Nemam tajnu ambiciju da postanem lider DOS-a i mada me interesuje javni život, nemam u ovom momentu ideju ni o nekom drugom čelnom mestu

      Ministar ekonomije i finansija u Vladi Srbije Božidar Đelić otkazao je za prošli broj zakazani razgovor s urednicima NIN-a s obrazloženjem da će naredna nedelja za posao kojim se bavi i njega lično biti mnogo interesantnija, pa će i on imati više da kaže. NIN je razloge ministra prihvatio, a zbog informacija koje su se posle toga pojavile u javnosti, zbog toga se i obradovao. Kad je prošlog utorka stigao u našu redakciju, ministar Đelić je upozorio da još interesantnije stvari slede narednih nedelja, ali ovoga puta to je bio samo razlog za zaključak da u ovoj zemlji ako ništa drugo, za novinare uvek ima dovoljno posla.
      
       U javnosti se spekuliše da uskoro odlazite sa mesta ministra finansija. Šta sledi, ostavka ili smenjivanje?
       - Postoje dva načina da ministar ode: ostavka i smena. Ostavku nisam dao, a nemam informacija da je neko tražio moju smenu. Treći je da se ne desi ni prvo ni drugo, nego da ministar radi dok mu ne istekne mandat. Koliko se sećam, dao sam NIN-u intervju u martu gde sam nagovestio neke probleme, znajući da će doći do nesuglasica između G17 plus i DOS-a i tad sam sebi prvi put ozbiljno postavio pitanje: ima li svrhe sve ovo? Ja sam ovde došao jer je postojala široka koalicija, koja se sada očigledno rasformirala. Da li je neko mog profila nužan u toj priči ili nije? Prelomio sam da je nužno nastaviti i imajući u vidu našu odgovornost da se stvari isteraju do kraja i održi stabilnost posle ubistva Đinđića. Ali neki uslovi moraju postojati da bi sve ovo imalo svrhe. I mislim da ti uslovi mogu biti stvoreni. Tokom poslednje dve-tri nedelje veoma ozbiljno sam razgovarao pre svega sa kolegama iz vlade i premijerom o tome koji su to uslovi, koje su to mere, akcije koje je nužno preduzeti da bi Srbija napredovala u sledećih godinu dana. A pošto nisam kontemplativan nego aktivan tip, izaći ću pred vladu i DOS sa inicijativom od deset tačaka u kojima su definisane mere koje bi trebalo da budu preduzete. Uprkos nekim drugim spekulacijama, to neću uraditi zbog tajne ambicije da sutra postanem lider DOS-a...
      
       ... a premijer?
       - Ni to, bar u doglednoj budućnosti. Dakle, šta želim da kažem. Izaći ću sa tom inicijativom, bez nekog velikog medijskog iživljavanja i želje da to bude shvaćeno kao neka vrsta ucene. Ne vidim čime bih, a i zašto bih uopšte, ucenjivao političku grupaciju kojoj sam i dalje najbliži. Samo želim da predočim ono što mislim da bi trebalo dalje da se uradi. I u slučaju da se oseti politička volja za to, kroz izglasavanje zakona u Skupštini, odluke koje donosi vlada i uopšte generalni ambijent, a ja sam po prirodi optimista i verujem da će uslovi biti stvoreni, idemo dalje... Ako to ne bude slučaj, onda dobro, nije mi pisano da moram biti ministar zauvek.
      
       Zašto ostajete u vladi kojoj očigledno pada legitimitet. Političari iz stranaka imaju svoje razloge, a vi pet nedelja ne objavljujete da li su Kolesar i Janjušević platili porez ili nisu?
       - Ono što u ovom momentu mogu da vam garantujem, kao starešina Poreske uprave i Uprave za sprečavanje pranja novca, to je da će te institucije uraditi sve što je u njihovoj moći da što pre dođe do razjašnjenja da li je u domenu koji njih interesuje , a to je poreski domen i domen pranja novca, došlo do kršenja zakona. I to u tri slučaja za koja je javni tužizlac od njih tražio akciju, a to su slučajevi Kolesar, Janjušević i G17 plus. Činim sve da oni što bolje i što brže urade svoj posao, bez bilo kakve zaštite za bilo koga, naravno u saradnji sa MUP-om. Ali istovremeno ne želim da se u ovim delikatnim momentima krši načelo privatnosti ni kad su u pitanju poreski podaci, ni kad je u pitanju sam postupak. To je trenutno nepopularno, ali na duži rok tako se gradi pravna država i institucija.
      
