Šifra “Mateo”

Bauk kruži Evropom, bauk kanibalizma. Svi se sada bogzna kako zgražavaju što je Armin Mejvs (41) pojeo prijatelja. Ne razume Zapad dijalektiku istorijskog materijalizma. Lepo im je Marks napisao da je kapitalizam najviši stadijum divljaštva, da je kapitalizam novovekovno ljudožderstvo. Ali, ko da bude prorok u svom selu. I umesto da poslušaju Marksa da lepo sprovedu socijalizam u Evropi, oni ga uvale Rusima i Srbima. A gde je to za nas? Sumnjam da je i drug Tito pročitao prvi tom “Kapitala”. Kabasto, bre! Kabastije od Biblije.

Elem, čim su nam sa Zapada uvalili boljševizam, počeli su da pričaju kako komunisti jedu svoju decu, da se pare sa sestrama i ćerkama. E, sad, možda je kanibalizma bilo na Sutjesci i Neretvi, ali Brionski plenum bio je već nešto kao plišana revolucija. I, to bi bilo sve. A kako je bilo u Parizu 1789. godine? Nije li njina revolucija jela svoju decu? Giljotina je radila, brale, kao u PKB klanici... I ko može da garantuje da neki zagladneli Gavroš nije omastio brke Dantonovom butkicom. I to razumem; takva su revolucionarna vremena, dođe ti, nekako, najprirodnije da se napiješ krvi klasnom neprijatelju ili saborcu koji je izdao ideju.

A šta je, bre,ovo danas?

Otvoriš na Internetu vejb-sajt stranu za kanibale, kad tamo piše: “Mladi, dobro građeni muškarci, starosti od 18 do 30 godina, ako žele da budu ubijeni i pojedeni, neka se jave na šifru Mateo.” I k’o misliš zajebancija, ajde, da se javim, iako nisam peder. Kad tamo, pojedu te! Pojede te neoliberalizam, najviši stadijum kapitalizma. Pojede te, ali za tvoje dobro. I još ti bude lepo. Jer, eto, dao si sve od sebe za novi svetski poredak. Uklopio si se u novu civilizaciju, učestvuješ u ljudožderstvu 21. veka. Učestvuješ, bar, kao pojedena strana.

Tako je pojeden Bernd Jurgen Brandes (42) iz Berlina. Tako je on video svoju misiju u ovom životu. Javio se ljudožderu Arminu Majvesu na i-mejl. Onda su se sreli, dopali se jedan drugom; kao ljudožder i žrtva. Otišli su u Mejvesovu kuću u Rotenburgu, nedaleko do Kasela. Zatim je, uz vino, Mejvs svojoj žrtvi prvo odsekao penis koji su, jedva, obojica pojeli. Jer, nije im se nešto svideo; bio im je, valjda, žilav. Žrtva je, pre nego se onesvestila od krvarenja, rekla: “Poješćemo moja jaja za doručak, ako izdržim do tada... A ako ne osvanem, nadam se da ću biti ukusan.”

Brandes nije dočekao jutro. Uspavalo ga je vino i tablete za smirenje bolova. LJudožder Armin ga je onda tranžirao, sve je uredno složio u frižider. Kao posle svinjokolja u Pančevu. NJegova ispovest je odvratna, ali i veoma interesantna: “Sa svakim zalogajem, oživljavalo je u meni sećanje na sve trenutke te noći. Bilo je to neopisivo osećanje totalnog ispunjenja i beskrajnog zadovoljenja. To je nešto sasvim iznad svih ljubavnih odnosa. To je osećanje koje se ni na koji drugi način ne može dosegnuti.”

Majves kaže da nije jedini ljudožder u Nemačkoj. On misli da ih ima bar još osamsto. To je, znači, pokret, burazeru, možda budu uskoro i politička stranka, nešto mnogo masovnije od ovih naših kombi stranaka koje su, i te kako, proždrljive...

E, sad, uvek se nađu oni koji te ubeđuju da za pojavu ljudožderstva u Nemačkoj, u Evropi, nije kriv neoliberalizam, već da je to nešto dublje. Mnogo, mnogo dublje.

I, ‘ajd, da vidimo šta im je to dublje.

