Pedeset i četiri strane gusto kucanog teksta jasno su ukazale na stepen nemoći i nesposobnosti aktuelne vlasti. To, međutim, još ne znači da bilo ko treba da se oseti odgovornim zbog smrti premijera Zorana Đinđića

      Svi su zadovoljni izveštajem Komisije za ispitivanje sistema obezbeđenja predsednika Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića. Sama Komisija, jer je okončala težak posao i zato što su joj svi pozvani došli u goste (neki i “više puta”), Vlada Srbije koja je transparentno stavila izveštaj pred oči javnosti, kritičari vlade jer im je dat nov materijal za kritikovanje i, najzad, umereniji kritičari koji su u tekstu pronašli potvrdu svojih ranijih prigovora. Ipak, koliko će sve to pomoći da se otkloni, i više ne ponovi, ono što je 12. marta ubilo premijera Đinđića ispred ulaza broj pet u Nemanjinoj 11, ili će sve opet postati samo politika, drugo je pitanje.
       Komisija je osnovana 2. juna, s predsednikom Žarkom Koraćem, potpredsednikom vlade, na čelu. Članovi komisije: mr Svetozar Čiplić, sudija Ustavnog suda Srbije, Bruno Vekarić, sekretar Ministarstva pravde Srbije, Željko Rašeta, načelnik Četvrte uprave Bezbednosno-informativne agencije, Mihajlo Maksić, pukovnik, načelnik Odeljenja za organizaciju policije u MUP-u, Milovan Lapčević, pukovnik, pomoćnik načelnika Uprave za obezbeđenje u MUP-u, i dr Budimir Babović, ekspert za policijska pitanja. Zadatak Komisije: “Da ispita činjenice koje se odnose na uređivanje, organizovanje i funkcionisanje sistema obezbeđenja” pokojnog Zorana Đinđića. Zaključci? Ima ih nekoliko, a ko je pažljivo čitao, mogao je i sam da zaključi ponešto što Komisija, bar izričito, nije...
       Objavljivanje izveštaja u četvrtak 21. avgusta proizvelo je očekivano reagovanje, izrazito pohvalno i negativno. Ponekoga je, poput mr Zorana Dragišića sa Fakulteta civilne odbrane, izveštaj i iznenadio: “Izveštaj je čak i nadmašio moja očekivanja - očekivao sam da tu neće biti ničega.”
       Nasuprot njemu, potpredsednik vlade i Demokratske stranke Čedomir Jovanović kao da je slutio šta će biti zaključeno. “Rezultati ovog izveštaja ukazuju da sistem obezbeđenja nije bio funkcionalan. Ako me pitate da li sam time bio iznenađen - nisam”, rekao je Jovanović u intervjuu “Večernjim novostima”.
       Član Komisije, sudija Ustavnog suda Svetozar Čiplić za NIN kaže da su on i kolege ispunili zadatak koji im je postavljen. “Komisija je uočila propuste u sistemu obezbeđivanja”, objašnjava razloge za zadovoljstvo.
       Ili takvih nema? Advokat Borivoje Borović: “Apsolutno ne. Zaključci Komisije predviđeni su samo da zamajavaju javnost, da se istina ne sazna a da se rehabilituju odgovorni iz vrha vlade i vrha policije.”
       U nešto pomirljivijem tonu, funkcioner Demokratske stranke Srbije Đorđe Mamula pronalazi i dobre strane izveštaja Koraćeve komisije zato što je u njemu uočio, kako reče, “vapaj za legalizmom”. On kaže da je “ključno to što je saopšteno da nema zakonskih propisa koji uređuju oblast obezbeđivanja predsednika vlade”, ali tvrdi, poput Borovića, i da je “Vlada Srbije formirala komisiju da bi prikrila sopstvenu odgovornost”. “Saopštili su nam, u stvari, dve vesti, jednu lošu i jednu dobru. Loša je da je obezbeđenje katastrofalno loše, dobra da niko za to nije odgovoran”, navodi Mamula.
       Upravo to što nikog poimence nije proglasila odgovornim, Koraćevoj komisiji najviše se i uzima za zlo (“Morali su da preporuče vođenje krivičnih postupaka” - Borivoje Borović), no, pravo je pitanje možda šta se, uopšte, od komisije i tražilo. “To je samo izveštaj jedne komisije, od koga i nije trebalo očekivati previše”, kaže mr Dragišić. “Ljudi su mislili da će se njime razjasniti sve okolnosti atentata na Zorana Đinđića, ali Ministarstvo unutrašnjih poslova i pravosuđe su zapravo ti koji treba da odrade stručni deo posla i ukažu na sve krivce.”
