(“Da komšiji crkne piplmetar”, NIN br. 2747)

      Ovo reagovanje je nastalo posle dvodnevne neverice da li uopšte treba polemisati s nekim ko svakom rečju demonstrira nihilistički odnos prema istini i elementarnom ljudskom poštenju. Ima više svedoka onome što je meni lično nekad govorio Aleksandar Crkvenjakov, direktor RTS-a, a što sada poriče. Ali krenimo redom.
       Ugovor koji je sklopio sa AGB je štetan jer je neraskidiv do kraja 2005. Zašto je štetan? Ako AGB, s kojim je sklopio takav ugovor, ne bude, kako on kaže “na republičkom nivou”, izabran za zvaničnog provajdera, onda će RTS morati da mu do kraja 2005. plaća po 18 000 evra mesečno za neupotrebljive podatke! Parama poreskih obveznika, razume se.
       Kao javno preduzeće po Zakonu o javnim nabavkama RTS je bio obavezan da pre zaključivanja ovog ugovora raspiše tender. Član 98, kojim se Crkvenjakov pravda, ne oslobađa javno preduzeće ove obaveze ako ono naručeno istraživanje koristi isključivo za svoje potrebe, a ugovor sa AGB upravo obavezuje RTS da podatke koristi samo za svoje interne potrebe!
       Pošto mu je jasno da Čl. 98 nije nikakav izgovor, on tetura dalje: Čl. 92! Taj član oslobađa naručioca obaveze tendera ako se novim ugovorom proširuje krug ranije ugovorenih usluga, ali samo pod uslovom 1) da je prvi ugovor sklopljen na osnovu javnog tendera, što sa AGB očigledno nije slučaj, i 2) da je u tom prvobitnom tenderu navedena ova mogućnost proširenja usluga, o čemu je bespredmetno govoriti kad nije ni bilo tendera. Dakle, obične, providne laži. Međutim, prave poslastice tek slede.
       Tender, kaže on, nije raspisao jer su stručnjaci u RTS-u procenili da naša kompanija “nema kompletan uzorak”. Međutim, u ugovoru koji je potpisao sa AGB izričito stoji da AGB uzorkom pokriva samo 43 odsto teritorije Srbije!!! To je prvo, a drugo: u RTS-u nema nikakvih stručnjaka za ova pitanja. Na koga to on misli i zašto se igra ljudima? Ti stručnjaci su prvi put videli piplmetar 12. maja 2002 - mi smo im ga pokazali. Posle smo ih obučavali. Crkvenjakov dalje kaže da ova firma ima uređaje “sa GSM modulom” (valjda je stručnjak mislio “sa GSM modemom”). Ne mogu da verujem da je ovo izrekao. Da smo mi bili ti koji su prvi uveli GSM, to najbolje zna sam on, a to zna i svaki čovek zadužen za medije u advertajzing agencijama jer smo im u periodu od jula do septembra 2002. uputili nekoliko dopisa u kojima smo ih o tome obaveštavali. Postoje, najzad, i potvrde o plaćenim računima provajderima mobilne telefonije.
       Ali A.C. se nije mnogo brinuo što smo mi tada jedini imali GSM uređaje: on se ipak opredelio da posao dodeli firmi u čijem uzorku i danas gro uređaja čini model “Big Brother is njatching džou”, nezgrapna kutija veća od televizora, sa zloslutnim okruglim objektivom sličnim kameri. Da bi se to zastrašujuće čudo instaliralo, treba provesti pet sati u kući domaćina, treba otvoriti njegov TV i potom u njega ugraditi nekakvu skalameriju (to su reči onih koji su odbili da prihvate ove uređaje u svom domaćinstvu), a ceo stan morate premrežiti kablovima koji spajaju razne delove ovog pramodela piplmetra. Tek kasnije je, pod konkurentskim pritiskom naše opreme, uz stotine ovih oldtajmera, dodato nešto GSM uređaja i tako je dobijen polovan “trabant” sa ugrađenim elektronskim podizačima stakala i branicima u boji karoserije. Tako picnuto čudo od tehnike je onda Saša kupio na buvljaku za milion evra, plativši račun, razume se, novcem poreskih obveznika Srbije. Koliko se ko ugradio u ovaj posao stoleća, ostaje da se vidi.
       Jedna od suštinskih prednosti naših uređaja je upravo ta što se prilikom njihovog postavljanja ne otvara TV i što svi delovi međusobno komuniciraju bežično. I evo nas kod suštine problema: koji ljudi više pristaju da im se u kuću postavi model “Veliki brat”, koji je Saša pazario na buvljaku? Jasno je da su oni psihološki više naklonjeni RTS-u kao institucionalizovanoj zvaničnoj istini. Eto, time se možda može objasniti veća gledanost RTS-a prema merenju AGB, a ne time što mi tobož nemamo u uzorku zaseoke (kakva glupost!).
       Ali pitanje iznad svih pitanja jeste: da li jedna TV stanica treba da bira onog provajdera kod koga bolje stoji, pa makar taj rezultat bio ustanovljen pomoću štapa i kanapa, ili posao treba poveriti onome ko pobedi na javnom nadmetanju? To pitanje može da glasi i ovako: zašto je u ovom slučaju, uprkos zakonskoj obavezi, ne pitajući za cenu, izbegnut tender? Da je provajder izabran na javnom oglasu, koga bi se ticalo što žena predsednika firme s kojom je potpisan ugovor sedi u Upravnom odboru RTS-a? Ali pošto nije tako izabran, zaključak nije teško izvesti: neko je imao debele razloge da od Srbije i dalje pravi buvljak, da se ponaša kao da je državni budžet njegova očevina.
      
       DR SRBOBRAN BRANKOVIĆ,
       direktor Medijum-Galupa, Beograd