Nove stare snage

Hoće li građani Srbije 28. decembra ući u neki politički vremeplov i iz njega izaći kao vlasnici glasačkih listića za izbore 24. septembra 2000. godine, pitaju se zapadne diplomate, domaći posmatrači i profesionalni skeptici koji su ove godine ostvarili veliki uspeh u svojoj profesiji. Pod senkom tog pitanja počela je kampanja za prve demokratske izbore od ponovnog uspostavljanja višestranačja, ali bi ona na kraju mogla da se završi nečim što u Srbiji nije zabeleženo u poslednjih nekoliko vekova ili nešto duže - podelom vlasti. To je, izgleda, glavni atribut svake demokratske vlasti, iako su to od građana Srbije uporno krili u protekle tri godine.

Prvi put od osnivanja stranke, radikali su početkom decembra postali najpopularnija stranka u Srbiji, pokazali su istraživači javnog mnjenja koji su svega dve nedelje ranije na predsedničkim izborima uveli svoju struku u narodne pošalice umesto vremenskih prognoza jer su kandidatu vladajuće koalicije Dragoljubu Mićunoviću odreda davali neuporedivo ozbiljnije šanse za pobedu od radikalskog kandidata Tomislava Nikolića. Sama činjenica da su radikali, čiji glasači inače veoma nerado pričaju o svojim političkim opredeljenjima zbog čega su tradicionalno potcenjivani u svim istraživanjima (osim za septembarske izbore 2000. kada su im istraživanja dala više nego što su osvojili), postali najsnažnija partija u Srbiji u istraživanjima, upućivala je da će Šešeljevi sledbenici zapravo osvojiti većinu u parlamentu i zatim krenuti da diplomatskim putem osvajaju zapadne srpske granice, ekonomskim putem ostvariti cenu hleba od tri dinara (iako se već zaboravlja da je i predsednički kandidat DOS-a učestvovao u utvrđivanju cene hleba) i pokrenu Srbiju ka zapadno-istočnim integracijama.

Uspon radikala nije bila dobra vest za ostatke demokratskih snaga u Srbiji, koji su nekako bili uvereni da će se glavna izborna bitka voditi između anacionalno-demokratskih i nacionalno-demokratskih snaga, da bi na kraju shvatili da su na zgarištu njihovog obračuna izrasle neke nove stare snage koje nemaju razumevanja ni za njihove tačke sukoba, ni za njihove simpatizere, ni za njih same.

Upravnica Centra za politikološka istraživanja javnog mnjenja Instituta društvenih nauka LJiljana Baćević napominje da radikali znaju veoma dobro kome se obraćaju i imaju veoma jasne poruke za njih. “Demokratska stranka Srbije i G-17 plus nisu alternativa sadašnjoj vladi, već biračima obećavaju da će nastaviti tu politiku samo na bolji, pošteniji, efikasniji način. Radikali jesu alternativa, jer oni nude sasvim drugačija rešenja, koja nisu prihvatljiva za demokratsku javnost ali jesu za njiihove birače. NJihova kampanja je veoma dobro usmerena, oni znaju kome se obraćaju. Na drugoj strani, kampanja DSS-a gotovo se ne primećuje, G-17 plus ulaže viliku energiju, trči po Srbiji ali je to ipak kampanja kamernog tipa, dok je kampanja DS više kampanja za predsednika stranke, a ne za parlamentarne izbore. U takvoj poziciji, radikali vrlo vešto okupljaju gubitnike tranzicije, obećavajući im da će sačuvati sva prava iz prethodnog perioda od besplatnog školstva i zdravstva, do hleba od tri dinara. Oni su već uzeli razočarane pristalice DSS-a, koje nisu bile zadovoljne stepenom otpora vladajućoj koaliciji, i sada mogu da računaju na najmanje milion glasova.”

Pretenciozni istoričari bi već mogli da opišu period posle saopštavanja rezultata predsedničkih izbora kao prvo razdoblje u novijoj srpskoj istoriji u kojem “vlast lebdi negde u vazduhu” ili barem nije sasvim jasno ko zapravo kontroliše policiju, Službu ili najveće medije. Kada je u ponoć 16. novembra bilo saopšteno da je kandidat vladajuće koalicije ubedljivo poražen na izborima, koje su inače bojkotovale gotovo sve opozicione stranke (DSS, G-17 plus, SPO, SPS), dotadašnjim stubovima reformskog režima bilo je jasno da treba potražiti nove partnere, a njihovo uverenje je dodatno osnaženo pobunom baze u vladajućoj Demokratskoj stranci protiv zastupnika kontroverznih biznismena u njihovim redovima. Tadićeve demokrate su krenule u ozbiljnu rehabilitaciju, ali su ostale bez veoma ozbiljnih partnera van stranke, koji su možda bili ključni u prethodnom ratu protiv Koštuničinih legalista, da bi sada okrenuli glavu ka zemunskoj centrali Otadžbinske uprave SRS-a. Tada se ipak ispostavilo ono što se znalo i pre dve godine - da krupni kapitalisti i “sitni činovnici” iz Državne bezbednosti više kontrolišu vlast, nego što vlast njih kontroliše.

Taj nedostatak autoriteta nad ostacima slobističko-reformističkog sistema najbolje su iskoristili radikali - nakon što su na predsedničkim izborima postali legitimna politička opcija, iznenada su stekli prijatelje u establišmentu, pouzdane informacije iz službenih izvora i dramatično bolju medijsku pokrivenost. Tako su radikali na ružičastoj televiziji, nekadašnjem bastionu JUL-a, zatim demokrata, još ne učestvuju samo u grand paradi narodnjačkih zvezda i u španskim serijama, ali ima vremena do izbora.

