Legija osvetu vidi samo kao ispunjenje svoje verzije pravde. Polovina Srba smatra da je Đinđić poginuo braneći državu. Drugi, da je zbog neispunjenja ugovora streljan u borbi javne i tajne Srbije. Blago onima koji znaju šta se desilo

      Iznad Srbije, bio je samo Đinđić. Iznad njega, Legija. Viši od obojice, bio je Bog. Teror malih razlika: sva trojica su svuda i sve je zavisilo od njih. Sudar dvojice ljudi u čamcu, ubeđenih da upravljaju okeanom; sraz njihovog mentaliteta sviklog na carstvo apsolutne slobode, licencirani da krše i pravila koja su sami uspostavili; izuzeti od zakona, normi, prava, običaja; anvers i revers politike koja je uništila Srbiju i unizila Srbe - jedan kao sadržaj, drugi kao njen kontekst - razoreni su od igre koju su verovali da vode. Svako sa svoje strane. Svako na svoj način. Svako na sopstveni račun. Jedan mrtav, drugi prognan iz života.
       Ako je Đinđić bio Petar Pan a Legija zli Kapetan Kuka, ako je jedan vladao svačim, izuzev onoga čime je upravljao drugi, objašnjava li tako jednostavna šema - duel guvernera dobre i vladara loše Srbije - najveću misteriju našeg doba. U kakvom su, zapravo, srodstvu Legija i Đinđić? Zašto će, ma koliko bili različiti, u mitologiju ući kao tandem? S licima anđela, u ostatku reptili. Čamdžija koji preko Hada prevozi mrtve i vlasnik trajekta. Jedan naučen da je cilj sve što se kreće. Drugi, znajući cenu svačega, nije priznavao vrednost ičega. Lider države u kojoj je ubijanje posao, kao svaki drugi; malo krvaviji, ali zato bolje plaćen. Šef predatorske Srbije koja hoće da ubija pre dvadesete i umre pre tridesete. Pod uslovom da ugovor sa sotonom omogućava kriminalu u Srbiji status mitskog poslednjeg utočišta avanturista, slobode, spontanosti i obrasca fiksiranog u klasičnim porukama mafijaških saga Kopole, Skorcezea i Tarantina.
       Đinđić i Legija proizvod su istovetne matrice za štancovanje ovovremenih heroja. Obojica su vodili svoje vernike kao lideri kulta. Propisivali svoje zakone. Sami kažnjavali, sami nagrađivali. Istovetni su metodi regrutacije, drilovanja, kalemljenja osećaja nadmoći, veličine, dizajna, neosetljivosti na tuđi bol i tragediju drugih. Pukovnik nije mogao da bude Legija a da nekoga ne pretvori u žrtvu. Ali, Đinđić nije bio premijer ako oni s druge strane nisu zavedeni kao potpuni gubitnici. Cinični politički kalkulator i hladni životni amputator. Moć proistekla iz straha, moć istočena iz smrti. Obojica sa svešću da neće trajati večno. Ni to što rade. Ni oni sami. Pod nedisciplinom jedan je smatrao odbijanje da se ubije ili umre. Drugi, svako osporavanje apsolutne dominacije zavodio je kao neoprostivi neprijateljski gest. Predator u životu i mesožder u politici. Obojica na uskom vrhu mitske piramide heroizma. Nepodnošljivo uspešan koktel u naciji koja je samoubilački romantizovala rat, bedu, žrtvovanje, vođu, ubice, smrt, prošlost, vlast, mafiju, korupciju, bogatstvo i kriminal.
