Uopšte uzev, u doba kraljevine bilo je načisto s tim da je, kako bismo danas rekli, pirotsko ćilimarstvo nacionalni brend, pa je, ako ništa drugo, ćilimarstvo uživalo pažnju i poštovanje. Kada se radio ćilim za kralja Aleksandra tada se prigodom okončanja radova i pucalo iz prangija

      Prvi artikal po kome je Srbije postala poznata na međunarodnoj pijaci - čak pre nego što je šljiva stekla status nacionalnog simbola, a u vremenu današnjem će to možda biti malina - bili su pirotski ćilimi. Tokom poslednjeg veka i po ćilimarstvo u Pirotu i okolini doživljavalo je nekoliko kriza, a jedna od njih, možda i najteža, u toku je. Iako su pirotski ćilimi, kako nam je rečeno u Zavodu za zaštitu intelektualne svojine, postali konačno zaštićeni žig od proleća ove godine, ćilimarstvo vodi bitku za opstanak. Na delu, u stvari, imamo suprotan proces od onoga koji se dešava u procesu razvoja brenda - imamo zaštićeno ime koje je brend, ali nema proizvodnje i tako, pirotski ćilimi prete da nestanu. Njihova proizvodnja vezana je za način života koji je nepovratno nestao i veliko je pitanje kako se može i može li se uopšte obnoviti u svom nekadašnjem sjaju.
       Jedna od prvih kriza pirotskog ćilimarstva dogodila se u godinama nakon preuzimanja grada Pirota od strane srpske vlasti 1877. godine. Osim što se smanjio broj stanovnika, smanjila se i “ciljna grupa” kupaca pirotskih ćilima, s obzirom na to da je muslimansko stanovništvo bilo nešto izraženije vezano za ćilimarstvo, kako u pogledu kupovine, tako i u pogledu proizvodnje. Za razvoj pirotskog ćilima, zapravo, od značaja je što su muslimani ćilime koristili prilikom molitve, pa su i danas najstariji sačuvani primerci molitveni ćilimi s početka XIX veka.
       Treba znati da je pirotsko ćilimarstvo varoška umetnost. I žene na selu se takođe bave tkanjem (za selo je, u stvari, osobeno da se njime ponekad bave i muškarci), ali njihovi radovi su pretežno praktične prirode i nemaju onu suptilnost koju imaju pirotski ćilimi koji nastaju u gradu. (Pirotski ćilim, po prirodi stvari, kao žig je zaštićen za pirotsku opštinu.) Razume se, i na drugim mestima je slobodno tkati ćilime, ali oni ne mogu imati oznaku “pirotski ćilim”.
       Za kvalitet ćilima od najveće važnosti je vuna. Stoga, razume, se, nije neobično što je ćilimarstvo nastalo u ovčarskom staroplaninskom kraju, i vezano je za prisustvo tradicionalnih nomada na tim prostorima - Sarakačana. Ovi nomadi, koje ne treba brkati sa Vlasima, pohodili su Staru planinu sve do Drugog svetskog rata i lokalno stanovništvo, osim što su naučili tehnologiju prerade vune, naučili su i druge veštine - spravljanje kačkavalja (danas čuvenog), štrojenje stoke itd.
       Vrsta vune zavisi od vrste ovce, a zatim, zavisi i sa kojih delova ovce je vuna strigana. Generalno, postoje dve vrste vune - runska i skubetina, koju zovu još i tabačka vuna. Skubetina se skida sa kože zaklanih ovaca i uvek je na manjoj ceni od runske vune. U procesu pripreme vune za tkanje ćilima odvaja se najkvalitetnija vuna.
       Zanimljivo je da su se šare na pirotskom ćilimu razvile iz oznaka kojima su tkalje obeležavale svoje radove. Potreba je bila čisto praktična - da bi trgovac, koji je ćilime kupovao na veliko, znao šta je čije i da bi shodno tome tkalje mogle da naplate svoj rad. Ti prvobitni simboli zvali su se bibice, grozd, naočari, kornjača itd.