Povratak Vuka Iako istraživanja ukazuju da samo četiri stranke mogu biti sigurne da će ući u parlament, svi novinski izveštaji ukazuju da bi koalicija između SPO-a i NS mogla da predstavlja veliko iznenađenje. Vuk Drašković i Velimir Ilić su, za razliku od drugih lidera, odlučili da obiđu čitavu Srbiju i da uz pomoć SPC obnove ideju o vaspostavljanju monarhije. Budući da se nijedna druga stranka ne zalaže za monarhiju, koja uživa poverenje oko 15 odsto građana, jasno je da bi koalicija te dve stranke mogla da ostvari sasvim pristojan rezultat. Ako bi se to dogodilo, monarhisti bi mogli da pretenduju na učešće u vladi.

Osim zgražavanja u elitističkom delu javnosti, rast radikala je imao otrežnjujuće dejstvo na demokratski korpus koji je proteklih meseci vodio rat do istrebljenja, a sve u uverenju da će ishod tog rata zapravo odrediti i ishod izbora. Pokazalo se da nisu bili u pravu. Visoki funkcioner Demokratske stranke Srbije Zoran Šami smatra da se snaga radikala ne može posmatrati kroz rezultat predsedničkih izbora. “Tada su ljudi pre svega glasali protiv politike DOS-a, a ne za nekakav program Tomislava Nikolića. Na ovim izborima ljudi ipak neće morati da biraju između DOS-a i radikala, jer između njih postoji ogroman prostor koji će biti popunjen na parlamentarnim izborima. Pojavljuju se dakle, stranke koje ne nude Amerikancima dobrovoljce za mirovne misije u Iraku i Avganistanu, ali nikako ne žele da učestvuju u kvazinacionalnoj demagogiji koju nude radikali, koji su uvek nanosili štetu nacionalnim interesima.”

Iako vodeći ljudi demokratskih stranaka odlučno demantuju da su im zapadne zemlje sugerisale da objave “prekid vatre” do izbora, sniženi intenzitet demokratskih obračuna unutar demokratskog bloka kao da upućuje da su vodeće stranke shvatile opasnost od povratka starih snaga.

Predsednik Izvršnog odbora G-17 plus Goran Paunović slaže se da u svakoj tranzicionoj zemlji stranke starog režima koriste probleme u sprovođenju reformi da se konsoliduju i vrate se na vlast, ali napominje da u srbijanskom slučaju dodatne probleme stvaraju korupcija i elementarna nepravda u tranziciji. “Snaga partija bivšeg režima je ipak ograničena na trećinu biračkog tela, samo što su im režimski mediji sada dali previše prostora zbog čega izgleda kao da će te partije sada doći na vlast. Mislim da ćemo i mi u demokratskom bloku shvatiti da ne smemo da zatvaramo vrata ili rušimo mogućnost buduće saradnje. To, opet, ne zavisi samo od nas.”

Mile i tranzicija Jedan od najslikovitijih opisa nesporazuma između urbanog, kosmopolitskog i nadasve demokratskog dela Srbije sa pritajenim, polugladnim i polupismenim delom društva, predstavlja razgovor dvojice učesnika radikalskog mitinga koji je, izgleda, bio posvećen seriji B-92 “ Mile protiv tranzicije”. - Moraš da vidiš tog Mileta, šta on priča, kako ove dosovce zavitlava, tu tranziciju, to je čudo. - Gledao sam, samo me čudi da B-92 pušta takve stvari. Znaš ti za koga oni rade. - Ma, sve se sada menja. Zapad će da prihvati radikale.

Umesto ranijih sigurnih analiza posvećenih pitanju da li su Labusovi eksperti bliži DSS-u ili DS, sada se već raspravlja kako će velika, trojna koalicija moći da funkcioniše, pošto do sada nijedna stranka iz velike demokratske trojke nije pokazivala previše spremnosti da sarađuje sa potencijalnim partnerima iz demokratskog dela Srbije. Lansiranje teze o nužnosti trojne koalicije samo je oslabilo DSS-u, jer je jedan deo njenih birača to shvatio kao izdaju i osnažilo radikale ili koaliciju Vuka Draškovića i Velje Ilića.

“Bauk radikalizma se širi Srbijom još od letos, od kada im je rejting u stalnom usponu. Taj uspon je plod razočaranosti u učinak demokratskih snaga, ali i dugotrajnih napora DSS-a i G-17 plus da iznude vanredne parlamentarne izbore jer su oni u toj, plemenitoj i sasvim opravdanoj nameri uspeli ne samo da dezavuišu vladu već i ideje koje su sa razlogom ili bez razloga, bile vezane za tu vladu kao što su promena društva, reforme ili tranzicija. Sada je jako teško kod građana ubaciti virus optimizma, ubediti ih da su reforme moguće samo na drugačiji način, uveriti ih da treba još malo da se žrtvuju i da će rezultatu stići do njih”, smatra LJiljana Baćević.

Ostacima nekadašnjeg demokratskog bloka ostaje glavna dilema - kako će stranke, koje su u protekle tri godine ozbiljno kompromitovale osnovne ideje demokratskog društva, nastaviti da izgrađuju demokratsko društvo. U toj nemogućoj misiji će od izvesne pomoći biti promene u DS, ali i drugim strankama i režimskim nevladinim organizacijama, koje možda shvataju da ipak postoji nešto između radikalnih antireformista i bespogovornih zagovornika tranzicije.