Vlast između Čumeta i Legije

OD KRIMINALA DO POLITIKE, I OBRATNO: ...Najintenzivniji kontakt političari su ostvarili sa LJubišom Buhom Čumetom. Politička poznanstva sa predstavnicima DOS-a LJubiša Buha Čume stekao je mnogo pre 5. oktobra, uspostavivši ih preko prijatelja iz Surčina, Dragoljuba Markovića, vlasnika tadašnjeg “Krmivo-produkta”, koji je bio blizak prijatelj sa Zoranom Đinđićem, potom i njegovim saradnicima. Čume je često bio prisutan prilikom njihovih poseta Markoviću. Upravo je Čume 5. oktobra organizovao prvi susret između Zorana Đinđića i Legije, na kojem je komandant JSO-a obećao neutralnost svoje jedinice. Kako su Čume, Legija ili Spasojević uspeli prvo da “očaraju”, a potom uspešno lažu novostečene prijatelje iz politike? Mile Novaković daje svoje tumačenje: - Verovatno ih je Legija “okrenuo”. Ne verujem da je on neka velika inteligencija i pamet, ali to više govori o pameti i inteligenciji onih koji su mu verovali. Čudno je kako su lako progutali sve te njegove priče. Uzajamno poverenje rezultiralo je i angažovanjem kriminalaca za jezgro stranačkih i liderskih obezbeđenja, a mafijaši su ujedno postali i važan izvor na osnovu čijih informacija su, ponekad, donošene odluke. Međutim, kontakti političara i kriminalac ubrzo su počeli da se komplikuju, pošto predstavnici vlasti nisu mogli lako da se otrgnu od “saboraca” s kojima su rušili Miloševića. Definitivno su neki pomagali Čumetu, a on ih je uvukao u svoje kalkulacije”, kaže sagovornik iz DB-a. Prema njegovom opisu tada uspostavljenih relacija u vlasti i oko nje, “i u bliskom okruženju premijera Đinđića pojavili su se ljudi koji su od beznačajnih ličnosti preko noći postali oni koji će da odluče: ovaj će danas da se sretne s Đinđićem, ovaj neće”. Mile Novaković dodaje: - Nije političarima bilo lako posle 5. oktobra. Upali su u nešto o čemu nisu imali pojma i napravili onoliko gluposti. Taman posla da su imali loše namere, ali su odlučili da veruju kriminalcima, dok su policajce tretirali kao miloševićevce i ništa nisu hteli da pitaju. Događaj iz perioda neposredno nakon 5. oktobra ilustruje na koji način su kriminalci uspevali da prevare političare. Kada je zapaljen yip u kojem se vozio Čedomir Jovanović, prva i jedina sumnja bila je da su to učinili “predstavnici politički poraženih snaga”. Uprkos naporima policije, slučaj nije rešen. Znatno kasnije se ispostavilo, iako zaključak nije obelodanjen, da su yip zapalili tada jedinstveni “surčinci” i “zemunci”. Žrtvovanje yipa bila je skromna cena za “poverenje” koje će steći kod Jovanovića, jer mu je Legija odmah ponudio “zaštitu” pripadnika JSO-a, što je Jovanović i prihvatio. Posle toga, Jovanović je bio smešten kod Dragoljuba Markovića u Surčinu i pod budnim okom JSO-a. Prevara koju su smislili kriminalci rezultirala je, između ostalog, time da je Jovanovićev glavni pratilac punu godinu dana bio Saša Pejaković, koji je na dan ubistva Zorana Đinđića i zatim tokom bekstva, bio pratilac i vozač Dušana Spasojevića. Najčešće pominjan političar u eksponiranju prema Legiji i “zemuncima” bio je Čedomir Jovanović. Senzacionalističko ustrojeni mediji nemilice su ga “razvlačili”, idući toliko daleko da su zahtevali istragu o njegovoj eventualnoj umešanosti u ubistvo premijera. O odanosti Jovanovića premijeru Zoranu Đinđiću bespredmetno je raspravljati. To su, sem političara u užem jezgru oko premijera, dobro znali svi ostali. S druge strane, Jovanovićevo nepotrebno eksponiranje prvi put je zasmetalo prilikom privođenja u Palatu pravde Nenada