       Dokle smo stigli?
       - Dobili smo iskaze većine aktera, sa nekima od njih smo više puta imali razgovore, činjenice su proverene, neke su potvrđene u sva tri slučaja neke još nisu. Što se tiče ove dve uprave i mene, očekujem još neke podatke koji bi trebalo da dođu iz inostranstva, naročito iz Nemačke, Mađarske i Norveške, da bi slika bila upotpunjena. I čim se slika upotpuni, naravno da ću preduzeti nužne mere. I onog momenta kad tužilac bude imao sve elemente, on će kao ovlašćeno lice biti u stanju da komunicira sa javnošću. Ovo je izuzetno komplikovan slučaj koji ima i međunarodne implikacije. Radi se izuzetno marljivo i nema nikoga ko ovde koči.
      
       Obećali ste da ćete podneti ostavku ukoliko se pravosnažnom sudskom presudom dokaže da je neko od članova vlade bio umešan u pranje novca ili korupciju. Javnost vas drži za reč. Smatrate li Janjuševića i Kolesara članovima vlade u tom smislu?
       - Tehnički, naravno, oni nisu članovi vlade. Ali, da slučajno neko ne pomisli da izvrdavam, oni su bili visoki funkcioner i službenik vlade, pa neka me javnost drži za reč i u njihovom slučaj. Međutim, mahanje papirima nije isto što i dokaz.
      
       I bez zakona o sprečavanju konflikta interesa, zna se da državni činovnik ne može da upotrebljava državu da bi ostvario neki svoj profit.
       - Tu se sve meša. Mi izaberemo upravne odbore, a meni odmah kažu: gospodine Đeliću, vi ste u Upravnom odboru Fonda za razvoj. A ja odgovoram: pa naravno da jesam, koga da stavim u Upravni odbor tog fonda koji pozajmljuje budžetske pare? Pa mi za njega odgovaramo. Naravno da jedan državni funkcioner ne treba da upotrebljava svoju poziciju da bi došao do privatne koristi. Ali imamo problem u praksi gde vidite da u zakonodavstvu nije sve dovoljno definisano, pa kad dođe do suda i tužioca, sve je teško dokazivo. Ili neke radnje nisu predviđene ili neke nespojivosti između privatnog i javnog interesa nisu dovoljno jasno razgraničene.
      
       Zašto vama smeta kritika? Pa vi ste došli iz zemlje gde javnost nikom ništa ne prašta.
       - Ne, meni ne smeta. Jedino mi smeta kad neko lupi nešto. A želim da kažem da su neke odluke koje je donela Vlada Srbije u vezi sa svim ovim što se događa, znak napretka Srbije. Pa da pogledamo i malo širu sliku. Evo, u najosetljivijem domenu duvana, u onome što je simbol šverca, povezanosti tajnih službi sa vrhom države, sinova, gajbi, raznih stvari, mi ispadosmo jedno od najbolje vrednovanih tržišta u Evropi. To je uspeh Srbije. To je odjeknulo. To je pozitivno. Sad smo dobili još jednog veoma vrednog ruskog partnera za “Beopetrol”... Zamislite, u godini kad je ubijen premijer jedne zemlje, u nju će, po svemu sudeći, ući negde oko 900 miliona dolara stranih investicija.
      
       Kad pominjemo duvan - mada su “Filip Moris” i BAT jači - kako ćete izaći na kraj s političkim pritiskom Vojvodine? Sad i Inđija najavljuje da će firma “Monus” tamo graditi fabriku. I kakav je, posle prodaje fabrika u Nišu i Vranju, status proizvođača cigareta “fast”?
       - Oduprećemo se pritisku tako što ćemo primeniti zakon. Zakon je izglasala Narodna skupština i za njega je glasao ne samo DOS nego i DSS. Oduprećemo se i na taj način što ćemo istim aršinom vrednovati sve moguće projekte kad za to dođe vreme 2005. godine. Što se cigareta “fast” tiče, koliko znam, za njihovu proizvodnju bio je angažovan deo kapaciteta Vranja i Niša, a sad će biti na vlasnicima tih fabrika da odluče da li će te cigarete i dalje proizvoditi ili neće.
      
