Statistički podaci ukazuju na podređenu ulogu žena u našem društvu, ali taj problem ne rešava se zabranom viceva o plavušama

      Svi potpisnici Rezolucije UN 1325 o ravnopravnosti polova i Pekinške deklaracije koja preporučuje zastupljenost žena na svim nivoima vlasti sa minimumom od 30 odsto, moraće u što kraćem periodu da razmisle o zakonima u svojim zemljama. Ako ni zbog čega drugoga, onda zbog godišnjeg izveštaja koji moraju da podnose UN, čega je Jugoslavija bila “spasena” u vreme izopštenja pod Miloševićem i “pošteđena” na tri godine, od dolaska DOS-a na vlast. Dok se nove vlasti ne snađu.
       Dakle, od SCG se sledeće godine izveštaj očekuje, a besmisleno je naglašavati korisnost toga da bude i zadovoljavajući.
       U traganju za najboljim rešenjem koje se za sada kreće između predloga da bude donet jedan antidiskriminatorski zakon ili, još bolje, zakon o polnoj jednakosti, SCG bi možda mogla da se ugleda na Bosnu i Hercegovinu koja je svoju prilično intenzivnu borbu za ravnopravnost polova nedavno uredila Zakonom o ravnopravnosti spolova.
       Možda zato što u zakonu BiH uz niz odredbi, koje bi svaka demokratska zemlja rado uvrstila u svoj zakonodavni sistem, postoji i izvestan broj koji je delom neprimeren našem mentalitetu (nevažno, mentalitet se menja), a drugim delom odlazi u svoju suprotnost. Recimo, prema rečima Savime Terzić, direktora Međunarodne grupe za ljudska prava, novi zakon omogućava ženama da tuže osobu koja priča viceve o plavušama, a kazna za to, prema pisanju zagrebačkog “Večernjeg lista”, može da bude i zatvorska.
       Ako je prvi pokazatelj gušenja demokratije zabrana političkih viceva, šta bi zabrana viceva o plavušama, koje rado pričaju i plavuše, mogla da predstavlja? Ili, konkretnije, ako je ženama potrebno da ih zakon štiti od viceva, da li razgovaramo o njihovoj ravnopravnosti ili inferiornosti.
       Ne tako davno bivši predsednik Savezne komisije za unapređenje žena Margit Savović našla se u neprilici zato što je javno ispričala vic o Mađaricama. Na pitanje šta ako zabrane i viceve o plavušama, Savović za NIN kaže: “Imam loše iskustvo zbog pričanja viceva i najradije to ne bih komentarisala. Ipak smatram da je takvo detaljisanje više komično nego neophodno. A ako žena priznaje da joj to smeta, onda je to pokazatelj da već nešto nije u redu.”
       Nešto nije u redu, ali to svakako nisu vicevi o plavušama, čija je zabrana, nažalost, najviše zaintrigirala javnost, jer SCG, gledano iz ugla statistike, ima mnogo veće probleme kad je ravnopravnost polova u pitanju. Naime, četvrtina muškog i neznatno manji procenat ženskog stanovništva još smatra da bi žene morale da se odreknu karijere u korist porodice, a oni koji misle drugačije suočavaju se sa nizom drugih problema. Iz analiza prošlogodišnje vladine Strategije za smanjivanje siromaštva vidi se da 40 odsto žena starijih od 15 godina nema redovne prihode, 42 odsto ih je nezaposleno, a za iste poslove plaćene su 15 odsto manje nego muškarci, što se neposredno odražava na penziju. Samo 17 odsto žena poseduje stanove, a njihova zastupljenost u strukturama vlasti je gotovo zanemarljiva. U opštinskim parlamentima ih ima samo 19 odsto, ali ih je čak 60 odsto među opštinskim službenicima. U sindikalnim organizacijama one su brojčano jače jer ih ima 54 odsto, ali samo dva odsto ima pravo odlučivanja. Prilikom poslednjeg popisa stanovništva, muškarci su prijavljivali ime oca, a žene ime muža, što ih na simboličan način svrstava u njihovo vlasništvo. Jedno od najčešćih kršenja ljudskih prava žene doživljavaju prilikom zaposlenja, kada su, prema rečima predsednice Ženske političke mreže Lejle Ruždić, često prinuđene da pismeno ili usmeno obećaju da se neće udavati i rađati decu naredne tri ili pet godina.