       O poreklu šara na pirotskom ćilimu postoje razne teorije i, kao i obično u sličnim prilikama, razvrstavaju se na one koje zastupaju argumente “autohtonosti” i one koji osobenosti pripisuju mešanju uticaja. Činjenica je da nazivi šara na pirotskom ćilimu daju osnovu i za jedno i za drugo. To su: ogledalo, gugutke, đulovi, diplome, kornjače, čenđeli, mirab, persijska kruna, bardak, sofra, nemačka kutija, ruski spomenik, francuske bombone, oktopod, kandilo, tiče, plamenovi, itd...
       Ne može se, ipak, osporavati da pirotske umetnice, bar kada je fond motiva u pitanju, duguju onome što je tekovina čitavog čovečanstva. Te motive su one nadograđivale i reinterpretirale, i davale im nova imena. Obradom preuzetih ornamenata oni su dobili ne samo novi izgled nego i novu simboliku. Narodna umetnica preuzimajući motiv zmaja koji bljuje vatru (motiv svojstven azijskim narodima), u njemu nije prepoznala nikakvoga zmaja pa je tako nastala šara plamen. Sam zmaj se prevorio u šaru gušter. Škorpion, nepoznat u pirotskom kraju, postao je jelenak.
       A poreklo nekih šara ostalo je sasvim dokumentovano, kao što je slučaj sa Rašićevom šarom. Dobila je ime prema pukovniku Rašiću koji je pratio kralja Milana kada je putovao u Rusiju u drugoj polovini XIX veka. Šara potiče iz oblasti Kavkaza. Odakle je inače poreklo i drugih nekih šara, a takva je šara kostenica, koja je, u stvari, stilizacija lavljih šapa. Utvrđeno je poreklo ornamenata iz Anadolije, Persije, Kavkaza, centralne Azije (jedna šara nosi naziv kašmir), sa Bliskog istoka i iz zapadne i južne Evrope. Osobenost je u kombinaciji i ličnom pečatu ćilimarki iz Pirota. Jedna šara se, recimo, može ponavljati onako kako je to ćilimarka zamislila, ali uvek u drugoj boji.
       Početkom XX veka pojavili su se i najnoviji uticaji - dalmatinski, bosanski, zatim oni koji su stizali sa Zapada posredstvom štampe kao gotove mustre i tako dalje.
       Analize simbolike, iz okolnosti da je pravi pirotski ćilim uvek simetričan po vertikali, donose zaključke o tome da pirotske tkalje, putem ove simetrije, komuniciraju s univerzalnim i da je ovaj sklad u vezi sa odnosom svesnog i nesvesnog, “jina i janga”.
       Kombinacije šara su uvek nove i neponovljive i ne postoje dva ista pirotska ćilima.
       Prvi bojeni pirotski ćilimi, nastali u daljoj prošlosti, bili su tamnožute boje. Bojeni su prirodnim bojama. Na selu, pređa se “činila” (bojila) tradicionalnim načinima, od orahove kore,u lukovini, korišćeno je i različito korenje. Od klasja mladog žita dobijana je zelena boja.
       U gradovima, razvoj ćilimarstva bio je uzajaman sa razvojem bojadžijskog zanata, a bojadžije su svoje tehnike spravljanja boja ljubomorno čuvale. Šegrti su se strogo zaklinjali da će čuvati tajnu majstorovog zanata, pa opet, majstori nisu žurili da im te tajne otkriju. Stare biljne boje bile su aleva (crvena), modra (indigo), otvorenoplava i zatvorenoplava, zelena, crna, đuvez (bordo), kaverenđija (kafena, smeđa) i žuta.
       Sedamdesetih godina pretprošlog veka pojavile su se i industrijske boje - anilinske - pa je paleta proširena na boju zvanu zejtinlija, rujevu (oranž) i pembavu (ružičastu).
       Kada su mušterije, čiji su se prohtevi povećavali, počeli da traže više nijansi jedne boje, a anilinske boje su to omogućavale, bojadžije su znale da kažu kako je farbanje “postalo matematika”.
       Za pirotski ćilim je svojstveno da je dominantna crvena boja: “pirotski ćilim, to je aleva u polju”, kaže se.