       U poslednje vreme su česte primedbe da je vlada sebe postavila kao centralni subjekt privatizacije i ne dozvoljava firmama da same štite svoje interese. U slučaju “Knjaza Miloša”, da se privatizacija sprovodi radi privatizacije same i popune državog budžeta, a da firma ima se utisak, nije važna. To je najčešće primedba sindikata.
       - Da vam ne crtam onu sliku koju veoma dobro znate: privatizacija je najbolja borba protiv privrednog kriminala, jer onda postoji jedan vlasnik koji se brani, koji brani svoje interese, ne zato što voli društvo, nego zato što voli sebe, čime brani društvo. Mislim da je dvadeseti vek dosta obilato dokazao prednosti privatne svojine nad nekom državnom i društvenom svojinom. Postoji nešto što treba da ostane državno u mnogim infrastrukturnim aktivnostima i tu moramo biti veoma oprezni. Govorim o železnici, govorim o struji, nafti. U mnogim zemljama se tu vraćaju na državnu svojinu.
      
       I vodi.
       - Da. I vodi. Znači moramo biti veoma oprezni da ne krenemo u neku modu devedesetih ili osamdesetih sad kad se dokazalo da privatna svojina u nekim slučajevima nije optimalno rešenje. Što se “Knjaza Miloša” tiče, to je interesantno, pošto se postavlja pitanje kakva treba da bude uloga multinacionalnih kompanija na našem tržištu. Mislim da u našem javnom mnjenju imamo neka mišljenja koja su zastarela i neka mišljenja koja su naivna. Naše društvo nosi - možda je to i većinsko osećanje - neki antimondijalistički pristup u smislu da smo mi manji, a oni su veliki i doći će da nas očerupaju, a kad nam sve uzmu, ostaviće nas na ledini.
       - Ako baš pogledamo na evropske države, na neka iskustva. Pogledajmo iskustvo Mađarske, Portugalije, iskustva zemalja srednjeg gabarita. . . Konkretno, kad pogledate izvoz Mađarske. Taj izvoz je prošle godine bio 19 puta veći od izvoza Srbije. Oni imaju 10 miliona stanovnika, a mi sedam i po miliona, bez Kosova. Kako su oni izvezli 19 puta više od Srbije? Da li su to neke domaće mađarske firme? Do neke mere da, ali to je samo 10 odsto, a 90 odsto tog izvoza su multinacionalne kompanije koje su napravile pogone u Mađarskoj. Isto važi i za Poljsku,Belgiju, Irsku i sve druge. Kako se tu uklapa “Knjaz Miloš”? Pitanje je da li bi ulazak jednog strateškog partnera u taj sektor otvorio nove perspektive i nova tržišta. Ako je odgovor - da, onda u to treba ići. U ovom konkretnom slučaju mislim da bi ulazak strateškog partnera pomogao.
      
