Četiri godine posle uspostavljanja Unmik misije na Kosmetu o novinarima iz Prištine kao da više niko ne želi da razgovara

      Novinarima - bilo članovima prištinskih redakcija na srpskom, turskom ili romskom jeziku, bilo da je reč o dopisnicima - niko ne može da zameri da su napustili narod, kao što su to učinili činovnici, viši i visoki, načelnici okruga, šefovi, ministri i drugi. Svi su podvili repove i najveći broj njih smestio se u udobne kuće i stanove, koje su unapred dobili po zasluzi ili, odavno kupili. Uz to, lakše su prodali imovinu.
       Novinari su se među prvima našli na udaru 1999. godine. Neki su i glavom platili, a da o njima - za razliku od onih koji su bežali iz BiH i Hrvatske - niko nije brinuo: ni gde su smešteni, ni gde su im porodice, ni kako žive, niti je neko pitao da li im je neko slučajno stradao. Na njih, kao da je bačena anatema, i kao da su postali “glavni krivci”, za Miloševićeve neuspehe i za sve ono što se zbivalo godinama na Kosovu i Metohiji, a o čemu su oni izveštavali. Pojedinci su godinama bez posla, ili im se daje za preživljavanje, drugi “tezgare”, neki su istog trena, kada su pobegli sa Kosmeta, dobili otkaz, zato što nisu hteli da se vrate u pakao iz kojeg su tek stigli. Novinarske organizacije se nisu pitale šta je sa njima.
       Odmah posle 1999. godine, najveći broj njih, shvatio je brzo da oni u stvari, više nikome ne trebaju. Posle ih optužuju da su služili režimu. U stvari, “otpisani” su, iako nekada i u Srbiji “slavljeni”, za istinu o kojoj pišu, kada je Kosmet u pitanju. Hvalili su ih što su u prvim redovima borbe protiv albanskog separatizma i verovali da uživaju u profesionalnom smislu zbog uslova pod kojima su radili i za šta su se zalagali. Godine 1999. mnogi su shvatili, da su iskorišćeni, a zatim odbačeni, jer izgleda, nisu uvek mislili kao Milošević, niti su Kosmet posmatrali kao Milošević. Ozbiljno su se zalagali za to da je Kosmet sastavni deo Srbije i Jugoslavije, a za to su imali puno razloga: bio je to njihov dom, njihova kuća u kojoj su želeli da večno ostanu i imali su kolege i prijatelje. Mislili su da vlast ozbiljno misli da zadrži Kosmet, ali se ispostavilo da su NATO bombe bile jedini način da se “operu ruke” od tereta koji se zove Kosovo, a da se istovremeno proglasi velika “pobeda”, koja je bila tako “značajna” da je sve što nije bilo albansko, oterala sa Kosmeta.
       Možda se mnogi neće složiti, možda će me optužiti. Ali, posle svega i posle četiri godine valja priznati, ako ne prevaru, a ono zabludu.
       To što je veliki broj novinara radio u vreme Miloševića, ne znači i da ga je verno služio. Tako, međutim, ne misle oni koji su sebe proglasili demokratama i borcima za promene, iako se, najvećem broju njih, “borba” svodila na desetogodišnju apstinenciju od pisanja, ali ne i od plate. Tako su oni postali “represirani”, a ne i oni drugi koji su to stvarno bili. Onima koji su radili, može se zamerati, mogu se analizirati njihovi tekstovi, ali im se mora priznati da su bili represirani. Staž im je duži od bilo čijeg. Od 1981. godine čuvali su sebe, porodice a decu ispraćali i dočekivali iz škole.
       Novinare sa Kosmeta, onako anatemisane, valjda kao “krivce”, niko više ništa ne pita. Eksperti i analitičari postali su oni koji ne samo što nikada nisu boravili na Kosmetu, već ocenjuju i analiziraju iz udobnih fotelja i sa kompjutera. Sa albanskim novinarima iz Prištine, radi “probijanja leda”, polutajno se sastaju, odabrani beogradski novinari, koji se druže puna dva dana u Ohridu. Posle dvanaest godina, sastali su se oni sa novinarima, koji se međusobno nisu ni poznavali. U Ohridu su srpski više slušali, a albanski više pričali. Nisu osporavali ni stav iz Prištine o tome ko je kriv, pa ni to da su “bili u službi Miloševića”. Bilo je tvrdnji da su “neki bili i plaćenici Miloševića”. Nije se odgovorilo ni na ideju o nezavisnom Kosovu, ili o samo velikim stradanjima Albanaca.
       Ne samo za Ohridski susret, već i za mnoge pre toga, organizatorima ni na kraj pameti nije padalo da pozovu nekog koji je živeo i radio na Kosmetu. To mnogo govori. Razgovore, uglavnom organizuju stranci, da bi ukljižili “još jedan uspeh”, koji je važan za buduće odnose na Kosmetu, kao da će se, već sutra, beogradski novinari nastaniti na Kosmetu, a ne oni koji su živeli i tamo radili. Oni će se prvi vratiti, jer su poslednji otišli. Izgleda da je teška dilema, za neke, kako bi, na primer, izgledao susret novinara “Jedinstva”, “Tana”, RTP-a i dvadesetak dopisnika beogradskih redakcija. Jedini “greh”, po nekima je izgleda i veliki, što su svi ovi bili protiv nezavisnosti, a ovi drugi za nezavisnost, a protiv Srbije.
       Drugi govore umesto njih, kao što su nekada, umesto onih na Kosmetu, odlučivali iz Beograda, a onda su poštari, železničari i ekonomisti vodili politiku, sve do šarolike družine u Rambujeu i Parizu, koju niko ništa nije pitao. Niko nije ni pomišljao da one koji su se rodili na Kosmetu i živeli, nešto pita. Odluke su donošene u ime njih.
       Možda ne bi bilo ni rata da su nas pitali, a pre svega da su nas slušali iskreno. Oni su dolazili, a ni na kraj pameti im nije padalo i da tamo žive. Zvali su ih “koferaši”. Šta su postigli? Ništa. Mnogi su u udobnim stanovima i kućama i bogatiji nego onda kada su došli na Kosmet. Samo se narod potuca, po kampovima.
       Umesto novinara sa Kosmeta “led razbijaju” novinari iz Beograda, biznismeni i političari. Nikog sa Kosmeta. Nama, zato preostaje, kad se svi izdogovaraju, bili novinari ili drugi, samo da kažemo: “Juče su se čuli telefonom i dogovorili. Mogu li sada kući?”
      
       ZEJNEL ZEJNELI