Bogati se valjaju u opljačkanom

Svojevremeno je Lenjin govorio kako će socijalizmu glave doći mangupi iz sopstvenih redova. Kapitalizam vekovima ima isti problem sa - kapitalistima. U trci za profitom sve vrednosti građanskog društva znaju se naći pod nogama. Početkom XXI veka američki građanin, “pisac, filmadžija i glasač” Majkl Mur rešio je da upozori na veliku opasnost - učinke korporativnog kapitala koji je u pohodu osvajanja sveta. Provokativni naslov knjige Stupid NJhite Men (kod nas prevedeno kao Bele gluperde) u početku je obeshrabrio jednog velikog izdavača, ali je knjiga, ipak, izašla i - postala svetski bestseler. Da ne bude zabune, pisac ove knjige je onaj isti Majkl Mur koji je “nagrađivani reditelj provokativnih dokumentarnih filmova kao što su ’Rodžer i ja’, ’TV nacija’ (EMI) i ’Užasna istina’. Poslednji film mu je Žeđ za nasiljem - Bonjling for Columbine (Oskar)”. Knjiga se nedavno pojavila kod nas u prevodu Vuka Perišića, izdavač VIA CONNECT INT. iz Beograda u saradnji sa Založbom Pasadena d.o.o. LJubljana.

Pobedio je Gor! Nema to veze ni sa kakvim konfetama, pa ni drskim pritiskom na floridsku afroameričku zajednicu i njihovo pravo glasa. Bilo je to klasično kršenje zakona, i to potpuno dokumentovano, za šta u Talahasiju postoji sila dokaza jasno i nedvosmisleno označenih - a sve to je smišljeno učinjeno da bi izbori pripali Bušu.

U subotu, 9. decembra 2000. godine, Vrhovni sud je dobio obaveštenje da je ponovljeno prebrojavanje na Floridi, uprkos svemu što je Bušov tabor učinio da bi namestio izbore, dalo rezultate u korist Ala Gora. U dva sata popodne neslužbeni rezultati prebrojavanja pokazali su da Gor sustiže Buša - “još samo 66 glasova, a napreduje!” kako je to bez daha izgovorio neki izveštač. Za Buša je bilo jako bitno da se reči “Al Gor vodi” nikad ne čuju na američkoj televiziji: u vremenskom tesnacu učinili su ono što su morali. Tog popodneva u 2.45 sati Vrhovni sud obustavio je prebrojavanje.

U međuvremenu su se još dvojica sudija ekstremno desničarskih pogleda našli u sukobu interesa. Žena sudije Klarensa Tomasa, Viktorija Lemp Tomas, radila je u Heritidž Faundejšnu, vodećem konzervativnom ‘trustu mozgova’, a upravo DŽordž V. Buš ju je pozvao da pomogne u regrutovanju ljudi koji će služiti u njegovoj budućoj administraciji. A Eugen Skalja, sin sudije Antonina Skalje, radio je kao pravnik u firmi Gibson, Dunn & Crutcher - istoj onoj koja je zastupala Buša pred Vrhovnim sudom.

Ali ni Tomas ni Skalja nisu u tome videli nikakav sukob interesa i odbili su da se povuku s tog slučaja. U stvari, kad je sud docnije zasedao, upravo je Skalja izdao sada već ozloglašeno objašnjenje zbog čega se prebrojavanje glasova mora obustaviti: “Brojanje glasova sumnjive legalnosti preti, prema mom mišljenju, da nanese nepopravljivu štetu podnosiocu zahteva (Bušu) i zemlji time što baca senku na ono što on (Buš) smatra legitimnošću ovih izbora.” Drugim rečima, dopustimo li prebrojavanje svih glasova, pa ono ispadne u Gorovu korist i Gor pobedi, to bi moglo omesti Bušovu sposobnost vladanja kada ga jednom postavimo za “predsednika”.

Baš tako: pokažu li listići da je Gor pobedio - a na kraju bi upravo to pokazali - onda bi to valjda u zemlji zaista moglo ugroziti utisak legitimnosti Bušovog predsedničkog mandata.