       Kao veoma zainteresovana tu se javlja jedna američka kompanija. Da li se ova vlada opredeljuje za Vašington kao glavnog partnera?
       - Mislim da je iskustvo koje smo imali kao društvo pokazalo, da je naša najbolja strategija da se maksimizira broj prijatelja i da se na taj način maksimizira naš nacionalni interes. Konkretno, da li nam je u interesu da imamo strateške partnere i normalne trgovinske veze sa SAD? Odgovor je: da. Oni predstavljaju 40 odsto svetske ekonomije. Da li nam je u interesu da imamo što jače trgovinske veze i strateške partnere iz Evropske unije? Mislim da ćemo se skoro svi složiti da je odgovor potvrdan. Tamo hitamo. Da li je u interesu Srbije da razvija trgovinske odnose i prisne veze sa Ruskom Federacijom? Da. Zbog istorije i energetike. Ja idem ove nedelje na pregovore sa RF, da konačno rešimo pitanje duga koji oni imaju prema nama i mi prema njima. Da li nam je u interesu da razvijamo prisne i trgovinske odnose sa Kinom? Apsolutno da. Ona je gigant 21. veka. I zato u septembru imamo mešovitu komisiju koja će se ponovo baviti pitanjem duga koji opterećuje naše odnose. Da li nam je u interesu da razvijamo trgovinske odnose i prisne veze sa arapskim svetom? Da. Jer 60 odsto njihovog stanovništva ima manje od 18 godina i oni su perspektivno tržište. Znam da će se više od jednog vašeg čitaoca namrgoditi, i znam zašto, ali zbog toga ću ići u Bagdad 19. i 20. septembra. Jedna veoma mala grupa ljudi je tamo pozvana na konferenciju u smislu rekonstrukcije infrastrukture, oni sigurno žele da vide kako smo mi to ovde radili na Balkanu. Iz bezbednosnih razloga ide veoma mala grupa, ali trudiću se da sa mnom pođe gospodin Nikčević iz Jugoimporta-SDPR. Znači, mi ne treba da se prikačimo samo na jedan voz. Nacionalni interes Srbije se brani na taj način što stičemo prijatelje, diplomatsku podršku, trgovinske odnose i strateške partnere sa svima koje sam pomenuo, sa nekim prioritetima.
      
       Putovaćete u Moskvu, Bagdad, Dubai.U kome od tih gradova ćete se sastati sa predstavnicima Londonskog kluba komercijalnih banaka - naših poverilaca? Najavili ste da bi krajem avgusta moglo doći do početka tih pregovora.
       - Što se tih pregovora tiče, nikako da shvatimo da je najbolje da ih ne komentarišemo, ali se oni stalno stavljaju na tapet. Od većih dugova, preostala nam je Rusija, Kina i Londonski klub. Pa, imaćemo pregovore, ja očekujem ovih nedelja. Ali da znate, neke stvari se ne menjaju samo na našoj strani. Na čelu našeg najvećeg poverioca došlo je do promena. Predsednik banke koja je naš najveći poverilac, promenjen je u avgustu. I to je dovelo malo do zastoja.
      
       Hoće li nas sve ovo što se radi odvesti u dužničko ropstvo?
       - Mi nismo u dužničkom ropstvu. Malo, malo, pa se takve tvrdnje pojave. Pre neki dan sam video da je neki ekonomista otkrio da smo bankrotirali. Moram da kažem da sam dosadio francuskom ministru finansija dok nije poslao pismo predsednicima njihovih banaka koje su naši najveći poverioci u Londonskom klubu da pregovaraju rešenje u duhu Pariskog kluba. Pre dve nedelje dobili smo jednu veoma lepu vest da je Nemačka pristala da se dodatno odrekne 25 miliona evra duga iz Pariskog kluba, ukoliko se taj novac uloži u fond za poboljšanje energetske efikasnosti i poboljšanje životne sredine. Sad očekujemo da i Italija, Francuska pristanu na dodatni otpis duga. Znači, mi jesmo veoma zadužena zemlja, ali to nije zbog toga što smo napravili neki veliki novi dug. Za septembar pripremamo zakon o javnom dugu gde ćemo odgovornost staviti na onoga ko se zadužuje, a ne da se dug posle svali na celu našu zajednicu.
      
       Sad nam se pruža prilika da postavimo pitanje koje odavno želimo da postavimo jednom ministru finansija. Proizvodnja “Zastave” iz Kragujevca štiti se već četrdesetak godina. Kad će Srbija dobiti jednog ministra finansija koji će voditi računa o interesima građana Srbije, a ne samo o interesima “Zastave”?
       - To je pitanje ravnoteže. Kao što ste vi i zaposleni i potrošač, i mi ostali istovremeno imamo razne uloge u društvu. Pitajte ljude koji su tamo zaposleni, koji su takođe potrošači, da li je njihov interes da se ukine carina na automobile. Mislim da ćete dobiti jedan jasan odgovor. Morate imati u vidu balans između potrošača, kome najviše godi niža cena, i zaposlenog ne samo u “Zastavi” nego u celom lancu preduzeća koja za nju rade. A pravo pitanje, i ono se mora na neki način oročiti, pitanje je da li i pod kojim uslovima postoji perspektiva da naša “Zastava” i ceo lanac oko nje, budu u sklopu jednog velikog aktera koji će i na tom proizvodnom kapacitetu obezbediti amortizaciju ogromnih troškova razvoja i istraživanja. Ako je odgovor - da, onda smo apsolutno u pravu što sprovodimo ovakvu politiku, ako je odgovor - ne, onda ćemo najverovatnije morati da je promenimo.
      
