Predizborne ljubavi i mržnje

Predizborna kampanja još zvanično nije počela. Međutim – ona je već u punom jeku. Kandidati za buduću vlast danima se prepucavaju sve u šesnaj’st, jedni drugima prebrojavaju devizne račune, a brzo će doći i do prebrojavanja prljavih gaća. Oklevetani se brane kako znaju i umeju, pa katkada otvaraju i vrata svojih skromnih novobeogradskih stanova novinarima, kojom prilikom su kolege bile počašćene kafom i keksom dobra domaćica. Međutim, nije sve baš toliko benigno. Eto, na primer, tehnička vlada je odlučila da stavi embargo na davno potpisani koncesionalni ugovor o izgradnji autoputa Horgoš – Požega, čime su političke ambicije Velje Ilića u predizbornoj kampanji prilično smanjene. Do ove odluke se došlo preglasavanjem – protiv početka izgradnje bili su ministri iz redova DS i G 17, što je, hoćeš-nećeš, eminentno predizborna odluka. Formalni razlog je u tome što koncesionar, nekakva austrijska korporacija, nije na vreme dostavila validnu bankarsku garanciju za čitav projekat. Velja Ilić je pobesneo. Koštunica je, u svom flegmantnom stilu, rekao kako je odluka štetna po dugoročne srpske interese. Tadić ne misli tako: mada je po obrazovanju psiholog, on se izrazio filozofski, rekavši kako naš interes nije u tome da gradnja puta počne, već da se on završi. A bez bankarske garancije – mrka kapa. Kandidat za nekog ministra Dinkić je, odmah nakon toga, u jednoj emisiji Studija B, predložio tri solucije za početak rada na autoputu, od kojih je svaka podjednako nerazumljiva u duhu (njegove) ekonomske nauke. Najzanimljivije je, pak, bilo obrazloženje ministra bez portfelja, dakle ministra za sve i svašta Đilasa, koji je na sednici tehničke vlade izložio čitavu priču, bajku ili basnu, oko nastale situacije: kao, rekao je otprilike on, koncesionar ima bankarsku garanciju za prvu godinu izgradnje, asfaltiraće nekoliko kilometara, a onda će reći – toliko smo mogli, nemamo više, vratite nam ono što smo do sada potrošili, a vama neka je bog u pomoći. Slikovito. Ali, zašto bismo im mi vratili ono što su uložili? Činili su to na svoj rizik, nadajući se masnom profitu od buduće naplate putarine. No, svejedno, ostavimo se toga. Ono što je dodatno interesantno, jeste da su izbori, osim što su raspisani u nevreme, ipak došli sasvim iznenada, premijerovim predlogom predsedniku da raspusti Skupštinu, što praktično znači da je vlada u ostavci posle samo desetak meseci svog preživljavanja kao neprincipijelna koalicija. Predsednik Tadić je to oberučke prihvatio: raspisao je prevremene parlamentarne izbore za 11. maj. Ali, budući da je do toga došlo iznenada, političke stranke su se – ajmo reći – našle u nebranom grožđu. Ipak, većina partija ili koalicija predala je, nakon nekoliko dana, Izbornoj komisiji potrebnih 10.000 potpisa građana, koji su preduslov njihovog učešća u predstojećoj trci za mesta u parlamentarnim skamijama. Običnom čoveku je sasvim nejasno kako su taj posao, to jest prikupljanje potpisa, mogle da obave u roku koji je, najblaže rečeno, bio kratak poput starog maturskog odela. Jedini zaključak je da su, mada tobože iznenađene naprasnim raspisivanjem izbora, političke partije u potaji to očekivale svih prethodnih meseci, kada su nas, praktično iz minuta u minut, obaveštavale kako vlada deluje skladno, da se ministri svakog jutra ljube u usta... A ovamo su tajno radile na prikupljanju građanskih potpisa, što na trgovima i ulicama, što na poštanskim šalterima. Najčudnija je koalicija okupljena oko DS. Wu, osim Tadićeve partije, čine Dinkićev G 17 plus, Čankova LSV, SPO Vuka Draškovića, Qajić i stranke nacionalnih manjina. Je li to oni pripremaju novi Vidovdanski sabor, šta li? Nudi im se i LDP Čede Jovanovića, ali pod uslovom da pobrojane stranke prihvate program te partije sektaškog usmerenja. Koji program? Valjda onaj koji je napisao Šiler dok je bio Beba. Međutim, prema njemu u Krunskoj gaje stanovite rezerve, pa Čedi uzvraćaju pozivom da je dobrodošao ukoliko prihvati njihov program, koji se sastoji od jedne rečenice – Evropa nema alternativu! Jovanoviću bi to bilo prihvatljivo samo ukoliko bi se našao u loncu za kuvanje kakvog afričkog ljudožderskog plemena. Prema tome – sam će u izbornu trku. I kaže – već smo pobedili! To što startuje iz Krunske jeste, na prvi pogled, moćan blok. Tadićevi medijski savetnici Šapi i Krle misle da će na ovaj način DS steći apsolutnu vlast jer sve potpisnice koalicionog sporazuma, koje se inače slažu kao rogovi u vreći, insistiraju na evropskom putu. Šta to tačno znači, nemam pojma. S druge strane, opet, mada je Tadić postao predsednik pod parolom I Evropa i Kosovo!, doduše uz malu pomoć Dinkićevih bezvrednih akcija, teško je na osnovu takvog pozicijskog slogana zaključiti da u koaliciji evropskog puta postoji makar minimum idejne saglasnosti: jedno su monarhisti, graditelji kulta čiča Draže (koga je predsednik SPO-a prethodno, golim rukama, bez pomoći Krcuna i Uče, uhvatio više puta), drugi su se davno izjasnili u prilog nezavisnosti Kosova, sve očekujući da nam konačno svane 6. oktobar, a treći su, zlu ne trebalo, već štampali vojvođanske pasoše. Jedino donekle razumem G 17 – oni, šlepujući se uz DS, veruju da će državna kasa ostati u njihovim rukama kao adut za obaranje buduće vlade na način kako su oborene prethodne tri. Osim toga, sve stranke koje su se pridružile demokratama iz Krunske jesu gubitničke izborne političke partije. Koalicija sa tadićevcima je njihova jedina šansa da pređu cenzus. Ali, šta time dobija DS? Ostaje da se vidi šta će biti 11. maja. Važan je istorijski imperativ, onaj evropski put. Ali, šta biva sa Kosovom? Koalicija okupljena oko DS pretpostavlja da će, istrajavši na evropskom putu, za vreme svog mandata (?) postati član EU, te da će, sa tamo osvojene stolice, sprečiti da Kosovo postane članica te asocijacije za ugalj i čelik. I šta je to? To je posredno priznanje da Kosovo jeste nezavisna država. I, na kraju – jedino će, uz neke protokolisane autsajdere, SRS izaći na izbore samostalno. Wima saveznici nisu potrebni. Takav im je, uostalom, mentalitet. Potrebno im je 100.000 novih simpatizera, to jest onih kolebljivaca koji su sumnjičavi prema evropskom putu na način koalicije oko DS. Hoće li ih dobiti? Verujem da neće. Ali – da citiram Yejmsa Bonda, značajnu političku figuru iz vremena hladnog rata, danas škotskog separatistu – nikad ne reci nikad. Sve u svemu, predstojeći izbori će zbilja biti referendumski. Jer, po svemu sudeći, oni ništa neće promeniti. U tome je i njihov referendumski karakter.