Evolucija eksperta

Dva burna događaja uokvirila su političku inicijaciju Mlađana Dinkića, čoveka koji je u politici naučio sve osim da, kad ujede, treba i da pusti. Bilo je to, dakle, prošle jeseni na finalnom beogradskom mitingu predsedničkog kandidata Miroljuba Labusa, kada je Dinkiću bilo dato da shvati da je status eksperta u tranzicijskoj Srbiji bolji prijatelj političke komocije nego političke ambicije.

Te večeri, finalu jedne beskrvne predsedničke kampanje, kojoj je ekspert Dinkić davao adrenalin, ekspert Labus obećanja, eksperti iz Pinka diskretnu aromu močvare, a svi ostali šipak u džepu, glavnu reč na pozornici Trga Republike, mimo dogovora, imao je Zoran Đinđić. U jednom od svojih najvatrenijih i najotrovnijih govora (trutovi, košnice i sl.) Đinđić je sasuo kofu uvreda na Koštunicu, ali je Dinkić prvi ukapirao na koga je taj euforični nastup zapravo bio adresiran.

Mlađan Dinkić Rođen: 20. decembra 1964, Beograd Roditelji: Dušan i Mirosinka Dinkić, ekonomisti Obrazovanje: Ekonomski fakultet, magistar Poslovi: asistent na Teoriji i planiranju privrednog razvoja (1994-), guverner Narodne banke (2000-2003) Delo: “Ekonomija destrukcije”, Beograd 1995 (pet izdanja) Oružje: “Meni nekada mnogo zameraju što se pojavljujem u javnosti, a bez pritiska javnosti se ništa ne bi moglo uraditi.” Strah: “Možemo doći u situaciju da Srbijom ne vladaju ljudi koji su izabrani od građana, već oni koji imaju novac.” Obećanje: “Potrebno je ponovo pokrenuti reforme i vratiti Srbiji optimizam.” Protivnici: “Samo bi rušio prepreke i mrvio neprijatelje, a ne vidi se da ume da stiče saveznike”. Prijatelji: “Jedini među srpskim reformatorima koji je posao obavio do kraja.” Strast: Rokenrol, gitarista i pevač grupe “Monetarni udar” Pomirenje: “Nadam se da ćemo on i ja svirati i pevati zajedno.” (Bogoljub Karić)

Iste večeri Dinkić je, besan na Đinđića, svojim ljudima rekao da će taj govor koštati Labusa na izborima. Tako je nekako i bilo.

Te večeri, G17 plus, promenila je kožu i postala stranka. Tehnički, to se dogodilo tri meseca kasnije.

Drugi put, letos, u televizijskom duelu između Dinkića i Đelića, transformacija jednog eksperta bila je završena. Onima koji su to pratili, bilo je dovoljno da veruju sopstvenim ušima: samo jedan od te dvojice je mutirao, i samo onaj drugi je pominjao svoju majku. Uzalud su rezignirali žurnalistički fanovi srpske ekspertske scene (“Fuj, Mlađa je zvučao kao Šešelj”), uzalud su penušili istraživači javnog mnjenja sa tezom da u Srbiji nema rejtinga bez eksperta, uzalud su se gadili donirani natpartijski pripadnici kaste reformskih bramana, taj lepršavi ekspertski leptir možda je postao i gusenica zauvek trbuhom prikovana za kužno tle, tek te večeri Dinkić je, sa svime što to sa sobom nosi, postao oblik života spreman da preživi na srpskoj političkoj sceni. Te večeri Srbija je dobila prvog eksperta rešenog da udara i prima udarce, prvog koji je pristao da se, makar kao demagog, zaista obrati biračima, prvog koji je, makar zbog svoje neutažive ambicije, javno izgovorio istinu - ekspertski legitimitet u politici je izmišljotina.

Tako je Dinkić shvatio politiku i odmah počeo da je upražnjava. Naravno, osim ambicije i borbenosti, imao je još nešto. Neku kap južnjačke krvi i odsustvo one infantilne lakoće, koju su posedovali Đelić i Aleksandar Radović, tog odsustva traga one decenije provedene u Srbiji u kojoj su i 70-godišnjaci iz korena menjali svoj pogled na svet. “Ja se nisam”, govorio je Dinkić, “školovao u inostranstvu kao kandidat za guvernera koji se pominje (Kori Udovički, prim. aut.)... Svojim dosadašnjim iskustvom sposoban sam da pariram bilo kojem stručnjaku u monetarnoj sferi.”