Ilića i Nenada Bujoševića, izvršilaca zločina na Ibarskoj magistrali. U strogo obezbeđivan prostor ispod Palate pravde, u koji su dovođeni okrivljeni i gde pristup nisu imali ni policajci bez posebnog odobrenja, inspektori MUP-a Srbije doveli su Radeta Markovića, bivšeg načelnika DB-a. Čekalo se da Legija “privede” dvojicu pripadnika JSO-a, jer je obećao da će lično skinuti “sramotu sa cele jedinice”. Kada je Legija stigao, iz yipa je s njim izašao i Čedomir Jovanović. Zajedno su priveli Ilića i Bujoševića. “Malo je reći da smo bili zgranuti. Advokati su se krstili”, kaže policajac koji je tada bio prisutan. Ujedno, Jovanović se “isticao” i u odnosu prema DB-u i Javnoj bezbednosti, kojima je u ime Vlade Srbije prenosio političke zahteve. Policajac koji je prisustvovao takvim situacijama kaže: - Ogromna je to moć kada neko može da uđe u kabinet ministra policije i jednostavno kaže: “Uradite to!” - Čeda jeste bio vlast u ovoj zemlji – ne spori Dušan Mihajlović. Blagonaklon stav i razumevanje prema Jovanovićevim postupcima obrazlaže tvrdnjom da se “radilo o drugim stvarima”: Čeda je nastao iz druge priče, a onda je gurnut, pored ostalog, i u te “misije”. Tako je Čeda postao žrtva i trebalo ga je osloboditi iluzije da su Legija, JSO i “zemunci” heroji i uspešni privrednici. Za Čedu je bila ključna pobuna JSO-a. Imao sam utisak da se tada oslobodio iluzije i zaslepljenosti o pravim namerama mafije. Zato mi je neobjašnjiva ponovna saradnja sa Legijom i Šiptarom zbog koje Beba nije sa njim govorio četiri meseca, sve dok ih Milić, po Bebinom svedočenju, nije pomirio. Zoran Mijatović kaže da su kriminalci početkom 2001. godine lukavo razvijali posao “na kojem im čestita” – pokrenuli su razdor između DB-a i Javne bezbednosti, kao i između političara i ove dve službe. Smišljali su najgore manipulacije, u čemu su bili majstori. (...) Kako politika postaje policija: Zbog načelnika DB-a Radeta Markovića, već 7. oktobra 2000. počinje raskol u DOS-u. Odluka Vojislava Koštunice da ne prihvati Markovićevu smenu, kasnije i ponuđenu ostavku, tumačena je kao posledica nagodbe i ranije datih obećanja. Bio je to plan prema kojem je DB trebalo da zauzme ekipa koju je vodio Dragoljub Marković, uz kojeg bi bili pripadnici u to vreme prihvatljivog, a policijski još neevidentiranog surčinsko-zemunskog klana. Isti oni koji su vodili upad u Skupštinu SRJ i stanicu policije Stari grad u Ulici majke Jevrosime, odakle je ukradeno više stotina do danas nepronađenih pušaka i pištolja. Naknadno je u DB trebalo da dođe i Legija, kao čovek od obostranog poverenja, koji bi “smirivao strasti”. Koštunica nije na to pristao. Dušan Mihajlović opisuje kako je počeo raspad DOS-a: - Prvi sukob je krenuo oko Nebojše Pavkovića i Radeta Markovića. Sve se, u stvari, svalilo na Markovića i DB. Na isti način kako je to bilo tokom 5. oktobra, dakle upadom sa ulice, trebalo je da se preuzme DB, ali su se plašili krvoprolića. Nije to baš tako moglo, a i Koštunica je bio protiv. Dogovoreno je da prvo neko razgovara s Radetom Markovićem, pa su u DOS-u odlučili da to budem ja. Kontaktirao sam sa Markovićem i dogovorili smo se za mesto viđenja. Odmah mi je rekao: “Ovi koji me sada jure po gradu, Dragoljub Marković i njegovi, da njima predam službu, to ne dolazi u obzir! Ako budu upadali, mi ćemo se braniti, pucaćemo i ne odgovaramo za posledice. A nikakvih problema nema. Moju ostavku koliko sutra možete da dobijete i predaću je predsedniku Koštunici.” Nisam ni znao da ga neko “juri”, ali mi je bilo jasno kada