       Sve sudbinske odluke u Srbiji proistekle su iz Đinđićeve volje. Sem one o njegovoj sudbini. Premijer je davao svom ukusu ono što je njegov karakter trebovao od njegove sujete. Samo su tako udruženi mogli da pobede njegovu inteligenciju. Samo je pod tim uslovom mafija sazrevala brže od Srbije. Možda zato što ona jeste Srbija. Novac, testosteron i moć, postavili su onda pitanje: ko vlada Srbijom? Legija, koji je petog oktobra oprostio život Đinđiću ili Đinđić koji se dve godine posle petog nije usudio da ospori eksteritorijalnost Legije i njegovih samuraja. Onda je došla noć u kojoj je premijer shvatio da je njegova vlast samo iluzija. Ušao je u ratni logor pobunjenih beretki i našao se u funkciji taoca. Bez telohranitelja, bez Čede koji je sproveden u neki hangar da sačeka kraj pregovora, bez ikakvih garancija da će odatle izaći živ ili otići slobodan, Đinđić je tada zaključio kako uprkos svom strahu od Legije, uprkos njihovom stvorenom odnosu u kojem je pukovnik kao alfa-mužjak dominirao, mora da pribegne finalnom rešenju. Pukovnikova moć protiv premijerovog straha i srpskih iluzija o obojici.
       Tada Legija, ljut na Čedu zbog sve veće javne distance dečaka koji ga je neskriveno obožavao, šalje direktnu opomenu njegovom mentoru. Kad je vrh Srbije preregistrovao Difens sa Ljilje Buhe na Čumeta Buhu, Legija je, u po bela dana, minama poništio odluku srpske vlasti. Ove mine, to sam ja, glasio je telegram Đinđiću. Ovo što leti u vazduh, jeste tvoja odluka, a možeš da budeš i ti. Izaberi pametno. Noć u Kuli i mine u Surčinu označile su početak partije pokera u život. To je bio kraj neizrečenog pakta o nenapadanju i miroljubivoj koegzistenciji onoga koji se dva puta odrekao Slobe i to je smatrao kreditom novoj vlasti sa Đinđićem kao žirantom. Obojici je bilo jasno da se opkoljeni Legija sada vraća da naplati dug sistemu koji ga nije stvorio, ali ga je bez otpora nasledio. U nepovratno retardiranoj Srbiji nije bilo zaštite ni za njenog prvog čoveka. Sistem, zasnovan na kriminalu, pre ili docnije, uzima za taoce i one koji veruju da su izvan domašaja takvog sistema, njegovih običaja, presuda i dželata. Nacija bez pulsa, bez moždanih talasa, država koja ispušta jedino zvuke organa za varenje - sve je paralisano od straha pred čovekom koji je mnogo ljudi poslao u pakao ili ih odande vadio. Legionari su, očigledno, više voleli svog vođu nego Đinđića njegovi. Da je bilo drugačije, ne bi bilo ovako.
       Tako se igra političara državom, vojnika ratom, kriminalaca pravdom, policajaca zakonom, još od šekspirovskih vremena, okončava tragedijom. Legija osvetu vidi samo kao ispunjenje svoje verzije pravde. Polovina Srba smatra da je Đinđić poginuo braneći državu. Drugi, da je zbog neispunjenja ugovora streljan u borbi javne i tajne Srbije. Blago onima koji znaju šta se desilo. Teško svima koji pamte. Kome će to reći? Kad i gde? Dvojica idola šizofrene Srbije na banketu istorije posluženi kao glavno jelo. Ljut i uplašen. Nestereotipni negativac i nestandardni junak. Obojica uklonjeni, jedan u smrt, drugi u predvorje smrti. Zato što nisu mogli drugačije, zato što karakter jeste sudbina. Njihov život a ne njihova smrt glasnik je kraha države. Kraja Srbije slepe da vidi stepen sopstvenog mutiranja i pretvaranja njenih političara u monstrume.
       Nije ovo priča o vrlini i grehu, o žrtvi i zločinu, o užasu i kazni. Samo o iluziji da je sistem koji je stvorio mitski tandem umro sa njima. Ne. On ih je ubio da bi preživeo. Za svoje fanove, Đinđić i Legija predstavljali su više od života, ali manje od smrti. Umrli su zajedno, poređani kao u životu. Ljut i uplašen. Ali, ipak su umrli sami. Njihovo značenje, ono što su oličavali, tajna moć, ono više nego što se u njihovom obličju nalazilo, to je njihov testament. Naša sudbina!
      
       ALEKSANDAR TIJANIĆ