Čalma anglikanskog nadbiskupa

Ako je hrišćanska Britanija takođe i država muslimana (kojih će u dogledno vreme biti pet miliona), nije li prirodno da se zakon zemlje donekle prilagodi i normama šerijata? Piše se da je Lambet, sedište poglavara anglikanaca nadbiskupa Vilijamsa, suočen s problemom očuvanja ove verske zajednice, potresane raskolničkim iskušenjima koja je poslednjih decenija naturio život na planeti. Jedan put, pitanjem imaju li i žene pravo na sveštenstvo, ravnopravno s muškarcima. Drugi put, time mogu li sveštenici biti i homoseksualci? Treći put, dilemom kako postupiti s biskupom koji se poveo za tiraninom Mugabeom, u Zimbabveu. A četvrti put, nedoumicom šta uopšte preduzeti u Africi, kad se pastva okreće od crkve i uzima islam. Ništa od svega ovog nije taknuto, a da nije otvorilo neku ranu, iz koje se onda cedi napolje entuzijazam, koji je sedamdeset miliona anglikanaca sveta održavao i drži na okupu. Briga, reklo bi se, dovoljno za dvojicu, a ne samo za jednog postojećeg nadbiskupa od Kenterberija. Ipak, humani duh Vilijamsov, gladan angažovanja i izazova, nije se uspeo zadovoljiti ponuđenim, nego je uza sve to što je anglikancima bilo ili jeste akutno, dolutao i do pitanja kojim je početa ova hronika. Dakle, ima li mesta nekom suživotu dva prava na jednim Britanskim ostrvima? Istupivši na nekim od tribina, uz ostalo i na Bi-Bi-Sijevom Kanalu 4, Rouen Vilijams saopštio je svoje pitanje. Nije tu bilo nikakve zle namere. Niti, pak, nadrilekarskih uputstava vlastima šta da rade. Ukoliko smo ga dobro razumeli, poglavar poručuje da bi pravosuđe zemlje moglo imati olakšicu u tome što se nešto što se tiče samo muslimana lakše reši primenom običaja njihove zajednice. Nije imao na umu da bi Britanci muslimani trebalo da budu izuzeti iz nadležnosti britanskih sudova. Naprotiv, mislio je na eventualno proširivanje onog što, tu i tamo, već jeste britanska praksa. Na primer, upravljanje motociklom pretpostavlja upotrebu zaštitne kacige. Ali, ako motorom upravlja Sik, dopušteno je da umesto kacige ima turban. (I to već trideset godina.) Zatim, već sto godina se uvažava prvostepena instanca rabinskih sudova kod Jevreja. Mogu, recimo, kompetentno razvesti brak, i brakorazvodna odluka na osnovu običaja važi ukoliko strane u postupku ne traže pomoć suda u redovnom postupku. Rabini nemaju ovlašćenja u vangrađanskim parnicama. Nemaju pravo izricanja novčanih ili drugih kazni, ali ako u imovinsko-pravnim stvarima izdejstvuju poravnanje, britanski sud ga ne odbacuje. Zar pomoć u sporovima nije pomoć pravosuđu? Na kraju, premijer Gordon Braun je sam, dok je bio ministar finansija, omogućio zaduživanje građana za stan prikladno običaju muslimana, jer šerijat ne dopušta naplatu kamata. (Razume se, ukoliko su se zajmodavac i korisnik zajma o tome sporazumeli!) Ako neko, opet, ima više zakonitih žena, dovedenih u Britaniju posle napolju zaključenih brakova po tamošnjem zakonu, svaka od njih ima pravo na potraživanje supružničkog dodatka. Bez obzira što je mnogoženstvo zabranjeno u Britaniji... To su izgleda idejne “širine i dužine” uz koje se otisnula u avanturu i nadbiskupova misao “o šerijatu”. Ali, avaj. Priskočili su tabloidi (a delimično i televizija), i pre nego što je Vilijams i trepnuo već mu je na glavu navučena čalma. Pripisano mu je da traži maltene preuređenje britanskog pravosuđa, ugradnjom normi šerijata. Kakva feredža, „uskliknuo” je širinom cele naslovne strane San, pokazujući pokrivenu žensku osobu s dva podignuta prsta. Tobože, u znak pobede. Televizija je požurila da prvo pokaže „šta je” šerijat, pokazivanjem javnog bičevanja i odsecanja ruke. Ali, koji šerijat? Muslimansko običajno pravo je nekodifikovano i nema jednog opštevažećeg, nego možda četrdeset različitih „šerijata”. Praktikuje se zavisno od tumačenja. U Saudijskoj Arabiji vozač ne sme imati životno osiguranje, a žena vozačku dozvolu, naveli su jedan od primera oni koji su pokušali da nešto i vide kroz podignutu prašinu. Bili su to, međutim, malobrojni. Glasniji su bili drugi. Nije prošlo ni dva dana od događaja a već su pokuljale ankete „za” i „protiv”, kao i mišljenja ko bi i kako tumačio „britanski šerijat”. To svakako ne bi mogao biti neko „ko je pročitao jedan fig” (islamski zakonik). Zbog toga što islamski tradicionalni učenjak ne može da presudi „dok dobro ne shvati običaje svog naroda” – a to znači da „mi, u UK, nemamo takve kvalifikovane imame...”, „pa ćemo imati radikalne fatve, izrečene od nekvalifikovanih imama!” Dabome da Braunova vlada nije mogla da ostane po strani i posmatra kako se vatra širi. Premijerov službeni govornik istupio je s podsećanjem javnosti da britanski zakon počiva na britanskim vrednostima. To je zakon zemlje. Na nadbiskupa od Kenterberija poletelo je i drvlje i kamenje, uz priliku da pojedini tradicionalni unutarcrkveni oponenti podignu glas i zatraže da Vilijams podnese ostavku. Neki zračak se ukazao tek u ponedeljak, kada je nadbiskup (koristeći nacionalnu asambleju Crkve) razjasnio ili bar pokušao da razjasni inicijativu. Podvukao je svoje časne motive, a izvinio se zbog eventualno nepreciznih reči, te dobio i aplauz odobravanja prisutnih. Afera će se verovatno još koji dan povlačiti po žutoj štampi, jer se grabljivice teško odriču plena. Međutim, ostaju pitanja u vezi s njom, u koja se još nije zašlo. Otkud toliko eksplozivne alergije u reakcijama? Krizno mesto je „strah od muslimana”. Nelagodnost, izazvana „mudžahedinima” i terorom, donetim iz dalekih krajeva u samo srce kontinenta. Evropa počinje da se boji, pa čak i kada „nešto samo šušne”.