Đavolji put nemilosrdnog anđela

Proteklih godina smo često čitali i slušali o Blajburgu, mestu gde su Englezi, poslednjih dana Drugog svetskog rata, predali partizanima brojne pripadnike ustaških, domobranskih, četničkih i belogardejskih formacija. O užasu među četnicima, koji je zavladao kada su shvatili da ih Englezi vraćaju natrag, i njihovoj likvidaciji, mogli smo da čitamo, već krajem 80-ih, u kragujevačkim „Pogledima”.  Englezi, a time valjda i njihovi glavni saveznici, su vrlo dobro znali kako će završiti svi oni koji su vraćeni, i vrlo teško bi se mogao braniti i odbraniti stav da oni nisu namerno vraćeni u Jugoslaviju, što navodi na to da se svi ti događaji sa kraja rata (egzekucije bez suđenja i suđenja sa egzekucijama) nisu odvijali nekontrolisano i nekoordinisano, bez neke zacrtane “prave” mere od strane svih onih koji su znali da se projektovana država ne može ostvariti na drugi način.   Malo znam o tim događajima, ali razumem bol i patnju svih, a pogotovo onih koji su se svih tih godina osećali kao da su u neprekidnom vanrednom stanju, no ono što ne mogu da razumem, kao što im ja neću nikada oprostiti bombardovanje i sankcije, kako je moguće da one, koji su njihove pretke direktno isporučili u smrt, upravo ti pročetnički Srbi slave kao slobodni svet, kao vrhunac pravde i demokratije. Sećaju li se ljudi koji se kunu u Zapad, da je Jugoslavija, kao DFJ, kao demokratska Jugoslavija, zajedno sa pedeset zemalja, pa i  “najvećih demokratija”,  osnovala Ujedinjene nacije, u vreme najžešće represije revolucionarne pravde i hirova lokalnih komesara, kada je UDBA dežurala pod prozorima “narodnih neprijatelja”, a imovina oduzimana presudom u samo jednoj rečenici. Nije to Zapad znao ili nije mogao da spreči, reći će neko. Pa, možda je i tako, da prihvatimo. Ali to,  da Amerika (koja može da uvede sankcije, instalira vlast po želji, hapsi diljem sveta, bombarduje ili  otima deo teritorije neke države i daruje ga kome želi, koja ceo svet može da pošalje dođavola) ne sme, zbog protivljenja „silne” Srbije, da podigne spomenik Draži Mihailoviću u Vašingtonu - a izgore od želje da to uradi - te da bi se naša tragedija drugačije (povoljnije po nas) odvijala da je Milošević primio porodice američkih pilota u Beogradu i pored svega što je po američkim nalozima doslovno i bez ostatka izvršio, ostavlja bez reči i vrlo jasno potvrđuje „da su ljudi slepi, samo to ne znaju”. Srbi naročito. Kako je moguća tako bezumna vera!? Ili je to samo zli usud priklane ovce koja umesto da beži, kao omađijana ide za vukom-krvolokom? I šta još treba da nam urade da bismo se okrenuli sebi, solidarnosti, sopstvenim interesima, da štitimo i branimo jedni druge, kakvi smo da smo, jer najpreči smo i najbliži? Nemam ideju ali stičem utisak da kada bi nas bombardovali nuklearnim bombama, eventualno preživeli bi verovatno tvrdili da su „saveznici” hteli da nam reše energetske probleme.  Iracionalna vera, a kakva ona i može biti do iracionalna, i u Istok i u Zapad, pohlepa,  međusobna mržnja i ostrašćenost su najveći uzroci naše katastrofe. Ali tu, izgleda, nema leka i ne da ćemo se još ćerati, nego ćemo se ćerati do kraja.  Dragan Vidaković, Prilike