       I sudija Čiplić smatra da je javnost “pobrkala našu nadležnost sa nadležnošću policije i suda”, a “bilo bi neukusno da smo mi prozvali bilo koga” pošto “nije bilo na Komisiji da utvrđuje ma čiju odgovornost, bilo krivičnu bilo političku”.
       Uzgred, upravo stoga Zoran Dragišić kaže, “čak nisam siguran da je Komisija uopšte i trebalo da bude formirana. Nije mi jasno gde je mesto toj komisiji, ako već policija i sud rade svoj posao. Verovatno da je Vlada Srbije htela da pokaže kako i ona radi nešto.”
       S druge strane, uprkos Čiplićevoj tvrdnji o ograničenom mandatu Komisije, ona je ipak konstatovala kako, na primer, “za događaje u Šilerovoj ulici odgovornost jednim delom snosi i rukovodstvo SUP-a Beograd”, da “OUP Zemun (...) nije preduzeo odgovarajuće mere”, da “rukovodioci obezbeđenja zgrade snose odgovornost za činjenicu da je ceo sistem isključen 10. marta 2003. godine, a da uopšte nije predviđeno na koji će se način to odraziti na zaštitu objekta vlade”... Rezultat ovakvog “neprozivanja”: smenjeni su Slobodan Miletić, sekretar Ministarstva unutrašnjih poslova, Ljubisav Sekulić, načelnik Uprave za obezbeđivanje, Danilo Koprivica, rukovodilac Grupe za obezbeđenje zgrade Vlade Srbije, i Milan Miljojković, načelnik Odeljenja unutrašnjih poslova Zemun. Smenjenu četvoricu, inače, Đorđe Mamula iz DSS-a opisao je kao “žrtvene jarce”.
       Tek, dobili smo po objavljivanju izveštaja i obećanje od Čedomira Jovanovića da se “stvari neće gurati pod tepih” te da “svako ko je odgovoran za sprovođenje zakona mora da odgovara za ono što nije uradio”, ali - ne lezi vraže - reče potpredsednik Jovanović i da je dogovoreno da se “praktično građanima prepusti da, na osnovu izveštaja koji je javan, donesu sopstvene procene, definišu svoje stavove i konkretizuju pojedinačnu odgovornost”. Posle ovako iskristalisanog stava, Liberalima Srbije preostalo je samo da kažu kako svog predsednika, ministra policije Dušana Mihajlovića, ne smatraju odgovornim “za ono što se desilo”, i da je za njih “ovaj slučaj završen”.
       Đorđe Mamula se, naravno, s tim ne slaže, što ne znači i da ga je ovakav ishod iznenadio: “Dušan Mihajlović je još proletos rekao da je potrebno očuvati jedinstvo vlasti. To, praktično, ukazuje da postoji jak sukob interesa unutar Vlade Srbije - ako bi se zatražila njegova ostavka, liberali bi uskratili podršku vladi. Sporazum je zato da se blokira pitanje odgovornosti ako to ugrožava većinu u parlamentu.”
       No, pitanje je treba li se baviti baš samo Dušanom Mihajlovićem, pogotovo što je njegova uloga u “ovom slučaju”, kakva mu je pripisana u izveštaju Koraćeve komisije, daleko epizodnija od one koju je imao Nenad Milić, zamenik ministra unutrašnjih poslova, bivši šef kabineta Zorana Đinđića i bivši policijski inspektor. U svakom slučaju, izveštaj Komisije na čijem je čelu bio Žarko Korać može se čitati i kao frapantan dokument o nesposobnosti, nekompetentnosti, neodgovornosti i zapanjujućem voluntarizmu u obavljanju poslova od vitalnog značaja za državu, i to onih ljudi koji su po prirodi svojih fotelja najpozvaniji da vode računa o stanju u toj državi. Krenimo redom.
       Najzastupljenija je u javnosti primedba o neusaglašenosti Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji i Zakona o ministarstvima te nepostojanje odgovarajućih podzakonskih akata. Pošto je 19. jula prošle godine donet čuveni reformski zakon o tajnoj policiji, opisivan tada kao veliki demokratski iskorak, zakonopiscima je promaklo da uoče kako je pitanje obezbeđivanja funkcionera ostalo, praktično, da visi u vazduhu.
