvažnije je da ste zadovoljni i srećni zbog onoga što radite. Neophodno je da zadovoljni i ulazite i izlazite iz sale. Ako je to tako, rezultat ne može da izostane.
      
       Raditi posao koji vas čini srećnim?
       - Da. Ja, zaista, mislim da nema tog novca kojim se može “kupiti” zadovoljstvo da radite posao koji vam se ne radi.
      
       Jednom, dok ste bili na čelu jugoslovenske odbojkaške reprezentacije, sa kojom ste osvojili vrhove Evrope i sveta, da biste prikazali udeo države u tim uspesima, ironično ste rekli: “Gladna vojska najbolje ratuje!”
       - Rekao sam to sa ironijom, da bih skrenuo pažnju na uslove pod kojima radimo i da bih poručio da sve ima granice izdržljivosti. Mi dajemo sve od sebe da bismo postigli dobre rezultate. I, u tome uspevamo. A oni koji bi trebalo to da podrže, pre svega poboljšanjem uslova rada, vide da se sve to postiže sa malo para, pa, ko vele, zašto bi ulagali u nešto što, i pod takvim uslovima, daje najviše rezultate!
      
       Je l’ to jedan od razloga što ste napustili reprezentaciju?
       - Sigurno. Sa nekim igračima sam još od 1987. godine, od kada su igrali za juniorsku reprezentaciju SFRJ, dakle 15-16 godina, i dobro znam koliko znoja su prolili, koliko truda su uložili i koliko su tome svoje privatne živote podredili. To je i formalno potvrđeno, osvajanjem najvećih trofeja. Ljudi nas vole, našu reprezentaciju dočeka sto hiljada ljudi...
       Ta moja ostavka nije bila u smislu razočarenja, nego u smislu nečeg sasvim racionalnog: zašto da se bavim nečim što nema perspektivu!? To je kao na berzi: oslobađate se akcija koje, dugoročno gledano, neće imati vrednost. A ja sam zaključio da, dugoročno gledano, srpske reprezentativne selekcije nemaju vrednost, jer to apsolutno nikog ne interesuje. Nadam se da grešim i ovom prilikom pokušavam da isprovociram da tako ne bude.
      
       Ima jedan paradoks, kaže se “dva Srbina - tri partije”, a Srbi u kolektivnim sportovima svetska velesila! Kako to objašnjavate?
       - Objašnjenja ima puno. Ali se najpre mora reći da iza svega toga stoji višedecenijski rad. Mi imamo izuzetno stručne ljude koji godinama, decenijama, u kontinuitetu stvaraju igrače u fudbalu, košarci, odbojci i drugim sportovima. Znači, jedna dobra organizacija stoji iza svega toga. Apsolutno sam protiv onog objašnjenja: Srbin se zainati i postane prvak sveta u košarci! Inat nije stvaralački motiv. Ovde postoji sasvim jasan kvalitet: i igrački, i stručni i organizacioni. Sve ono što je relevantno za rezultat.
       A kada je reč o tom tradicionalnom srpskom nejedinstvu, gde piše da u ekipi mora da postoji jednoumlje?! U stvari, možda je tajna baš u tom nejedinstvu. Jer, gde svi igrači jedne ekipe misle isto, tu nema nikakve energije. Mora da postoji neki naboj.
      
       Dakle, da svako na svom mestu igra najbolje što može, a da to bude u službi kolektiva?
       - Jasno. Ja često govorim, eto “Zvezda”, “Partizan”, “Vojvodina”, “Budva”, “Budućnost” ljuti su protivnici, ali kada obuku plavi dres, svi igraju odlično. Možda je to ideal i za ljude koji se bave nekim drugim, ozbiljnijim profesijama!
      
       Koliko se neki principi iz sporta mogu preneti u neke druge sfere društvenog života?
       - Mogu i te kako. Međutim, treba znati da u sportu ima nečeg čega nema u nekim drugim sferama, a to je - brza povratna informacija. Mi koji radimo u sportu ne možemo da lažemo da dobro radimo ako se to ne vidi po rezultatima. Nedeljno jednom ili dvaput imamo utakmice i ako triput zaredom izgubimo, znamo da ne radimo dobro; isto tako, ako ne uzmemo prvo mesto, znamo da treba da budemo smenjeni. Svi smo veoma samokritični, jer postoji princip testa, a test je utakmica. I tu je ta brza povratna informacija koja vam kaže da li ste dobro radili ili niste. U drugim poslovima sve se može nafrizirati i namontirati da je bilo dobro, vrlo dobro ili odlično, zavisno od potrebe. A tamo gde se naručuje rezultat ili gde se sumnja da se naručuje rezultat (kao što se govori da je to u fudbalu), pada kvalitet.
       Smisao sporta je pobeda. A pobediti, znači postići više pod podjednakim uslovima. Tu se pokazuje realnost onoga što ste radili. Osnovna “prevara” u sportu jeste prevara da se vi takmičite protiv nekog protivnika, a vi se takmičite sami sa sobom. Takmičite se da maksimalno realizujete svoje mogućnosti. Ako tako pristupite, od sporta ćete dobiti mnogo više nego što donose prva mesta i zlatne medalje. Taj princip važi i u drugim oblastima ljudske delatnosti.
      
       Tako što svi igramo neku utakmicu?
       - Da. Svi mi igramo neku svoju životnu utakmicu: i kao pojedinci, i kao grupa, i kao nacija, i kao država, pa i kao čovečanstvo. Svako igra neku utakmicu da nešto osvoji. Svi mi imamo neki svoj cilj, neku svoju pobedu, neku svoju sreću u životu čemu težimo. Taj put ka pobedi je univerzalan, on traži određeno požrtvovanje, određene postupke i određene situacije koje čovek mora da podnese. U svemu postoji neka vrsta protivnika, imaginarnog ili stvarnog, kojeg treba pobediti. Uvek se traži neka pobeda, nešto što treba ostvariti. Takav je život. Taj put je obično posut trnjem, ali treba izdržati. Upravo sport najbolje simbolizuje celu tu životnu filozofiju.
       Ja dosta dobro prepoznajem ljude koji su se nekada bavili sportom, oni su obično najuspešniji u svojim profesijama!
      
       A za sve je potrebno i srce, i glava, i leđa, kako jednom prilikom rekoste!
       - Apsolutno. Emotivna, intelektualna i fizička komponenta u svemu postoje. Ako jedna karika zakaže, sve puca.
      
       JOVAN JANJIĆ