Iz ovog sukoba, može se naslutiti, najveću korist izvući će one opozicione stranke koje (zasad) ćute i mirno gledaju kako se demokrate i mondijalisti ujedaju. Da li će to biti dobro za Srbiju, ako prevagne nacionalni stranački blok? Biće kako mora biti, za Srbiju

      Na vidiku je nova afera. Biće žešća i ozbiljnija od one koja se tiče vladinih činovnika Kolesara i Janjuševića. Ovoga je puta Dinkić optužio ministarku Mariju Rašetu-Vukosavljević da je u vezi sa kriminalnim grupama. Rekao je da njegova stranka ima dokaz o povezanosti pomenute ministarke sa pripadnicima surčinskog i zemunskog klana i njenom imenu dodao je i ime potpredsednika vlade Čedomira Jovanovića. Optužio je ministarku Rašetu da je uticala na PTT Srbije da od Ju garant banke uzme nepovoljan kredit za otkup akcija Telekoma od italijanskog partnera i zajedno sa predsednikom Upravnog odbora ove banke Nemanjom Kolesarom napravila zloupotrebu prilikom otplate poslednje rate Italijanima. I kaže Dinkić da je sve ovo “sitnica prema dokazima koji će biti predočeni sledećih dana”.
       Optužio je i čelne ljude iz stranke Liberali Srbije da su namestili tender za prodaju Cementare u Popovcu. Zatražio je od potpredsednika vlade Žarka Koraća da javnosti objasni kada je i zašto vlada formirala paravojne policijske službe pošto je Korać, nedavno, u jednom intervjuu, opravdao korišćenje Janjuševićeve privatne opreme za prisluškivanje u akciji Sablja.
       Nije rekao da je od sablje ostala samo drška, to kažu neki drugi.
       Sve su to optužbe teške kao olovo i na njih će se morati odgovoriti. Neka, konačno, svoju reč kaže i sud, jer sud je za ljude. Evo, Nebojša Leković, funkcioner Liberala Srbije, tužiće Dinkića pošto ga je bivši guverner pomenuo povodom prodaje Cementare u Popovcu.
       Samouverenost Dinkićeva nije za potcenjivanje. “Neka me uhapse, ako lažem”, kaže.
       Kako su reagovali Marija Rašeta-Vukosavljević i Čedomir Jovanović?
       Ministarka je rekla da su Dinkićeve optužbe proizvod nervoze, jer su dokumenta koja optužuju njegovu stranku i njega samog - verifikovana i verodostojna. Potpredsednik vlade Jovanović kaže da se Dinkić i Labus služe metodama koje su nekada primenjivali Milošević i Šešelj.
       Javno preduzeće PTT Srbije priznaje da je kredit uzet od Ju garant banke, priznaje i da su uslovi Ljubljanske banke bili povoljniji, ali da su Slovenci odbijeni jer su, kao depozit, tražili akcije Telekoma. Onda je ministarka Rašeta još rekla da se oni, eto, zadužuju kod domaćih banaka, a ne kod stranih, kao što je radio Dinkić.
       To “mrsko” inostranstvo.
       Ima tu još detalja, ali oni postaju zamorni, kao kad neko reši da pročita celog Prusta i njegovo Traganje za izgubljenim vremenom.
       Škripi na sve strane, kao nekada nepodmazane drvene osovine. Ni Dos ne može da pomogne. I njegov đeram jako škripi. Ko je još u Dosu? Kaže Mile Isakov da konačno treba da se vidi da li je Batić u Dosu ili nije, jer je Batić prevršio meru a njegovo ponašanje postaje lakrdija. “Batić mora da kaže da li je zamrzao članstvo ili nije. On mora da prekine sa svojim šarlatanskim licitiranjem i opstrukcijom.”
       Priča o tome da će dve “sestrinske” stranke - Demokratska stranka i G17 plus, na izborima dobiti većinu i Srbiju odlučno povesti u Evropu (pošto od nje prethodno naprave građansku i demokratsku državu, za kratko vreme), ostaje pusta želja. Kako njihova, tako naša. Ta priča nije imala ozbiljnog oslonca pošto su glavni propagatori ovih stranaka javnost kljukali običnim jednoumljem. Niti su ove stranke ikada bile toliko jake da bi same mogle da pobede sve druge, niti su bile preterano demokratske, a nisu samo one bile okrenute Evropi. Pokušaj da se sve opozicione stranke proglase autsajderima, sveti se, danas, i jednima i drugima, a svojim otvorenim antagonizmom, koji sve više izdašno zalivaju, unose haos u naš politički život, neumitno smanjuju svoje izborne šanse.
       Ljudi se pitaju: ko će iz ovih svađa, pretnji i optužbi koje jedni upućuju drugima, izvući veću korist? Možda bi pitanje trebalo da glasi: ko će pretrpeti veću štetu?
      
      
       Da li se sve to moglo izbeći? Nikako. Onog trenutka kad je G17 plus prerastao u stranku, bilo je jasno da eksperti postaju političari, željni vlasti (a šta bi drugo političari radili) i da će im glavni politički protivnik biti baš Demokratska stranka. Zato što i jedni i drugi ciljaju na isto biračko telo, na one birače građanskog i mondijalističkog opredeljenja, koji malo drže do nacionalnoga, do tradicije, do istorije. Tu se malo zaboravilo šta je Srbija, pa kad se pomene građansko društvo i još sve to dosoli mondijalizmom, dobijamo čistu ironiju.
       Iz ovog sukoba, može se naslutiti, najveću korist izvući će one opozicione stranke koje (zasad) ćute i mirno gledaju kako se demokrate i mondijalisti ujedaju. Da li će to biti dobro za Srbiju, ako prevagne nacionalni stranački blok? Biće kako mora biti, za Srbiju.
       Vlada više ne vlada situacijom, parlament je odavno izgubio legitimitet i ovakav kakav je ne može da kontroliše vladu. Zato se politička borba usmerava na udaranje političkih protivnika u cevanice, kako se na Balkanu oduvek radilo (čak i za vladavine kralja Petra Prvog, čije je vreme, ne bez preterivanja, proglašeno cvetanjem demokratije), i kako se i danas radi.
       Izbori bi mogli da smire ovo goropadno stanje političkog i ekonomskog i moralnog sunovrata. Vlast neće izbore. Kad nema izbora, biće afera i - kako Mlađan Dinkić poručuje - obaranja vlade. Opozicija polazi od toga - kad nema kiše, dobar je i grad.
       Najnovija vest glasi: prijemni ispiti potvrdili su da je četrdeset odsto osnovaca funkcionalno nepismeno. Za četiri godine, oni će dobiti pravo glasa.
      
       PETAR IGNJA