Ličnost godine

Po običaju koji je davno postao tradicionalan, magazin “Tajm” je u svom poslednjem dvobroju (25. XII -5.I) izabrao ličnost godine. To je ovog puta Američki Vojnik. Zahvaljujući “Tajmu”, američki vojnik je postao lična imenica, piše se velikim slovom.

Jasno je da to nije DŽesika Linč, devojka koja je nosila uniformu. NJoj je “Tajm” već posvetio jednu svoju naslovnu stranicu. Možda je sama kriva što joj je titula izmakla: jer, uz njen portret, objavljena je i njena izjava - “Ja nisam heroj!”. Sada se, eto, čuveni magazin opredelio za muškarca. Kog muškarca? Mada koristi jedninu (The American Coldier), “Tajm” je objavio fotografiju trojice vojnika, koja me je podsetila na vašingtonski spomenik stradalima u Vijetnamu. Pitanje je, isto tako, da li su dotični još živi ili se već broje u poginule? U ovom drugom slučaju ispada da je ličnost godine Neznani Junak. Kolika zemlja, toliko i neznanih junaka.

Bez obzira na to šta mislim o nekim intervencionističkim potezima američke administracije, nemam ništa protiv ovakvog izbora. Budući da su se već uvalili u iračku ekspediciju (nije im, uostalom, to prvi put), iz koje su se mnogi američki vojnici vratili u limenim sanducima, Jenkijima je ovih dana potrebno ohrabrenje, nešto što će održati plamen njihovog nacionalnog ponosa i pokazati im kako su na pravom putu. Slava američkom vojniku, pa ma ko to bio. O mrtvima sve najlepše. S druge strane, opet, ne bi me - u okviru ove iste teme - iznenadilo da fundamentalistički orijentisani irački teroristi, oni koji su se oprostili od života, za ličnost godine izaberu Sadama Huseina. Jedino neće imati priliku da to razglase na sva zvona. No, takva je priroda ovog sveta.

U tom svetu se, prema tome, nikako nije moglo dogoditi da ličnost godine postane neka od onih američkih javnih ličnosti koje su se, predosećajući već posle 11. septembra šta će se dogoditi, usprotivile drugom ratu protiv Iraka. To su - da pomenemo samo neka imena - Šon Pen, Tim Robins, Suzan Sarandon, Majkl Mur...A naročito Madona. Nisam neki ljubitelj ovakvih izbora, ali hajde da ispravim tu grešku: Madona je ličnost godine. Bilo koje godine. Ne pravi ona pitanje.

Američki mediji kažu za Madonu da je bolesna, glupa, odvratna, izopačena, neuravnotežena, skandalozna, da vređa druge ljude i da se ne kontroliše. Veliki ulog. Jer, “niko ne bi mogao da ucenjuje Madonu”, priznaje naš magazin “Tajm” - “Indiskretne podatke za koje bi druge zvezde dobro platile samo da ne budu objavljeni, ona jedva čeka da iskoristi”, hraneći njima one “koji vole da je mrze i one koji mrze da je vole”. Vrlo je uspešna u tome. Predstavlja javnu sablazan.

Verovatno je to nagnalo Normana Mejlera da se, prekinuvši rad na svom novom romanu, uputi u Madonin stan i sa njom prodiskutuje jesu li kurtoni, i njihova nalogodavno univerzalna upotreba, izazvali samrtno “otuđenje jezika”. Na ovaj bizarni poduhvat, koji je rezultirao čuvenim intervjuom, slavnog pisca je zapravo opredelio jedan događaj, naizgled sasvim banalan, koji “slučaj Madona” vrlo precizno stacionira u aktuelni američki pejzaž. Reč je bila o njenom gostovanju u čuvenom televizijskom talk shonj-u Dejvida Letermana, gde se osoba Čikone pojavila u decentnoj crnoj haljini, ponašajući se u prvi mah sasvim uzdržano, a onda se sve izrodilo u neviđeni skandal, koji je danima komentarisan sa zgražanjem, kada je, upotrebivši izraz jebi se! ravno trinaest puta, voditeljskog naduvenka optužila da joj je ukrao par gaćica kako bi ih povremeno njušio u tajnosti. Ona je “vratila jezik”, izbavivši ga iz ropstva japijevske laži. Da, kurtoni su zaista grozni - kaže Madona. - Ne upotrebljavam ih.

Kako joj je to uspelo?

Čime se zapravo bavi Madona?

