Tekst Vasilija Kalezića “Ni ulica, ni spomenik, ni galerija... - povodom predloga za trajno obležavanje imena i djela Zorana Đinđića” (NIN, br. 2746) izazvao je različita reagovanja u javnosti. NIN će u ovom broju objaviti priloge koji su stigli u redakciju

      Pretpostavimo da su svi navodi uvaženog gospodina Kalezića tačni i da oni zaista predstavljaju naličje ličnosti pokojnog premijera. Može se onda postaviti pitanje da li naličja ličnosti (vremena, događaja) mogu biti apsolutno merilo zasluga? Ako bi ona bila merilo zasluga možemo se zapitati imaju li Srbi (ili bilo koji narod na svetu) pravo da svojim velikanima podižu spomenike. Siguran sam da gospodin Kalezić (a i bilo koji Srbin) nikada ne bi doveo u pitanje razloge za podizanje spomenika voždu Karađorđu ili knezu Milošu. Teško da bi se neko osvrnuo na Karađorđevu uzurpaciju voždovske vlasti u prvim godinama ustanka i njegovo sramno bekstvo u Austriju posle propasti ustanka 1813. godine. Ili na samovolju Miloševu, surov obračun sa takmacima, težnju da Srbijom vlada “kao kakav paša srpske narodnosti” i “sprdnju, samoljubije i prezrenije sviju drugi ljudi, samovoljno vladanje i nepostojanstvo i laž” kao atribute njegove ličnosti o kojima detaljno govori Vuk Karadžić. Slična odličja nose i druge ličnosti novije srpske istorije koje su Srbi ovenčali spomenicima. Gospodin Kalezić kao argumente poteže Đinđićevu navodnu nelojalnost prema prijateljima, učiteljima i saborcima, veze sa kontroverznim biznismenima i polusvetom podzemlja, nedoslednost i nepostojanost u sprovođenju zakonske regulative itd. Da li, shodno takvoj argumentaciji, treba porušiti spomenik Pašiću, kralju Petru I Karađorđeviću, kralju Aleksandru, Ivi Andriću? Pašićevo držanje na sudu posle ivandanjskog atentata bilo je više nego nelojalnost prema saborcima i izdaja svojih prijatelja. Afere njegovih ministara i saboraca, pa i članova njegove porodice i te kako su opterećivale državni krvotok Srbije tih vremena. Umešanost kralja Petra u Majski prevrat i krvavi pir nad bespomoćnim kraljevskim parom poslednjih Obrenovića u sprezi sa zavereničkim polusvetom istorijska je činjenica. Odnos kralja Aleksandra prema ustavu i zakonima, ili Andrićevo “iskakanje iz voza fašizma na poslednjoj stanici” i ostatak života u Savezu komunista Jugoslavije takođe se mogu naći u istoriografiji kao istorijski fakti. Da li naličja ličnosti ovih srpskih velikana zaslužuju da potamne njihove grandiozne zasluge kojima su zadužili svoj narod?
       Na kraju, na pitanje o ulici, spomeniku ili galeriji, posvećenim pokojnom premijeru, odgovor je dala, kako reče Duško Kovačević, “tišina na premijerovoj sahrani, kakva se nije čula Srbijom od pogibije kralja Aleksandra”. Ona je bila narodni plebiscit koji napred postavljena pitanja čini iluzornim!
       S obzirom na to da je redakcija gospodinu Kaleziću dala prostor da svoj stav iznese u rubrici Polemike, molim da se i moje reagovanje objavi u istoj rubrici.
       S poštovanjem,
      