       Ovaj problem bi uskoro mogao da bude rešen, kaže Olgica Kirćanski, republički poslanik i jedan od predlagača osnivanja odbora za rodnu ravnopravnost. “Odredba bi trebalo da se nađe u zakonu o preduzećima i radnom pravu. Zakon je predat, još nije u proceduri. To su evropski standardi koji moraju ući u zakon, ali to nije dovoljno. Važno je da se ti zakoni poštuju, pre svega da to čine pravosudni i policijski organi, zbog čega su predviđeni seminari. Postoji dobra atmosfera među poslanicima za donošenje zakona”, kaže Kirćanski.
       A do tada.
       “Na svakom drugom razgovoru za posao dešava mi se da mi kažu: sve je u redu, šteta što ste žena”, kaže Dragana Đuršić, ekonomista i dodaje: “Nažalost, nisu u pitanju samo domaće firme, takav odgovor sam dobila i kad sam konkurisala u švedski ‘Volvo’.”
       Ovaj podatak je iznenađujući ako se zna da je Švedska jedna od zemalja koje su najdalje otišle u obezbeđivanju ravnopravnosti polova. Kod njih je, recimo, zakonom propisano da ako je premijer muškarac, ministar spoljnih poslova mora da bude žena, ili obrnuto. U norveškom Ministarstvu poljoprivrede postoje dva službenika čiji je jedini posao da prate da li je obezbeđena polna ravnopravnost u toj grani.
       Ako se rodna neravnopravnost dešava u zemljama sa strogim zakonima, šta može da se očekuje u zemlji koja nema zakone?
       “Mi nismo jedina zemlja u kojoj nije ostarena ravnopravnost polova. Dešava se to i u Francuskoj koja ima sistem 50:50 odsto prilikom učešća u strukturama vlasti. Nadam se da će kod nas biti doneti zakoni kada prođe vreme ovih afera, nevolja je što su mnogi ubeđeni da je to već urađeno. Ima dosta napretka, Krivični zakon promenjen je u pozitivnom smislu i sada postoje kazne za zlostavljanja u porodici, a kao delikt se priznaje silovanje u braku. Veoma je važno što je trgovina ljudima podvedena pod organizovani kriminal. Bitno je da se donese zakon po kojem teret dokazivanja ne bi bio na onome ko je diskriminisan već na onome ko diskriminiše, zato da žrtve ne bi bile te koje dokazuju. Mora se raditi na tri plana: na zakonodavstvu, telima koja brinu o tome da se zakon sprovodi i kvotama u izbornom zakonu. Na lokalnom nivou je usvojeno da žene moraju biti zastupljene sa 30 odsto, ali na republičkom još nije”, kaže Dragana Petrović, doskorašnja predsednica Savezne komisije za unapređenje žena koja je prestala da postoji kada i SRJ.
       Pitanje kvota se u više navrata pokazalo kao veoma bolno. U vreme kad je formiran DOS jedino je DSS odbila da potpiše dokument kojim će se obavezati da će na spisku poslanika imati 30 odsto žena, svi drugi su potpisali, ali to kasnije nisu poštovali, uz izuzetak SD, SDU, LSDV, RS i donekle GSS. Ni opozicione stranke nisu poštovale svoje statute. Prema svom statutu SPS ima obavezu da 20 odsto kandidata budu žene, a to se još ni na jednim izborima nije ostvarilo. Najčešći komentar u anketama je: žene će morati same da se izbore, a ne da im zakon unapred obezbeđuje mesto ili - zašto im obezbeđivati mesto kad su ionako neaktivne u parlamentu.