Sve je to bilo razlog da vredno prione na pravljenje stranke još prošle jeseni. Dok je Mlađa vredno radio, Labus je govorio da mu ne pada na pamet da pravi partiju, da mu je jedno loše iskustvo sa Đinđićevim demokratama dovoljno. Taktika? Varka? Podela poslova? Labus je pričao jedno, a Dinkić radio drugo? Ni govora: Labus nije imao pojma. Jednako kao što nije imao pojma da će Dinkić, pošto ga oteraju iz Narodne banke, ući u rat protiv vlade sa šansama na život šetača minskim poljem. Prethodno, Koštunica je u ratu protiv Đinđićevih završio na jednogodišnjem oporavku, Jovica i Šešelj u Hagu, Čovića je posle samo nekoliko dana suvog tretmana na Pinku iz blata vadila američka ambasada.

Možda je odgovor u tome, iako ne ceo, da je Đinđićevoj mašini glave mogao da dođe samo neko ko je imao ponešto njenih osobina, neko ko, pisali su Dinkićevi kritičari, “politiku shvata kao krvnu osvetu”. To nije mogao Koštunica sa toliko Tokvila i tako malo Makijavelija u sebi, toliko ideje i tako malo organizacije; to nije hteo Čović, koji je u politici jednom video i “onaj svet”.

To je, valjda mogao da uradi samo onaj ko može da kaže sledeće, a nije Đinđić i Čeda: “Ponekad svesno prekoračujem ovlašćenja zato što oni kojima je to posao nisu izgradili institucije koje bi se time bavile.” Tako je ostalo Dinkiću da uhvati sa rukama u pekmezu, kako ih je nazvao, “tranzicione lešinare” Janjuševića i Kolesara, blagajnika i računovođu paralelnog sistema plaćanja lojalnih ljudi u vladi, medijima, policiji (svih onih što bogobojazno prijavljuju platu od 300 evra); samo on je mogao da Mariju Rašetu raskrinka kao ktitora noćnog kluba na rodnoj grudi njenog muža; samo njemu je bilo dato da vidi hudinijevske sposobnosti poslanika Nede Arnerić; samo on je kao “božja kazna” omogućio Dušanu Mihajloviću da, kojekude, prepozna u sebi genetsku crtu srpskih ustaničkih svinjara, s malom razlikom što su oni imali dinastiju, a on imperiju.

Nije zato slučajno što je svoje prve pokušaje političke karijere Dinkić napravio negde u blizini Đinđića. Naime, Dinkić je u politiku ulazio dugo i u više navrata. Prvi put kada je 1993. godine kao 29-godišnji asistent na Ekonomskom fakultetu u “Borbi” objavio feljton o piramidalnim bankama. (“Uočio sam vezu između Dafininih obećanih dinarskih kamatnih stopa i kretanja crnog deviznog kursa dinara i iznenađivao sam kolege na fakultetu uglavnom tačnim prognozama o kretanju crnog uličnog kursa”, pričao je kasnije u ispovesti novinaru “Vremena” Dimitriju Boarovu.)

Hrabar rad asistenta primetio je profesor na Ekonomiji Ivan Vujačić, tada šef beogradskog odbora DS-a, i odveo Dinkića u Agenciju “Spektra”, u kojoj su Đinđić, Beba Popović i Tijanić pravili kampanju za demokrate. Kako kažu malobrojni svedoci u DS-u koji se sećaju Dinkića iz tog perioda, među njima se malo muvao i bistrio ekonomiju (“koja tada nikoga nije zanimala”), ali nije želeo da uđe u stranku i probija se kroz njenu hijerarhiju.

Kada je Đinđića video sledeći put, već je bio autor “Ekonomije destrukcije”, knjige u kojoj je do tančina opisao načine kako je Milošević preko piramidalnih banaka iz naroda izvukao milione kojima je finansirao ratove i opstanak na vlasti. “Prema minimalističkim procenama, od naroda je opljačkano preko pet milijardi nemačkih maraka stare devizne štednje, pomoću privatnih štedionica i emisijama novca koje su obezvređivale zarade radnika. Realna cifra je daleko veća”, rekao je Dinkić.

On kaže da je tada prihvatio da bude “Đinđićev tajni ekonomski savetnik”. Upućeni iz DS-a kažu da je nekoliko puta bio viđen u Đinđićevom kabinetu, a da se onda izgubio. Isti tvrde da Đinđić nije pokazao veliko interesovanje za Dinkićeve ideje. (“Ekonomija je bila poslednja stvar o kojoj se tada među političarima razgovaralo, jedino pitanje bilo je kako srušiti Miloševića”).