       Ukratko, ranije se time bavio Resor državne bezbednosti, a kada je on rasformiran a BIA izdvojena iz MUP-a, obezbeđivanje je postalo nadležnost Ministarstva. Akti kojima bi se to regulisalo, međutim, doneti su tek početkom aprila tekuće, 2003. godine (sedam meseci posle isteka zakonom predviđenog roka od 15 dana od dana donošenja Zakona o BIA), a u međuvremenu “više nije postojao subjekat koji je mogao predložiti uvođenje bilo kog stepena zaštite, a one se nisu mogle uvesti bez predloga ovlašćenog predlagača”.
       Budući zakonom sprečena da se lati obezbeđivanja, BIA je s ove strane amnestirana odgovornosti. Što se MUP-a tiče, izveštaj Koraćeve komisije jasno pokazuje - premda to izričito ne konstatuje - da slovo zakona nije sasvim smerno poštovano, odnosno da je i pored nepostojanja zakonske osnove obezbeđenjem ipak rukovođeno, i to iz kabineta zamenika ministra Nenada Milića. On je, tako, u novembru 2002. godine “usmeno upozorio da je potrebno preduzimanje pojačanih mera zaštite predsednika vlade i članova njegove porodice zbog pretnji koje su upućivane od strane pripadnika Makine grupe (optužene za ubistvo policijskog generala Boška Buhe). U konkretnom slučaju, pojačane su mere neposrednog fizičkog obezbeđenja i rezidencije dr Zorana Đinđića, angažovanjem većeg broja osoba”, stoji u izveštaju, u kome se na drugom mestu navodi da je zapravo “Vladimir Vukosavljević, načelnik Odeljenja za obezbeđenje predsednika vlade, naložio pojačane mere obezbeđenja, na osnovu usmene naredbe zamenika ministra unutrašnjih poslova Nenada Milića”. Kaže izveštaj i sledeće: “Komisija mora da istakne važnost ove činjenice, koja potvrđuje da je bilo moguće da se u praksi izmeni sistem bezbednosti dr Zorana Đinđića na osnovu procene stepena njegove ugroženosti.”
       Inače, ako ovo nije dovoljno, o Milićevoj ulozi i neozakonjenoj moći svedoči i to što je posle sastanka kojim je on rukovodio krajem januara ove godine, “naložena koordinacija neposrednog obezbeđenja predsednika vlade sa obezbeđenjem na objektu vlade i rezidencije”, što su se pripadnici Đinđićevog ličnog obezbeđenja baš njemu obraćali za pomoć...
       Jedno od pitanja je, dakle, zašto Nenad Milić nije naložio pojačane mere obezbeđenja Đinđića i posle pokušaja atentata na autoputu kod hale Limes 21. februara 2003, kao što je to učinio nekoliko meseci ranije tokom “slučaja Maka”? Uostalom, pita i Komisija, ali ne kaže koga, “zbog čega sistem obezbeđivanja dr Zorana Đinđića nije dignut na prvi stepen?”.
       Štaviše, umesto toga, 10. marta 2003. godine (kada je policijska potera za atentatorom Dejanom Milenkovićem Bagzijem uveliko u toku), dva dana pred ubistvo, kamere oko vladinog zdanja u Nemanjinoj 11, ionako nedovoljne, uklanjaju se zbog građevinskih radova?! Uz to, Komisija konstatuje i da je “jula 2002. godine donet akt pod nazivom ‘Plan mera bezbednosne zaštite predsednika vlade dr Zorana Đinđića’”, ali, “primerak koji je dobila Komisija je neautorizovan, odnosno na sebi ne poseduje elemente na osnovu kojih bi Komisija mogla utvrditi da je dokument autentičan”.Ako ne i najveći, poseban je i vrlo rečit problem neposrednog obezbeđenja pokojnog premijera, koje je opisano i kao “sistem u sistemu”. Reč je o “delu stranačkog obezbeđenja DOS-a” koji je, “kad god je bilo moguće uz proveru”, priman u radni odnos u MUP. Za načelnika Odeljenja za obezbeđenje premijera raspoređen je Vladimir Vukosavljević, suprug ministarke saobraćaja Marije Rašete-Vukosavljević. Poseban apsurd ovde je, međutim, to što je policija u svoje redove primila i desetoricu iz neposrednog Đinđićevog obezbeđenja koji su imali negativnu kriminalističku proveru!
       I zato, možda, i ne čudi što Komisija u svom izveštaju piše i o velikom nepoverenju među novopostalim kolegama, starim i novim pripadnicima policije; ovo pogotovo, pošto su ovi poslednji, posle reorganizacije i razdvajanja javne i tajne policije, ostavljeni sa nevažećim legitimacijama rasformiranog Resora državne bezbednosti.
