Zvanična verzija

Mogao je Zoran Živković, ako je već hteo da komentariše dileme u vezi s istragom atentata na Zorana Đinđića, da kaže kako ima potpuno poverenje u istražne i pravosudne organe. Bilo bi to dovoljno. Međutim, nije tako rekao.

Rekao je da će oni koji iznose sumnje u zvaničnu verziju, kako su krenuli, na kraju da tvrde kako je Zoran Đinđić pucao sam u sebe. Odnosilo se to na NIN, jer NIN iznosi sumnje da li se ubistvo premijera Srbije dogodilo tačno onako kako je to službeno objavljeno.

S obzirom na to da očito nije nimalo rezervisan u pogledu tačnosti i potpunosti istrage i optužnice protiv atentatora, i da ne veruje da bi u tako nešto sumnjali časni i razumni ljudi, Zoran Živković je mogao i da okrivi i za pokušaj amnestije Zvezdana Jovanovića i za delovanje u interesu razbijenog zemunskog klana. Nije to učinio. Hvala mu i na toliko.

Kako je štampa prenela, prema čemu treba biti rezervisan, jer kako kaže Živković, u Srbiji postoji i štampa koja ne zaslužuje da se tako zove, zločin je “u potpunosti dokazan i u pravnom i u političkom smislu”. Štampa, i to kako ona koja zaslužuje da se tako zove tako i ona koja to ne zaslužuje, ostala je uskraćena za objašnjenje kako se to zločini dokazuju u političkom smislu.

Dušan Mihajlović, iako ministar policije, glatko je odbio da komentariše nalaze istrage rekavši da je to stvar isključivo istražnih i pravosudnih organa, dakle, izvan opisa posla političara. Međutim, Živković se ne slaže: “Ova vlada neće dozvoliti da se relativizuju i izvrću rezultati i slika istrage”, rekao je. Tema za razmišljanje: da li vlada koja se tako neposredno meša u domen istrage zaslužuje da se tako zove.

Najdalje je, ipak, otišao Nenad Čanak. Ovaj političar, vitalno zavisan od preteranih izjava i skandaloznih postupaka, rekao je, pored ostalog, da je reč o udaru na 5. oktobar i o “kontrarevoluciji”.

Pa što odmah ne kažu. Ovde je reč, zapravo, o revoluciji, a zna se šta se dešava sa onima koji posumnjaju u revoluciju i njene istine.

Da raščistimo: informacija koju su preneli mediji kaže da se “navodi i fotografije koje je objavio nedeljnik NIN razlikuju od zvaničnih rezultata istrage”. Sve što je NIN objavio - službeni su podaci iz istrage. Reč je o izvodima iz Obdukcionog nalaza i o fotografijama koje su policijski tehničari načinili na licu mesta posle zločina. E sad, pitanje glasi zašto je službena verzija ignorisala neke od tih rezultata. Tako se dogodilo da je iskaz Milana Veruovića, ranjenog prilikom atentata, više bio u skladu sa nekim od podataka nego ono što je javnosti ponuđeno.

Zašto sve to nekom treba i zašto je neko odlučio da servira i da bezrezervno stane iza, po mnogo čemu sudeći, klimave zvannične verzije?

Mogućni su razni odgovori: zaveru nećemo razmatrati kao isuviše neverovatnu.

Najpre, akcija “Sablja” koja je usledila posle atentata izgledala je uspešna, naročito u tim trenucima. Otkrivanje i hvatanje atentatora bilo je isuviše primamljiv događaj da bi vlasti tek tako odustale od verzije o svom potpunom uspehu, suočene sa nekim činjenicama koje ne govore tome u prilog. Ne bi to, uostalom bio ni redak ni neobičan slučaj da istražitelji posegnu samo za onim dokazima koji “podržavaju teoriju”, a ostale da zaborave.

Drugi mogući razlog je u obračunu sa zemunskim klanom. Ta grupa je označena kao glavni državni neprijatelj i akcija “Sablja” je velikim delom bila akcija protiv tog klana koji nije bio samo obično kriminalno uporište nego i pretnja za vladu i čitav poredak. Priča o mogućem “drugom čoveku” u ubistvu Zorana Đinđića, kvarila bi predstavu o zaokruženom i kompletnom obračunu sa zemunskim klanom i “crvenim beretkama” kao nekom vrstom njihovog vojnog krila.

Ali ovo nije priča o tome da li je 12. marta pucao jedan, dvojica ili koliko već snajperista. Ovo je priča o predsedniku srpske vlade koji, mada formalno i sadržinski nije deo istrage, pridružuje se verziji događaja koju nudi tužilac, i označava kao zlonamerna ukazivanja štampe da se u istrazi neki delovi priče ozbiljno ne uklapaju. Ne samo kao premijer, nego i kao čovek blizak Zoranu Đinđiću, Zoran Živković morao bi biti osetljiv već i na samu mogućnost da je atentator, i to onaj glavni, ne samo izmakao pravdi nego da se uopšte ne zna ni da je postojao!

Uzmimo da je Zoran Živković zaista čvrsto uveren da se sve dogodilo onako kako je opisano. Zašto oni koji ipak nisu uvereni i koji iskazuju više nego razložnu sumnju da se to tako dogodilo zaslužuju da budu tretirani praktično kao neprijatelji? Zašto bi onaj ko argumentima tvrdi da je plasirana verzija ubistva Zorana Đinđića defektna, bio tretiran kao neprijatelj Zorana Đinđića?

Nije, dakle reč o tome da neko zasniva sopstvene teorije na temelju saznanja koja su izvan istrage. Naprotiv. Reč je o traženju odgovora na pitanje zašto su neka saznanja iz istrage jednostavno preskočena, poput onih fotografija - nije NIN taj koji ih je snimio - koje pokazuju tragove od metaka, nekoliko njih, duboko u zgradi vlade. Otkud to, kada “znamo” da su bila samo dva metka? Koliko je daleko od pitanja “kako to”, do tvrdnje da je Zoran Đinđić pucao sam na sebe?