       Mi to moramo da učinimo jer smo se potpisom na to obavezali još 1995. godine, tvrdi Margit Savović i dodaje: “Prema istraživanju UN od pre tri godine, mi se nalazimo ispod 90. mesta, a verujem da bi nova istraživanja pokazala da smo još niže. Sada je u parlamentu 13 odsto žena, ni ranije nije bilo mnogo više. Moj utisak je da su sve žene koje su sad u parlamentu, ali i mi koje smo bile ranije, tu više kao ukras. Partijska disciplina obavezuje sve, svi su glasnogovornici jedne politike i niko nema samostalan nastup. Prividno deluje da je SRS otišla najdalje, ali istupi njihovih poslanica često nisu adekvatni i ne predstavljaju nešto što bi doprinelo boljem utisku. Problem je u samim ženama koje ne shvataju da imaju brojčanu prevlast i sopstvenu moć i da, ukoliko su udružene, mogu mnogo toga da urade. Umesto toga, žene su najveći kritičari žena i među njima nema solidarnosti.”
       Na drugi aspekt ukazuje Dragana Petrović. Da bi se nešto zbilja uradilo, potrebna je kritična masa žena koje se za to zalažu, a ona se obezbeđuje sa pomenutih 30 odsto. “Nije to davanje privilegija unapred jer se mora voditi računa o startu. To je kao sa bajkom o Pepeljugi. Njoj maćeha nije rekla da ne može na bal, već da može ako prvo opere, očisti, završi sve i obezbedi sebi garderobu. Ukoliko ne obezbedimo dovoljan broj žena koje nisu zastrašene, moglo bi se dogoditi da se ponovo borimo za prava koja smo već imale, kao što se to dešava u Poljskoj gde su žene zbog jakog pritiska Crkve prinuđene da se ponovo bore za pravo na abortus. Ni mi nismo daleko od toga, jer je Crkva već izdala knjigu koja devojčicama poručuje da ne prilaze kompjuteru jer bi mogle postati sterilne. Valjda ni mobilnim telefonima, već samo šporetu”, kaže Petrovićeva.
       Zbog slične situacije BiH je u svoj zakon uvrstila još neke odredbe. Iz udžbenika će biti izbačene ilustracije na kojima žene peglaju ili kuvaju, a muškarci pilotiraju ili se bave mehaničarskim poslovima. “Zbog takvih predstava devojčice se odlučuju za izbor nežnijih zanimanja i zbog toga godinama čame na birou, a postoji manjak stručnjaka na polju tehničkih nauka”, kaže Savima Terzić. Takođe će biti zabranjene reklame na kojima se žene pojavljuju kao “dobre koke” ili seksualni objekat.
       Da li će biti ilustracija sa ženama koje cepaju drva, a s muškarcima koji peglaju ili će sve poslove zajedno raditi muškarac i žena, jedan je od najčešćih komentara na ovakav zakon.
       Ako se uzdignemo iz miljea mentaliteta, ima i drugačijih komentara.
       “Lično mi se sviđa da se borimo protiv stereotipa, a stvaranje stereotipa počinje preko udžbenika. Nisam za zabrane ali raznovrsnost mora da se gradi. Pogledajte samo lutku Barbi i zanimanja koja se za nju vezuju: manekenka, stjuardesa... I muškarci se moraju staviti u neke druge uloge. Dokaz je izuzetno uspela reklama za cipiripi. U njoj muškarac hrani bebu”, kaže sociolog kulture i dekan Univerziteta umetnosti Milena Šešić.
       Sviđalo se to nekom ili ne, SCG će ravnopravnost polova morati da uredi jer je to jedan od uslova za integraciju u međunarodnu zajednicu. Pitanje je samo da li se to radi zakonom ili na drugi način.
      
       SANDRA PETRUŠIĆ