sam uskoro na Koštuničinoj inauguraciji u Centru “Sava” video tu ekipu, kriminalce i mafijaše koji su se pojavili kao obezbeđenje nekih mojih kolega iz DOS-a. Nakon smirivanja tenzija oko neuspešnog pokušaja sa preuzimanjem DB-a od strane Dragoljuba Markovića i njegove ekipe, usledio je oštar sukob u DOS-u. Mada je Rade Marković ubrzo ponudio ostavku, Vojislav Koštunica je nije prihvatio. Na mestu načelnika DB-a ostao je do konstituisanja Vlade Srbije. Mihajlović objašnjava zbog čega je tada usledio novi problem, čije bi rešavanje na drugi način od urađenog, možda promenilo tok događaja: - Šta je politika? Politika bi trebalo da stvori normalne uslove za rad, naravno i za rad policije. Posle promena 5. oktobra, svi su počeli da “pevaju”. Kertes je trčao da priča samo da ne bi bio u zatvoru. Svi redom su hteli da pričaju. Tada je propuštena velika prilika. Problem je što su Đinđić i njegovi najbliži saradnici imali fiksaciju Radetom Markovićem. A Rade Marković je mogao da bude najbolji svedok saradnik, da nam pruži podatke koji bi možda predupredili i Legiju, i “zemunce”, i sve što nas je kasnije zadesilo.(...) Do akcije “Sablja” Rade Marković je u zatvoru proveo više od dve godine. U međuvremenu mu je suđeno za zločin na Ibarskoj magistrali. Kada su u operaciji “Sablja” počela hapšenja kriminalaca i razjašnjavanje gotovo zaboravljenih slučajeva, napravljen je i novi pokušaj da se sa Markovićem obavi ozbiljan razgovor. Mile Novaković opisuje kako se to događalo: - Verovatno je tada prvi put ugledao zračak nade da bi se nešto po njega moglo pozitivno rešiti. Svi su želeli da čuju nečije svedočenje kako Milošević ili Mira Marković izgovaraju: “Ubij Vuka, ubij Stambolića...” Dvaput su Prijić i Rade Marković razgovarali. Marković je neku šansu da se “izvuče” video u postupcima za ubistvo Stambolića i za pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi, da bude svedok saradnik. Za Ibarsku se uveliko sudilo, i tu više nije moglo ništa da se menja. Teško se odlučio, ali je pristao posle razgovora s Prijićem. Kada je došao dan da to pretoče u zvaničnu izjavu, pozovemo njegovog advokata Dušana Mašića. Rade mu kaže šta hoće da uradi, a Mašić odgovori da u tome neće da učestvuje jer to kvari čitavu strategiju odbrane: “Moj bi ti bio savet da ne ulaziš u to, ali ako si rešio tako, ja odustajem.” Onda zovemo advokata Petronijevića. Nije dostupan, pa Marković traži advokata po službenoj dužnosti. I pojavi se advokatica koja ga je kasnije zastupala. Osnova dogovora bila je prva rečenica koju Prijić nije mogao da izbegne – pod uslovima tim i tim, Marković će u procesu biti svedok saradnik. Za oba slučaja insistira da to bude prva rečenica. Prijić je prihvatio jer nije postojao drugi način da Marković progovori. (...) NJegov iskaz sud je prihvatio kao dokaz u krivičnom postupku u kome Rade Marković nije dobio status svedoka saradnika, uprkos odredbama Zakonika o krivičnom postupku koje to izričito zabranjuju. Pokazalo se da je za politiku bilo najjednostavnije rešenje da Marković bude personifikacija svih zločina bivšeg režima, iako je on u tom režimu, na čelu tajne policije, bio samo dve godine. NJega je tajna policija ponudila novim vlastima kao najjeftiniju žrtvu zato što on ionako nije bio njihov. Dve godine, koliko je proteklo od njegovog prelaska iz Javne u Državnu bezbednost, očigledno nisu bile dovoljne ni tajnoj policiji ni politici u novoj vlasti da ga prihvate kao partnera. (...) S Čumetom i protiv njega: Gotovo ceo januar i februar 2003. godine MUP