Vremenom se i štampa poduhvatila ponovnih prebrojavanja glasova na svoju ruku, čime je učinjeno sve da se zgužvana lopta zbunjene javnosti lansira u orbitu. Naslov u Majami Herald-u glasio je “Ponovljeni pregled listića pokazuje da bi Bušova pobeda preživela i ručno prebrojavanje”. Ali pročitate li ceo članak, naći ćete negde duboko zakopan i ovaj odlomak: “Bušovo bi vođstvo isparilo da se prebrojavanje sprovelo po strogo restriktivnim standardima kakve su predlagali neki republikanci... Revizija je pokazala da bi rezultat bio drugačiji da je svaki izborni odbor u svakom okrugu proverio svaki ‘podbačaj u glasanju’ 12... Prema najobuhvatnijem standardu (odnosno standardu koji bi pokušavao da uzme u obzir stvarnu volju SVIH ljudi) Gor bi pobedio sa 393 glasa razlike... Na listićima za koje se može zaključiti da je kriva ili mašina ili biračeva (ne)sposobnost da se njome služi ... Gor bi pobedio s 299 glasova razlike.”

Verovatno da nije bilo goreg primera opšteg uskraćivanja prava svakog birača na ispravno brojanje njegovog glasa od onoga u okrugu Palm Bič. Mnogo se govorilo o ‘leptirastim’ listićima zbog kojih je bilo lako pogrešiti, jer su imena kandidata i rupice za bušenje bili neravnomerno postavljeni na naspramnim stranicama. Mediji su uspeli da iskopaju da je listiće navodno dizajnirala jedna izborna činovnica iz Demokratske stranke, a da ih je zatim odobrio lokalni odbor u kome su većinu činile demokrate. Da li bi Gor imao prava da prigovara ako je njegova stranka bila odgovorna za pogrešno dizajnirane listiće?

Da se iko potrudio da proveri, otkrio bi da je jedno od dvoje “demokrata” u tom odboru - ona koja je dizajnirala listiće, Tereza LePore zapravo registrovana kao republikanski birač. Prešla je među demokrate 1996. godine, a zatim je, samo tri meseca nakon što je Buš zauzeo položaj, napustila demokratske redove i prijavila se kao nezavisan birač. Niko od novinara se nije potrudio da postavi pitanje šta se stvarno događa.

Tako Palm Beach Post procenjuje da je više od 3000 birača, uglavnom starijih i jevrejske veroispovesti, uverenih da su glasali za Ala Gora, zapravo bušilo pogrešne rupice - za Pata Bjukanana. Čak je i Bjukanan kasnije na televiziji izjavio kako ni u ludilu nije moguće da su ti jevrejski birači zaista glasali za njega.

Dvadesetog januara 2001. godine DŽordž V. Buš je, sa svojom huntom na stepeništu Kapitola stao pred predsednika Vrhovnog suda Renkvista i položio zakletvu koju na svojim inauguracijama polažu predsednici. Celog tog dana u Vašingtonu je padala hladna i uporna kiša. Tamni oblaci su zastirali nebo, a put kojim prolazi parada, obično zaposednut desetinama hiljada građana sve do Bele kuće, zvrjao je sablasno prazan.

Ako izuzmemo dvadeset hiljada demonstranata koji su na svakom koraku izviždavali Buša. Pod transparentima koji su optuživali Buša za izbornu krađu, ti pokisli demonstranti predstavljali su savest nacije. Bušova limuzina nije mogla da ih izbegne. Umesto sa gomilom sledbenika koji mu kliču, on se suočio s dobrim ljudima koji su se pokrenuli ne bi li tog nelegitimnog vlastodršca podsetili da nije pobedio na izborima - i da to narod nikad neće zaboraviti.