Ričard Korlis, u prikazu filma “U krevetu sa Madonom”, misli da je Madonino zanimanje njen sopstveni mit: ona je, kaže taj uvaženi kritičar do-it-džourself-mdžth-maker i to je full-time-job. Nešto slično pobudilo je i pažnju Normana Mejlera, koji, u uvodu onog intervjua, konstatuje kako se ništa ne može porediti sa obavezom da se živi sa jednim fenomenom, naročito ako si ti sam taj fenomen. On se, otuda, pita šta se dešava u glavi gospođe Riči kada pomisli da je Madona. “Jedva čekam da susretnem samu sebe”, uzvraća Madona. Ali je, i kod ove šizofrenije, ipak reč o promišljenoj strategiji. Madona nije običan zabavljač. Ona kaže da je njena tehnika teatricial presentation: ono što se pokazuje, nije uvek ono što treba da se vidi. Transformacija imidža je kod Madone stalna, i to uvek kao referenca na neki kliše pop-kulture. Ali, Madona nije kemp. Ona samo živi u kemp-svetu.

Razume se po sebi da taj novi znak, koji je izraz kemp-zavođenja, dovodi do mnogih zabluda, zabuna i ekstremnih stavova. Tako je, tek primera radi, dosta iznenađujuće prašine podiglo to kada je, u svom prilogu za knjigu “Madona, erotika i moć”, znameniti Žan Bodrijar došao do paradoksalnog zaključka da Madona, koja je devica, i to “čelična”, nema telo; štaviše - to telo nikada nije ni postojalo.

Madonin medijski status jeste baš kombinacija “softanog imidža” večne Merlinke, njenog neizbrisivog “mentalnog otiska” u erotskom kolektivnom sećanju, sa jednim telom (ako ono uopšte postoji) izrazite biseksualnosti, što, tako skupa, nije beznačajno kao putokaz u lavirintima oscilacija modernog (erotskog) ukusa. Madona jaše na tom talasu. Bodrijar je, izgleda, hteo da kaže kako sumnja u postojanje Madoninog tela nastaje usled kvantiteta “hiperseksualnih znakova”: za nekoga ko tako očajnički pokušava da pronađe nagost, Madona je uvek nedopustivo nakinđurena, kao u nekoj vrsti sadističkog oklopa, “motivisana čistim erotizmom koji upravo taj erotizam ubija”. Čelična devica je, u tom smislu, transparentni simbol frigidnosti epohe, vremena u kome grudi više ne služe da se u njih zagnjuriš, hipertrofirajući svoje obline, koje su danas moguće jedino kao travestija plastične hirurgije. Ali - ponavljam - to nije kemp, to je zavođenje kempom, koji je sada ljudska priroda, dok je sve preostalo kemp. Prosto rečeno - Madona nije bila moguća sve dok muškarci nisu izumrli.

Pokazuje se da kod Madone ova “bodrijarovska” poplava hiperseksualnih znakova služi provokaciji baš tako što se, kao osobeni konceptualizam, kao projekat, instalira u pejzaž sveta gde ti znaci nemaju više pređašnji komunikacijski smisao. Nikakav smisao. Navodna potraga za čistim erotizmom (“koja taj erotizam ubija”) jeste - ma koliko to zvučalo jeftino i grozno - metafora društva u kome je eros već mrtav. Jedanaesti septembar 2001. godine bio je trijumf Tanatosa u obliku sudbine. Da bi to (smrt erosa) dokazala, Madona je nagost prikazala kao krajnji stepen “nedopustive nakinđurenosti”.

To deluje kao čist nadrealizam, što i jeste: Madona je nešto poput one oštrice brijača iz Bunjuelovog “Andaluzijskog psa”. Ona je kraljica Nove Avangarde jer pokazuje banalnost smrti ove “imitacije (od) života”. Ključna scena za razumevanje ove ambicije, ove poruke, jeste kada Ričijeva, u filmu “U krevetu sa Madonom”, odevena kao Lilijan Giš, leži na majčinom grobu. Smrt je nekada bila nešto drugo, ona je imala smisao. Jer je bila u svetu erosa. Tanatos nas sada ubija još u porodilištu. Madona je medijska bomba u svetu bezvrednih stvari.

Postoji još nešto: Madona nikada nije pevala američkim vojnicima na Kosovu. O Iraku već i da ne govorimo. Znači - ne drogira se.

Madona je ličnost godine.