Srbije, BIA i beogradska policija rade praktično na suprotstavljenim kolosecima. Na jednom UBPOK i BIA čine napore da na osnovu tek uspostavljene koordinacije u radu steknu bilo kakvu kontrolu nad onim što namerava da preduzme zemunski klan. Iako se nadziru svi poznati kontakti pripadnika klana, rezultata nema, jer “zemunci” koriste isključivo “specijale”, mobilne telefone koje nakon dva dana bacaju, kupuju nove i preko njih komuniciraju samo međusobno. Takođe, UBPOK i BIA zajedno pokušavaju da s Čumetom naprave valjan kontakt i privole ga da se pojavi kao svedok saradnik. U tome im pomaže Vladimir Popović Beba, za kojeg, uprkos glasinama, ne postoji nikakav dokaz da ga je premijer Đinđić udaljio iz svog okruženja. Na drugom, potpuno suprotnom koloseku, beogradska policija s načelnikom Milanom Obradovićem, koji tesno sarađuje sa okružnim tužiocem Radetom Terzićem, svim silama nastoji da Čumetu pronađe neko krivično delo koje bi ga potpuno kompromitovalo kao mogućeg svedoka saradnika. Utoliko je zanimljivo i postupanje Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu po prijavama koje je protiv LJubiše Buhe Čumeta podnela njegova supruga LJiljana Buha tokom druge polovine 2002. i početkom 2003. godine, dok je skrivao zemunski klan. Postupajući zamenik po tim prijavama u Okružnom tužilaštvu bio je Nebojša Maraš, koji je kao svedok na suđenju Milanu Sarajliću pred Okružnim sudom u Novom Sadu detaljno objasnio svoje učešće u tim događajima. Terzić se o dolasku LJiljane Buhe u tužilaštvo dogovorio s advokatom Slobodanom Milivojevićem. Pripadnici zemunskog klana su već nekoliko meseci “čuvali” LJiljanu Buhu, koja se u trenutku dolaska u tužilaštvo vodila kao nestala osoba, jer je Čume prijavio da je oteta i za to optužio Dušana Spasojevića i njegov klan. Beogradska policija organizovala je 22. januara 2003. godine pretresanje Čumetovog tržnog centra “Kotobanja” i njegove kuće u Surčinu. S akcijom je do detalja bio upoznat načelnik gradskog SUP-a Milan Obradović, a neposredno rukovođenje akcijom bilo je povereno zameniku načelnika Trećeg odeljenja Slobodanu Pažinu, u kojeg je Obradović imao ogromno poverenje. Naredbu za pretresanje izdao je tadašnji istražni sudija Okružnog suda u Beogradu Vučko Mirčić, koji pretresu nije prisustvovao. Iako daleko od mesta događaja, Čume je ubrzo saznao da su kod njega “pronađeni” droga i oružje. Mada je bila u pitanju očigledna nameštaljka, Čume se uplašio i odmah počeo da zove medije iznoseći optužbe na račun Legije, zemunskog klana i beogradske policije koja mu je podmetnula oružje i drogu. Optužio je i Nebojšu Maraša, iako nikada nije pronađena nijedna sumnja za takvu tvrdnju. Još jedna okolnost je koliko zanimljiva, toliko i neobjašnjiva. Naime, zamenik ministra policije Nenad Milić i savetnik premijera Zoran Janjušević bili su apsolutno upoznati sa pretresom “Kotobanje” i u svakodnevnom kontaktu s načelnikom beogradske policije Milanom Obradovićem, a istovremeno su vodili i akciju “Svedok”, u kojoj je Čume bio pripreman za svedoka saradnika!!! (...) Poternica ZA LEGIJOM : Odluka o raspisivanju poternice za Legijom i pripadnicima klana za policiju je bilo potpuno neočekivana, ali im je takav postupak omogućio da prvi put rade na drugačiji način. Do tog trenutka, objavljivanja fotografija kriminalaca koji su učestvovali u ubistvu premijera Đinđića, u noći između 12. i 13. marta, operativna saznanja policije nikada nisu javno saopštavana. Novaković tvrdi da je to bila smela odluka koja se pokazala uspešnom i efikasnom