       DR NEBOJŠA RANĐELOVIĆ,
       Pravni fakultet u Nišu
      
       Srpski Kenedi ili Makijaveli
       Iz drugog ugla snop svetla, ako ne osvetljava ličnost Zorana Đinđića, a ono, makar delimično, pruža uvid kako su pojedini - oni preko našeg napuklog, crvotočnog plota iz te nama daleke Evrope, kao i oni sa one strane Atlantika - doživeli premijera za vreme njegovog kratkotrajnog političkog mandata.
       Od ovogodišnjih martovskih ida (12. marta) o političkom profilu Zorana Đinđića dosta je pisano u stranim medijima. U širokom rasponu između dva pola, od ocena da je Z. Đinđić bio “srpski Kenedi” (“The Times Union”), do kvalifikacija da je bio i “srpski Makijaveli” (“The Njashington Post”), kreću se razmišljanja i širi se raznovrsno razgranata lepeza ocena o ovom srpskom političaru s kraja XX i s početka XXI veka.
       Iz pažljivog čitanja svetskih medija stiče se utisak da su posebno Nemci, ali delimično i drugi, za razliku od Srba, nekako bolje spoznali Đinđićeve sposobnosti ali i slabosti. Da li samo zbog toga što je Zoran Đinđić više od jedne decenije (1977-1990) boravio u SR Nemačkoj? Svakako ne. Pa Đinđić je proveo i u SR Srbiji takođe više od jedne decenije (1990-2003) i to one poslednje najznačajnije u njegovom političkom životu vodeći rovovsku i frontalnu borbu protiv bivšeg režima.
       Ugledni “Frankfurter Allgemeine Zeitung” (F.A.Z.) piše da je Z. Đinđić bio politička ličnost koju je karakterisala “izuzetno velika želja za političkom moći i vlašću”, a Stefani Bolzen u berlinskom “Die Njelt” kvalifikuje Đinđićevo političko delovanje kao “hod po tankoj žici” koji se pružao u četiri pravca: prema srpskom parlamentu; koalicionim partnerima, pre svega Vojislavu Koštunici i DSS; prema Zapadu; i prema državama bivše Jugoslavije.
       U pomenutom F.A.Z., ali iz pera drugog novinara, Belje Cufai-a, još se decidnije daju naznake za politički portret Z. Đinđića, koji, po autoru, nosi sledeće osobenosti: promišljeno flertovanje sa nacionalizmom; kosmopolitizam; političku bezobzirnost; vizionarstvo i državničke težnje neophodne za obnovu srpske države; kao i veze u neposrednoj prošlosti sa srpskom mafijom i podzemljem kada Zoran Đinđić “nije prezao ni od pakta sa đavolom”.
       Klaus Daman u komentaru kelnskog “Deutsche Njelle” govori o Đinđiću kao o izuzetnom reformisti koji je “mnogo toga obećavao, ali je malo za života postigao”.
       I drugi strani izvori bavili su se, posebno od marta 2003, ličnošću Zorana Đinđića. Pomenuo bih samo Leonarda Vincenta koji je u komentaru francuskog RFI, povlačeći paralelu između Srbije i Z. Đinđića, napisao da je njegova politička karijera ličila na putanju njegove zemlje Srbije: često je bila kontradiktorna a povremeno herojska, ali i tragična.
       Zoran Đinđić je ličnost koja je za svog života kratko zasijala na srpskom političkom nebu. Da li će se trag i odsjaj dela ličnosti Zorana Đinđića zadržati nad suženim srpskim nebom svakako ne zavisi od aktuelne političke volje, dnevnih autoriteta, ali i oportuniteta u raspravama o upotrebnoj vrednosti davanja njegovog imena ili ulicama, ili spomenicima ili galerijama, ili od svega zajedno u paketu.
       Političko-sociološki i društveni azimut mesta ličnosti u istoriji jedne države i naroda određuje se na drugačiji način. Dokaz upotrebe pogrešnih mernih sprava za određivanje mesta i uloge ličnosti u istoriji svakako je i groblje srušenih spomenika i galerija, ugašenih fondova, izmenjenih imena ne samo ulica već i gradova širom istočne Evrope, ali i kod nas, u poslednjoj deceniji XX veka.
      
       MR DRAGAN MILJANIĆ,
       Institut za strategijske studije i razvoj “Petar Karić”, u Beogradu
      
       Možda stranka?
       U eseju dr Vasilija Kalezića nedostaje osvrt na objavljenu nameru izvesnih aktuelnih političara da poruše već postojeća spomen obeležja provereno značajnih istorijskih ličnosti srpskog naroda da bi se podigao spomenik dr Zoranu Đinđiću.
       Osim toga, autoru nedostaje “tolerancija” prema nekolikogodišnjim saborcima i, vešto svežijeg datuma - nekim prijateljima. Oni i treba da sagrade spomenik dr Zoranu Đinđiću i to na vrlo regularan način. Ali - ličnim sredstvima i, po mogućnosti, na privatnom posedu! Zato što je jasno da postoje ljudi koje je pokojni Đinđić već očigledno i izvesno životno zadužio i oni treba da ostave trag svoje zahvalnosti. (O njima je na najbolji mogući način pisao Vasilije Kalezić.) I ne bi trebalo da im se uskrati pravo da neki majušni procenat, brzom brzinom ostvarenih, ličnih kapitala odvoje i udruženi naprave spomenik svome zaštitniku i vođi. Posle onoliko javno prolivenih suza i reči ožalošćenosti, bilo je sasvim prirodno da nešto već i učine, u skladu sa objavljenim osećanjima!
       Time ja nikako ne umanjujem moguću istorijsku ulogu lika Zorana Đinđića, ali za procenu je ipak potrebno i vreme i potvrda njegovog dela u stvarnosti.
       Uostalom, ne verujem da postoji zabrana Demokratskoj stranci da na neki originalan način obeleži spomen na svog pokojnog predsednika! Nisam primetila u njihovim prostorijama ni njegovu bistu, na primer, niti je osnovan neki adekvatan Fond Đinđićevog imena... Uostalom, demokrate su nekada, u Đinđićevo vreme bili vrlo inventivni, atraktivni, duhoviti, hitrih ideja... Nije, valjda, da su toliko usahli, da im je potrebna pomoć države i naroda da bi obeležili svoje poštovanje i privrženost liku i delu svoga predsednika.
      