       A koji bi bio rok?
       - Ne znam.Ponekad ne treba da izgubimo živce i veru u sebe, ali to ne bi trebalo da ide u nedogled. Reč je o malom broju godina.
       Priredila:
      
       RUŽA ĆIRKOVIĆ
      

O privatizaciji NIN-a NIN nije neka ekonomska sila i od nas država nikad nije imala neke koristi. Od nas je koristi moglo da ima samo društvo. Pedeset i više godina pravi se jedan list, jedna škola, ugled. A jednog dana neka vladina Agencija dođe i kaže: aukcija. Ako se nekome danas ne svidi kako NIN nešto radi, taj može sutra da nađe kupca i da NIN postane nešto drugo. Da li bi sa privatizacijom nekih preduzeća, koja nisu profitabilna, ali imaju društveni značaj, trebalo biti oprezniji?        - Nisam od onih koji misle da je sve tržišno i nisam od onih koji misle da bi sve trebalo gledati na isti način. Tu, u ovom specifičnom momentu za Srbiju, mislim i na pisane medije. To je bio ključni razlog ukidanja poreza na promet štampe, koji je sa 20 odsto bio jedan od najviših. I to nije beznačajna mera. Ona košta 600 miliona dinara. Takođe smatram da se mora veoma paziti da ne dođe do monopolizacije u oblasti roto papira ili do trikova kojima pribegavaju autoritarni režimi. Treba paziti i da pisana ili elektronska glasila ne postanu vlasništvo nekoliko privatnih grupa. Zbog toga je za dalji razvoj naše demokratije veoma važno da pisani mediji, u koje uključujem i vas, imaju ekonomsko okruženje koje će im omogućiti da nastave da rade nezavisno. To je ono što je dosad uradila vlada, ali treba i nadalje snimati situaciju. Što se privatizacije tiče, nisam dovoljno upućen. Ali ne bi bilo uputno da se radi privatizacija protiv mišljenja ljudi koji prave ovaj list. I ne samo zbog lepih namera o kojima sam pričao. Jer, zbog čega vredi ovaj list? Pa zbog onih koji pišu u njemu. Ako kupite list, a onda svi pobegnu i razbeže se i naprve list pod nekom novom firmom, izgubili ste sve. Tako da ne verujem da bi trebalo raditi protiv želje i interesa ljudi zaposlenih ovde.

      

I bez Jami i bez provizije “Naš javni život je neverovatno zagađen insinuacijama. Meni je bilo smešno kad me je čak i moja porodica pitala: pa dobro, jesi li sa Jami ili nisi. Pa evo, da zvanično saopštim ozbiljnom listu kao što je NIN: ne, nisam u vezi sa gospođom Jami, ili kako se već zove, gospođom Milenković. Nemam ja ništa protiv nje, ali ako se jedan neverovatan trač dovoljno puta ponovi, nekima počinje da izgleda kao istina. Reč je u našem javnom životu veoma jevtina. Ako je neko javna ličnost, možete ga napadati za mnogo šta. Na primer, pre dva dana sam u jednom pisanom glasilu pročitao kako neki poslanik Rističević tvrdi da sam primio proviziju za prodaju fabrika duvana. Zvanično demantujem: nisam dobio nikakvu proviziju. I ne samo da demantujem nego kažem da ću preduzeti neke mere da ta osoba, koja je na taj način napala moj ugled, izađe pred lice pravde. Jer, tako nešto je jednostavno nedopustivo. Kao što naša javnost ima pravo da od onih koji vrše državne funkcije očekuje potpuno poštovanje zakona, tako i oni koji vrše javne funkcije imaju pravo da očekuju da njihov obraz i ugled ne budu napadnuti bez ikakvih činjenica, bez ikakvog dokaza. U suprotnom, veoma lako možemo uništiti i ono malo energije i dobre volje što ih imamo u društvu.”