Posle zimskog protesta 1996/7. Dinkić je, kaže, okupio grupu ekonomista budući da se sva ekonomska strategija tadašnje opozicije svodila na nešto opštih mesta o tržišnoj privredi. Tako je nastao G17. Sledeće godine Dinkić upoznaje Labusa, razočaranog potpredsednika DS-a, koji je javno stavio ruku u vatru da se Đinđić tokom zimskog protesta nije video sa Miloševićem da bi kasnije sam Đinđić priznao da je sedeo na kanabetu. Na velika vrata političke scene G17 ulazi na Preobraženje 1999. godine, mitingom zbog kojeg neki optužuju da je želeo da preuzme ulogu opozicije. “Mi smo tada”, kaže Dinkić, “izneli ideju o prelaznoj ‘ekspertskoj vladi’ jer smo primetili da najbolji ljudi nisu u političkim strankama i da sede sa strane.”

Ostalo je istorija.

Ali Dinkić, pokazao je, nije čovek koji se zadovoljava mestom u istoriji. Da vidimo kakve su njegove šanse da na izborima postigne uspeh po meri svojih ambicija. Gotovo nikakve: nije uspeo da razvije partijsku strukturu, prekasno se obratio seljacima, G17 neguje politički govor kruga dvojke, tako da, po svoj prilici, preostaje da nekih 800 hiljada glasova podeli sa DS. Kakve su, međutim, Dinkićeve šanse da zameni Đelića na mestu ministra finansija? Prilične. Kako je to moguće? Najpre tako što Dinkić, iako se odrekao ekspertskog legitimiteta, svoje ambicije verovatno neće saobraziti sa izbornim legitimitetom. Kako to ide, postoji odgovor u bližem okruženju. Mladen Ivanić, ekspert iz Banjaluke i tamošnji član G17 plus, posle dva neuspešna pokušaja da kao takav sedne na čelo Vlade Republike Srpske, napravio je stranku, izašao na izbore, pukao na izborima. I postao premijer. Pa je ponovo izašao na izbore, pa je prošao još gore. I postao šef diplomatije. Jer, ne broji se ekspertski glas jednako kao bilo koji.

Oni koji ne veruju da je to moguće neka se zapitaju kako je bilo moguće da onako slupa Živkovićevu vladu jedna partija u kojoj je samo jedan vatra, tek poneki voda, a svi ostali luk. Nije samo reč o tome da je G17 plus, kako tvrde njihovi neprijatelji, politički projekat velikih nemačkih banaka. Presudna podrška stranaca Dinkićevoj stranci usledila je onog trenutka kada je posle Đinđićeve smrti shvaćeno da je jedna ekipa srpskih reformista beznadno potrošena u unutrašnjim sukobima, suvišnom jakobinizmu, besprizornom nagodbenjaštvu sa Miloševićevim tajkunima, koegzistencijom sa mafijom i dubokom sukobu sa građanima. Odatle mu G17 dođe kao drugi ešelon reformista, naspram Čedinih i Bebinih, uverenih da nema reformi bez macole i kolateralnih žrtava.

Odatle je ideja da vladu naprave Dinkić kao nova snaga, Tadić sa ostatkom ekipe kao garant kontinuiteta i Koštunica, koji sve to treba da plati glasovima i kletvom da će na izborima uvek pobeđivati i nikada vladati. Hoće li se to dogoditi zavisiće od Koštunice, ali i od borbe političkih temperamenata Dinkića i Labusa, njihove večite tačke iskušenja. Prvi, čiji ulazak u politiku nije bio posut ružinim laticama vlast će zauvek shvatati kao neprestanu borbu, uvek spreman na nju, drugi će zauvek tražiti srodne duše, pun staračke vere da nema konačnih pobeda, ali ima konačnih neprijatelja; prvi će, kako god da se izbori završe, biti skloniji paktiranju sa Koštunicom verujući da Koštunici fali ono što on ima, a njemu ono čime Koštunica raspolaže; drugi će, vredi opklada, biti bliži Borisu Tadiću znajući da suprotnosti stvaraju čvrste saveze, a sličnosti dugotrajne. Taj odnos, kao i Dinkićevu karijeru, mogao bi da obeleži završetak njegovog političkog odrastanja, kada posle izbora pokaže hoće li njegove ambicije slediti legitimitet izbornog rezultata, odlučnog rušioca Živkovićeve vlade ili tranzicijskog eksperta.