Vladimir Aleksejevič Istarhov u knjizi “Udarac ruskih bogova”, između ostalog, piše: “U hrišćanskoj crkvi glavni mistični čin, na kome je nastalo ritualno bogosluženje, jeste odvratna ljudožderska tradicija koja se naziva pričešće ( putem pretvaranja hleba i vina u krv i telo Hrista), misaono pijenje te krvi i jedenje njegovog tela. Bez tog misaonog kanibalizma neće biti spasenja - tako kaže hrišćanstvo. Šta je to? Kakvo čudovišno divljavštvo. Kakva gadost.”

Istarhov smatra da ovaj hrišćanski obred potiče iz “drevnog jevrejskog obreda pijenja krvi deteta iz drugog plemena”. On još kaže: “Hrišćanstvo je samo zamenilo fizičko ljudožderstvo misaonim. Ogroman progres, nema šta. Ali, normalnom, psihički zdravom čoveku i misaono pijenje krvi drugog čoveka je protivprirodno i odvratno.”

Tako ti je to; kada jednom zagrizeš jabuku Adamovu onda lakše kušaš i od Jagnjeta božijeg i ne primetiš da si već na korak od kanibalizma.

Šetam Kalemegdanom zaokupljen ovim mislima. Sunce crveno kao krv pada na Novi Beograd. Miriše na sneg, miriše na Hiperboreju. I, setim se, tako je bilo i kada smo se tukli sa Rimljanima, tu, kod ušća, ispod Kalemegdana, kada je navaljivala Dvanaesta Flavijeva, kada je i Tiberije došao na Dunav da svojim prisustvom ohrabri legionare. Kao što je i Buš išao, onomad, u Bagdad da smiri uspaničene vojnike.

Tada, na Dunavu, i prozvali su nas kanibalima jer smo jeli mlade rimske vojnike, a nije da nismo imali šta da jedemo. Zarobljenike smo jeli da bismo naplašili Rimljane, da opadne moral rimskim legijama. To ti je psihološki rat, brale! Pekli smo ih, vrteli na ražnju, sa one strane Dunava. I, jeziv je to bio prizor za Rimljane, a cezar Tiberije je besneo. Gubio je rat, baš kao i Buš u Iraku i Avganistanu... Videćete, počeće i tamo da jedu Amerikance jer ljudožderstvo je stara ratna veština koju, sumnjam, da su talibani zaboravili. Na neoliberalno ljudožderstvo moraš da odgovoriš drevnim ljudožderstvom. Jer, ljudožderstvo je i poslednji stupanj patriotizma kome pribegavaš kada više nemaš kud, a okupator je i dalje uporan.

A onda sa Kalemegdana svratim kod Vuka Bojovića u Zoološki vrt. Jedan kavez, s desne strane, blizu ulaza u Vrt, prazan je godinama. Predlagao sam Vuku Bojoviću, još odavno, da u taj kavez stavi ČOVEKA, to jest, Homo sapiensa. Ako niko baš neće, evo, ušao bih prvi u kavez, za početak. A posle, kada se ljudi oslobode, kada se naviknu na to da je i čovek samo retka zver, e, onda neka se menjaju u Bojovićevom kavezu. Koliko se sećam i Lane je bio za tu ideju. Da, ovaj Lane što ga jure ove ženturače, ove sisoviseće. Ali, Vuk Bojović, Crnogorac, nema duha. Kaže: “Marš, bre, tamo, bagro jedna! Hoćete da mi sjebete zoološki vrt!”

I propade ideja. A bio bi to eksperiment, priznajte! Recimo, bivši premijer u kavezu, pa ministar vojni ili za finansije, svejedno. Može i akademik, ako pristane. Pa pisac, po mogućstvu postmoderni. Onda književni kritičar je opasna zverčica, te bizlismen, sponzoruša, feministkinja... Sve su ti to, bato moj, odreda, potuljeni ljudožderi. Pojeli bi te dok trepneš! Još kada bismo ljudoždera Majvesa dovukli u taj Bojovićev kavez. Silnu paru bismo uzeli!

Nego, danas, neću da vam dajem nikakve recepte za kuvanje. Šta znam, mogu da vam sinu neke ideje sa bratom, sestrom, ženom, ocem. Ćale lešo, pod sačom ili tako nešto.

Zaista vam kažem: sa Zapada u Srbiju, evo, nadire kanibalizam, što preko Armina Majvesa, što preko Xorxa Buša. I, pazite se, kad surfujete po Internetu. Pazite se šifre “Mateo”. Može da vas zavede i - pojede.