       A šta tek reći o bezbednosnom i obaveštajnom radu Bezbednosno-informativne agencije i MUP-ove Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK), u vezi sa zemunskim klanom koji je bio identifikovan kao “vodeća kriminalna grupa u zemlji” još u vreme prelazne vlade, formirane posle 5. oktobra 2000. godine? Odgovor nagoveštava već i konstatacija da “Komisija nije našla pravi odgovor na pitanje kako je određeno rukovodstvo UBPOK-a”.
       Sasvim mirnim tonom se, dalje, navodi i da je još prilikom otmice biznismena Miroslava Miškovića uočeno da su pojedini aktivni pripadnici MUP-a povezani s grupom Dušana Spasojevića (posebno se apostrofira Jedinica za specijalne operacije), da UBPOK nije, kao što je trebalo, posvetio posebnu pažnju ovoj grupi, a zašto to nije učinjeno, “Komisija nije mogla da utvrdi”. Konačno, nije policiji pomoglo ni to što je Ljubiša Buha Čume postao njen saradnik još tokom 2002. godine, pa ni što su marljivo prisluškivani telefonski razgovori pripadnika zemunskog kriminalnog klana.
       Inače, stoji takođe u izveštaju, “ni na jednom od snimaka telefonskih razgovora koje poseduje UBPOK, ne nalazi se ni aluzija na pripremanje atentata na Zorana Đinđića”. Komisija je iz toga izvela zaključak “da je primena ovih sredstava u suštini bila neefikasna”, a navodi i da je “neobjašnjivo da nije formirana posebna grupa od strane pripadnika MUP-a i BIA, posle pokušaja atentata kod hale Limes”.
       Lakonska priznanja sopstvene nemoći ređaju se s neverovatnom lakoćom i kada je reč o Miloradu Lukoviću Legiji i njegovoj Jedinici za specijalne operacije. Navodimo nekoliko citata iz izveštaja: “Ova jedinica u tom trenutku (pobuna u novembru 2001. godine), s obzirom na činjenicu da u Vojsci Jugoslavije postoji takođe veoma izražen ‘patriotski blok’, predstavlja veoma jaku i jasnu pretnju demokratskom poretku u Srbiji. Jasno je da definitivno ne postoji oružana formacija koja može da se suprotstavi u tom trenutku JSO-u. Stoga Vlada Republike Srbije prihvata ostavke Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića, kao vrstu kompromisa”; “Kreira se strategija postepenog formiranja novih policijskih formacija koje bi mogle da budu protivteža JSO-u”; “JSO je bila ‘država u državi’, ali se postavlja pitanje svih nadležnih instanci koje su to prihvatile i tolerisale”; “Državi je trebalo godinu dana da se pripremi za novi obračun sa zemunskim klanom i delom JSO-a koji je bio s njim povezan. U tom periodu rukovodstvo JSO-a i deo jedinice je ojačao vezom sa organizovanim kriminalom.”
       Najzad, o ljudima koji vode državu ne govori samo ono što stoji u izveštaju, već i ono što je iz njega iz nekog razloga izostavljeno, a o čemu je na državnoj televiziji progovorio Žarko Korać, želeći da pohvali marljivost svog prijatelja: “Zoran Janjušević je u najvećoj tajnosti, nije to znala ni policija već samo mali broj ljudi, prisluškivao sve razgovore kriminalaca. Pripremao je teren za njihovo hapšenje.” Da akcija ne bi propala, niko nije znao ni gde je sedište Janjuševićevog štaba.
       Ostaje, zasad, bez odgovora i pitanje čega sve još nema izveštaju Komisije, kada ona ovako nešto nije našla vrednim spomena, pismene pohvale makar, ako već ne i konstatacije da nema zakonskog osnova kojim bi se Janjušević rukovodio u ovom delu svojih ekstrakurikularnih aktivnosti.
       Sudija Ustavnog suda i član komisije Svetozar Čiplić smatra, međutim, da je izveštaj temeljan i potpun. Požalio se u razgovoru za NIN jedino na kratak vremenski rok koji je Komisija dobila, a da je bio duži, “možda bismo uočili više propusta, ali to bi bile samo finese”. No i bez tih finesa izveštaj je dovoljno obiman da bi mogao da postane materijal dostojan suda, opštinskog, okružnog ili javnosti, što predlaže Čedomir Jovanović. A tada će valjda, kako je predvideo analitičar Zoran Dragišić, štošta doći na svoje mesto, ma gde ono bilo - u zatvoru, opoziciji, ili negde u Kazahstanu i na Sejšelima.
      
       NIKOLA VRZIĆ