Majkl Mur, meda koji plaši Ameriku Neumorni cirkusant, borac sklon provokacijama, Majkl Mur se pretvorio u kritičara ultrakapitalizma. NJegova poslednja meta? Lobi koji se bavi prodajom oružja, na koji se Mur okomio filmom “Bonjling for Columbine” kojim je u Kanu osvojio nagrade Cezar i Oskar NJEGOVO DETINJSTVO Rodio se u porodici skromnog imućnog stanja, 23. aprila 1954. u Flintu, država Mičigen. Otac je radnik u fabrikama “DŽeneral motorsa”; mama zagrižena katolkinja. Majkl ima i dve sestre. Vrlo rano počeo je da iskazuje čvrsta uverenja (“Ne tolerišem netoleranciju. Roditelji su me naučili da se borim za ono u šta verujem, i to je sve.”) i da govori otvoreno. Imao je 12 godina kad su sestre u internatu u kojem se školovao zabranile da se objave novine koje je napravio. Kasnije će i njegov “Božićni komad”, satiričan tekst o Isusu, takođe biti cenzurisan... ŽENA NJEGOVOG ŽIVOTA Godine 1989, Majkl je uzeo za ženu Ketlin Glin, koja će postati producent svih njegovih filmova i ostvariti odlučan uticaj na njegov rad: “Ja sam njegov prvi i poslednji savet.” U braku su dobili ćerku. KO GA PODRŽAVA Žestokim napadima na ultraliberalizam, dobrim smislom za ono što dolazi iz naroda i svojim srcem evo ovoliko velikim (trećinu prihoda daje svom rodnom gradu gde je osmislio “supu za narod”, pomoć u rešavanju stambenih pitanja, itd.), Mur je postao glasonoša one “Amerike odozdo”, neka vrsta jenkijevskog koliša (skečevi, fotografije, tekstovi). Sa intelektualne strane, ili sa strane onih koji su u borbenosti srodni s njegovom ideološkom “porodicom”, može se navesti Noam Čomski koji je takođe podigao svoj disidentski glas o američkoj politici, sutradan posle napada od 11. septembra. Tu su i Bari Glesner, američki sociolog koji je napisao knjigu o kulturi straha koja se (knjiga) citira u filmu Bonjling for Columbine i Naomi Klajn, autor manifesta No Logo. Konačno, Mur je svoju duhovnu otadžbinu našao u Grolandu (izmišljena zemlja, predmet skečeva i komedija, prim. prev.), čiji ga je predsednik Salengro proglasio počasnim građaninom. NJEGOVI NEPRIJATELJI Nalik na ružan san svih veleposednika u SAD i moćnika ovoga sveta, Majkl Mur je predsedniku i generalnom direktoru DŽeneral motorsa Rodžeru Smitu, odgovornom za otpuštanje 30 000 radnika, ostao u vrlo ružnom sećanju progoneći ga filmom Rodžer i ja; ili Filu Najtu, predsedniku Najkea kome je u filmu Krupna riba ponudio avionsku kartu do Indonezije, da tamo obiđe decu eksploatisanu u njegovim fabrikama... U Bonjling for Columbine vrelim kuršumima zapucao je na Čarltona Hestona, zagovornika vatrenog oružja. Ali njegov neprijatelj br. 1 ostaje bespogovorno DŽordž V. Buš koga smatra nepismenim lupežom (“glavni lopov, otimač u državnoj zgradi, ilegalac u Beloj kući”). Mutivoda smeta i nervira čak i one na demokratskoj strani, opisujući Bila Klintona kao “najboljeg republikanskog predsednika kojeg smo ikad imali”! Levičarska inteligencija alergična je na njegov populizam, a njegova novinarska sabraća prebacuju mu zlovolju, proizvoljnost i nagon da se prema stvarnosti ponaša previše slobodno. Ukratko, malo je reći da ima neprijatelje. MAJKL NASPRAM MOJSIJA U Bonjling for Columbine, Majkl Mur daje reč praskavom Merlinu Mensonu, ikoni glamuroznih “metalaca”, kojeg je konzervativna Amerika prognala kao i njega. Ali, bravuru ovog filma čini gotovo slučajan susret Majka Mura i Čarltona Hestona: “Već dve godine nastojao sam da obavim razgovor s njim... Gotovo da sam bio odustao. Moji ljudi su mi gotovo nalegali na guzicu. A onda smo imali jedan slobodan sat, našli smo njegovu vilu, ali ja sam bio uveren da ne može biti njegova; pozvao sam preko interfona, i otud čuo Mojsija...” MENTOR Iako svrstan u angažovane novinare, Mur nije ništa manje ni sineasta. Od koga se učio filmskoj misli? “Od Kjubrika, pre svih. On je posedovao hrabrost, uvek je isprobavao nešto novo, bio je ispred svog vremena, imao je snažnu viziju o stanju u kojem se nalazi svet. Mehanička pomorandža je bez sumnje film koji me je najviše obeležio i nadahnuo.” NEOČEKIVANA VEZA Kralj altermondijalista kojeg je proizvela Material Girl! E da, to je niko drugi do Madona koja je u svojoj producentskoj kući Maverik proizvela jedini i (za sada) jedinstven film fikcije Majkla Mura, Canadian Bacon. Nema druge, dva svojeglava bića imaju kao zajedničko izvesnu sklonost ka provokaciji... Aurelia Hađi-Lazaro Le Magazine de Canal + S francuskog: Đorđe Dimitrijević