tokom akcije “Sablja”. (...) Podjednako važno pitanje vezano za poternicu ostalo je takođe nedorečeno – ko je sastavio i odlučio da bude objavljena? Novaković je izričit: - Vladimir Popović Beba je insistirao da se poternica sastavi i da bude objavljenja. To je njegova odluka. Ali je poternicu sastavio SUP Beograd. Seli su Nenad Milić, Milan Obradović, svi mi, sakupili podatke i fotografije. U UBPOK-u smo ih imali najviše jer smo ih radili, dali smo ceo materijal, a onda je samo na prvo mesto dodat Legija. Pitanje bez valjanog odgovora bilo je i kako se dogodilo da Vladimir Popović Beba, bez zvanične funkcije, postane presudan činilac u odlučivanju o postupcima Vlade Srbije nakon ubistva premijera Zorana Đinđića. Na osnovu čega je raspolagao ovlašćenjem da donese tako važnu odluku? Jedan, u vreme “Sablje” visoki funkcioner BIA objašnjava: - Od trenutka ubistva Đinđića bitan čovek postaje Vladimir Popović. Kada sam upoznao političare koji su tada sedeli u Vladi Srbije, shvatio sam da je Popović od svih njih bio i odlučniji i sposobniji. Sviđalo se to nekome ili ne. On je bio takav i nesporno je voleo Đinđića. On je bio neko ko se 12. marta našao u Vladi Srbije i bio je u narednom periodu “komandant” svih događaja, dok je s druge strane trajao sukob da li će premijer biti Nebojša Čović ili Zoran Živković. Na vanredni Savet za nacionalnu bezbednost, 12. marta po podne, Beba je doneo saopštenje i fotografije. Đorđe Ostojić, republički tužilac iz vremena “Sablje” koji se s Popovićem verbalno sukobio zbog objavljivanja priznanja Zvezdana Jovanovića u medijima, ne spori važnost odluke bivšeg šefa Biroa za komunikacije: - Poternica je bila Bebina zasluga. I to je možda njegova najveća zasluga, većina ostalog je diskutabilna. Beba se posle hvalio time, ali jeste to njegova odluka. Kada su uhapšeni kriminalci davali izjave, ispostavilo se da je objavljivanje tih fotografija među njima izazvalo paniku, da im je to bio najveći udarac. Citirani funkcioner BIA kaže da ne zna čija je procena, ili saznanje, bilo da su “zemunci” i Legija počinili ubistvo: - Nedoumicu je izazvalo tako brzo izdato saopštenje i objavljivanje poternice. Laici su postavljali logično pitanje – ako ste sve to znali, zašto ih niste pohapsili ranije? Mislim da su glavni ljudi “Sablje”, svako iz svog ugla, bili Beba Popović, Čume i Mile Novaković sa svojim ljudima. Da su njih trojica najbolje poznavali tu problematiku. Ne kažem u negativnom smislu, već kao putokaz da su u tom krugu skupljene informacije i doneta odluka o objavljivanju poternice. (...) Iznenađenje za javnost, podjednako i za same policajce, bilo je “počasno” mesto na kojem se gotovo niotkuda pojavio Milorad Ulemek Legija. Na njegove jake veze s kriminalcima do tada je ukazivao samo LJubiša Buha Čume, ali do ubistva premijera Đinđića o njemu su mnogi govorili s uvažavanjem. Imenovanje Legije za prvog među najgorima bila je isključivo politička odluka. Ostalo je potpuno nerazjašnjeno ko ga je i na osnovu kojih podataka, mnogo pre nego što je policija uopšte došla u priliku da to potvrdi, označio kao organizatora ubistva Zorana Đinđića. Iskustvo najiskusnijih policajaca ukazuje na samo dva moguća odgovora; na vanserijsku sposobnost brzog analitičkog razmišljanja, povezivanja činjenica, okolnosti i učesnika, ili – na prosto raspolaganje informacijama do kojih oni nisu uspevali da dođu. Političari, odnosno oni koji su ih predstavljali, očigledno su znali neuporedivo više nego policija i BIA, ne saopštivši poreklo svojih saznanja.