       Pirotski ćilim se tka na originalnom razboju. To je vertikalan razboj, koji omogućava izradu kvalitetnijeg ćilima. Razboj počiva na uspravnim stativima, zvanim soje. Od nastanka do dana današnjih pirotski razboj, inače dosta jednostavna naprava, nije se menjao. Interesantno je da mašina ne može biti zamena za ručno izrađene ćilime pa industrijski ćilimi, iako su pravljeni poslednjih decenija, na mnogo manjoj su ceni. Zanimljivo je i to da je Tomislav Pančić (proglašen za najboljeg pronalazača 1993. godine), inženjer, inače Piroćanac, inovirao neke delova raboja, ali to nije naišlo na prihvatanje kod ćilimarki, koje su ostale privržene starim načinima.
       Nekada, u zlatno doba pirotskog ćilimarstva, početak svakog tkanja bio je propraćen odgovarajućim običajima, pa se tako uvek počinjalo u ponedeljak - “da ide napredica”. Naručilac ćilima bi prvog dana donosio tkaljama doručak ili ručak, a isto tako i prilikom završetka radova. Po onome što se donosilo tkaljama prosuđivala se reputacija naručioca - pa tako, kada je to bio kralj Aleksandar (prilikom venčanja 1922. i krštenja prvog sina 1923. godine), tada se prigodom okončanja radova i pucalo iz prangija.
       Uopšte uzev, u doba kraljevine bilo je načisto s tim da je, kako bismo danas rekli, pirotsko ćilimarstvo nacionalni brend, pa je, ako ništa drugo, ćilimarstvo uživalo pažnju i poštovanje. Između dva rata tim poslom se bavila polovina ženskog stanovništva u Pirotu.
       Ostalo je zabeleženo da je kraljeva narudžbina bila prilično nestandardna, pre svega po dimenzijama (11x11 metara), sa šarom soveljke. Bilo je i drugih, manjih narudžbi, a neke od njih su bile u plavoj boji, koja je takođe nestandardna, pa je od tada ostalo da se zove kraljeva boja. Aleksandar je svoje obaveze prema radnicama ne samo platio iznad cene, nego se postarao i za odgovarajuće uslove, pa od tada tkalje sede na klupama umesto na neudobnijoj “čučki”.
       Ćilimi se razvrstavaju prema veličini. Najveći je “batal”, čiji je naziv anegdotski, jer su tkalje, navodno, govorile “batali, golem je” (6x6 aršina, jedan aršin = 0,68 metra); “smetenik” jer nema izričitu namenu, nigde ne pristaje - smeten je (4x3 aršina), sedžade (2x1,5 aršina), te jan, širok dva aršina a dug prema potrebi, i tako dalje.
       Današnje pirotske ćilime često kreiraju (rekli bismo “dizajniraju”) likovni umetnici. Mlađe ćilimarke, kako to obično biva, za odgovarajuću cenu pristaće da urade ćilim po narudžbini, poštujući želje naručioca čak i ako nisu usklađene sa opšteusvojenim pojmovima o estetskom. Odnos šare i dimenzije ćilima bitan je za njegovu estetsku vrednost, a same šare “ne treba ni da su nabutane ni da gi tražiš“, dakle, ni pretrpano ni proređeno, nego taman.
       Ćilimarstvo u Pirotu imalo je nekoliko kriza, od kojih smo jednu, izazvanu iseljavanjem muslimanskog stanovništva u drugoj polovini pretprošlog veka već pominjali, a poslednja kriza traje praktično od Drugog svetskog rata. Polovinom devedesetih tim zanatom bavilo se još svega 15-20 radnica, što zaposlenih, što privatno. Razumljivo je da ovakva degradacija nije mogla da ne ostavi traga u veštini i umetničkom nivou.
       Ipak, pirotsko ćilimarstvo uspelo je da opstane do današnjih dana, dok je u susednim mestima u Bugarskoj, sa kojima je u davna vremena predstavljalo jedinstvenu ćilimarsku oblast, odavno izumrlo.
      
       (Tekst i ilustracije prema knjizi “Pirotski ćilimi”)