Na mestu gde su se tradicionalno svi predsednici od DŽimija Kartera naovamo zaustavljali i izlazili iz limuzina da preostala četiri bloka pređu pešice (čime bi nas podsetili da smo nacija kojom ne vladaju kraljevi nego, hm, nama ravni), Bušova trostruko oklopljena crna kola sa zatamnjenim staklima - kakva vole gangsteri svuda na svetu - naglo su zastala. Svetina je postala još glasnija: “ POZDRAV UZURPATORU!” Videlo se kako ljudi iz Tajne službe i Bušovi savetnici na brzinu sastanče na ledenoj kiši i pokušavaju da smisle šta preduzeti. Izađe li Buš iz limuzine i krene pešice, izviždaće ga, izgrditi i celim putem zasipati jajima. Limuzina je tu stajala bar nekih pet minuta. Kiša je lila kao iz kabla. Jaja i paradajz pogađali su automobil. Demonstranti su izazivali Buša da izađe i suoči se s njima.

A onda se iznenada predsednički automobil trgnuo i zagrabio ulicom. Odlučeno je - nagazi na gas i projuri kroz tu rulju što brže možeš. Momci iz Tajne službe koji su trčali pored automobila počeli su da zaostaju; točkovi predsedničkog auta prljavom kišnicom sa ulice zapljusnuli su ljude čiji je posao da štite njihovog putnika. Bio je to jedan od najupečatljivijih prizora koje sam ikada video u Vašingtonu: pretendent na američki presto mora da okrene leđa i pobegne od hiljada američkih građana naoružanih samo Istinom i sastojcima standardnog omleta.

Pritisnuvši gas do daske, Velika američka laž pojurila je u zaklon oklopljene tribine pred Belom kućom. Mnogi članovi porodice Buš i zvanice već su bili otišli da se osuše. Ali DŽordž je stajao i ponosno mahao članovima marširajućih orkestara bleh muzike čiji su instrumenti zanemeli od kiše, dugoj paradi platformi koje su se i pre dolaska do bloka 1600 na Pensilvanija aveniji deformisale i raspadale. S vremena na vreme, prošao bi poneki kabriolet s nekim od pokislih poznatih osoba koje je Buš nagovorio da se pojave njemu u čast - bili su tu Kelsi Gremer, Drju Keri, Čak Noris. Pred kraj parade, pokisli Buš je ostao usamljen na tribini, jer su ga čak i vlastiti roditelji napustili i potražili zaklon. Bio je to jadan prizor - jadan mali bogataški dečak koji je na cilj stigao drugi, ali je ovde došao po prvu nagradu, bez ikoga da mu zbog toga kliče.

Još smo tužniji bili mi, nas 154 miliona koji nismo glasali za njega. U državi od 200 miliona birača, rekao bih da smo mi većina.

A šta je međutim, DŽordž V. mogao drugo da misli nego ono “Ko zabrinut? Je l’ ja?” Bilo je mnogo najamnika koje je čekalo postavljenje u Beloj kući i koji će ovoj marioneti od predsednika povlačiti konce. Kad tatini stari pajtaši stignu u Vašington da mu pomognu, DŽordži će moći da se zavali u naslonjaču i javnosti saopšti da je “delegirao” ovlašćenja. Lutkari su se uselili, a posao vladanja svetom biće im lagano prepušten.

SEDIM JA TAKO na jednom aerodromu u Mičigenu i čekam let American Airlines-a za Čikago, kad do mene sede čovek u uniformi i započe razgovor.