       LJILJANA BULATOVIĆ,
       Beograd
      
       Dobre osobine
       Da li je u NIN-u ubijeni predsednik srpske vlade već dobio istorijsku ocenu koja je prilično crna?
       Naravno da je i divinizacija Zorana Đinđića druga krajnost. On je ipak bio samo čovek, s istim kontroverzama u svojoj ličnosti kao i druge ličnosti iz naše istorije, poput Karađorđa, knjaza Miloša ili Nikole Pašića. Međutim, mišljenja sam da na tasu dobrih i loših osobina dr Đinđića, dobre, u koje spadaju težnja za modernom i evropskom Srbijom, ubrzana ekonomska reforma, lucidno shvatanje realnosti u savremenom svetu, ubedljivo pretežu nad ovim drugim, od kojih je najizraženija bila sklonost ka nedovoljnom uvažavanju pojedinih državnih institucija.
       Ocenu istorijske uloge Zorana Đinđića daće vreme koje je pred nama. Vasilije Kalezić je već presudio, što je zaista velika hrabrost. Ili se to zove malko drugačije?
       BRANKO LJUBOJA, BRANKO LJUBOJA,
       Kikinda
      
       “Staklenac” ostaje
       Ni iz kog razloga ne bi smeo da se dira Nušić niti da se bilo gde pomera sa svoga sadašnjeg mesta! To je pravo mesto koje mu pripada, a na njega je čekao više od 50 godina i od njega nije niko zaslužniji da bude na tom mestu! A da se ruši “Staklenac” - pa makar na njegovo mesto podigli Sorbonu - pravi je vandalizam. Taj “Staklenac” može još mnogo, mnogo godina da posluži, posebno što ima mnogo drugih zdanja koja bi trebalo rušiti i zidati.
       S obzirom na to da je završena istraga o ubistvu premijera Zorana Đinđića, narod očekuje da mu se tačno i jasno kažu detalji.
       NAROD se ne sme potcenjivati!
      
       JELENA NOVAKOVIĆ,
       Beograd
      
       Ko su drugi?
       Da Zoran Đinđić nije ništa drugo uradio osim što je poslao Miloševića u Hag, ipak bi mu za to što je uradio trebalo dići spomenik. Eto, predlažem da mu se bista postavi na trg, pred POLITIKOM, gde je sada Moša Pijade, a Mošu stavite direktoru “Politike” u kancelariju. Gospodinu-drugu Kaleziću prelažem da se osvrne na svoju biografiju i na to šta je ranije pisao. Ja imam prilično dugo sećanje (1921 godište), a čitao sam NIN a i druge novine.
       Čudno je da Kaleziću nisu zasmetale beograske ulice koje nose imena savršeno nepoznatih ljudi ili raznih heroja “po ključu”: Ulice: Božice Divnić, Nade Dimić, Sestara Strain, Svetozara Papića, Zlatka Šnajdera, Jura Keroševića, Vitomira Rolovića, Svetozara Papića, Žarka Vukovića-Pucara, Slaviše Vajnera, Mirče Aceva, Živka Karabiberovića, Olge Alkalaj, Marka Ristića (!?!), itd, itd...
       Pitam: Da li iko zna ko su ti ljudi (osim poslednjeg koji je poznat po članku “Smrt fašizmu - Sloboda narodu” kojim se u “Politici”, posle oslobođenja, pravdao što je okupaciju proveo u tastovoj vili u Vrnjačkoj Banji a ne u šumi, pa je nagrađen, postao ambasador u Francuskoj), po čemu su zaslužni i šta su učinili za Beograd ili Srbiju da bi dobili ulicu sa svojim imenom?
      
       STEVAN V. STANIĆ,
       Vindiš, Švajcarska