Ubrzo saznadoh da je on zapravo pilot American Airlines-a - odnosno, preciznije, American Eagle-a, kratkolinijske potkompanije American Airlines-a, koja, kao i ostali kratkolinijaši pridodaje svoje mlaznjake flotama koje lete na linijama kraćim od dva sata. Verovatno da to firmi majci štedi mnogo novca.

Pilot koji mi je prišao ne pilotira na letu kojim ja putujem. On se nada slobodnom mestu na letu preko jezera Mičigen.

“Da li plaćate kartu ako se radi o privatnom putovanju?” upitao sam ga.

“Ne”, odgovorio je. “To nam je manje-više jedina uzgredna povlastica.”

A zatim mi je otkrio da je početna plata pilota u American Eagle-u 16.800 dolara godišnje.

“Molim”, upitao sam, misleći da sam pogrešno čuo. “Šesnaest hiljada godišnje?”

“Tako je”, odgovorio je kapetan. “A i to je mnogo. U Deltinom kratkolinijašu početna plata pilota je 15 000 dolara; u Continental Express-u je oko 13 000.”

“Trinaest hiljada? Za kapetana putničkog aviona? Šalite se?”

“Ne, nije mi ni na kraj pameti da se šalim. A stvari se pogoršavaju. Prve godine na poslu pilota, morate da platite pilotsku obuku i uniformu. Kad se sve to odbije, ostane vam oko 9 000 dolara.”

Sačekao je da mi to slegne u glavi. A zatim je dodao: “Bruto.”

“Ne verujem svojim ušima.” Ovo sam izgovorio povišenim tonom tako da su ljudi oko nas počeli da nas slušaju.

“Verujte”, uveravao me. “Jedan od naših pilota otišao je prošlog meseca u kancelariju za socijalnu pomoć i podneo molbu za bonove za hranu. Nije šala. Sa četvoro dece i takvom pilotskom platom, on ima zakonsko pravo na takvu pomoć. Šefovi u American-u su to čuli, pa su razaslali cirkularnu poruku u kojoj piše da nijedan pilot ne sme da traži pomoć u hrani ili socijalnu pomoć - čak ni ako na to ima zakonsko pravo! Ko god zatraži dobiće otkaz.

Tim pilotima - i ostaloj javnosti - govori se da ekonomija nije tako zdrava i da je zapravo na nizbrdici, da nema profita, da su berze u strahovitom padu i da, koliko god g. Grinspan smanjivao kamatne stope, ništa ne pomaže.

U ovim tvrdnjama pomažu se brojkama. Svake nedelje prosečno 403 000 Amerikanaca ispunjava nove formulare za nezaposlene. Stotine firmi obznanjuju masovna otpuštanja. Hiljade novih firmi u novim visokotehnološkim dot.com oblastima počele su da plivaju leđno. Prodaja automobila je u padu. Božić je bio katastrofalan za maloprodaju. Od Silicijumske aleje do Silicijumske doline, svi stežu kaiš.

A mi na to padamo.

Dragi moji, recesije nema. Nema pada. Nema teških vremena. Bogati se valjaju u onome što su opljačkali u poslednje dve decenije, a sada žele da osiguraju da vam ne padne na pamet da potražite svoj deo kolača.

Bogati čine sve što mogu da vas uvere kako je bolje da ne pitate za svoj deo, jer - avaj, odjednom, nema dovoljno za svakog! Svake večeri mediji vam pričaju tužne priče, o najnovijoj internetskoj firmi koja je potonula ili investicionom fondu koji je propao ili nekom investitoru na NASDALJ-u koji je otišao pod led. Danas je Donj Jones Industrial Average izgubio više od 300 bodova. Lucent Technologies objavili su da će još hiljadu i pet stotina ljudi biti otpušteno. Spajanje United i U.S. Airnjadžs-a otkazano je, General Motors ukida Oldsmobile, a proturaju se i glasine da ni vaš osnovni penzioni plan 401K nije baš siguran. Prilično jezive priče, zar ne?

Da, da, sve je to tačno. Ne bi vas oni lagali. Barem vas ne bi lagali o onim sitnim detaljima kojima se služe da bi manipulisali vašim strahovima.

-Nastaviće se -